Najslavnija mirođija naše flore obrela se u prazničnoj čorbi, remek-delu francuskih kuvara, višestrukih laureata Mišlenovih sazvežđa, našla se na svetkovini povodom pada Bastilje, nesrećnice sravnjene sa zemljom, da više nikad iz nje ne iznikne. Ume našijenac da se zaputi i nepozvan, kao kad je hteo da uveliča donatorsku večerinku Trampovu na Floridi, što nije baš uspelo, uprkos vanredno duhovitom partizanskom imenu, koje je trebalo da mu otvori bogataške dveri, gde bi već našao načina da se triput rukuje sa domaćinom, što bi zlatnoruka Suzi ovekovečila mobilnim, uglavnom ako je odonud poneo titulu uljeza, neuspešnog pustovata, ako vratio se navrat-nanos kući rekavši nam da mu je u Americi pozlilo (što mislim da je, gle, bilo istina), u Pariz je ne samo bio pozvan, nego mu je susjed Plenković na svečanosti gledao u leđa, zbog čega je u Hrvatskoj proglašena dvodnevna žalost (ja bih baš voleo da mu vidim leđa), zaista, Vučić na proslavi godišnjice Francuske revolucije – zar to nije nesporazum? Zašto se ukazao tamo gde se veliča borba protiv tiranije, nepravde, eksploatacije i nasilja?
Ako vodi dnevnik, što verujem da čini, jer mu je žao da ne ostanu zauvek sačuvane sve njegove duboke ili žovijalne misli, evo šta je napisao: „Pozvan da 14. jula idem u Pariz, pad Bastilje! To se tamo slavi! Državna zgrada, kameni simbol večne i neograničene moći vladara, srušena, takoreći nekažnjeno (ovo razrad.), i tu je sada Opera! Idem da se poklonim senima Luja XVI, a ne blokaderima, kad čujem i ime Robespjerovo i Dantonovo, tri dana sreće nemam! Ovi koji ne žele dobro Srbiji prebacuju mi da pravim zatvor od Srbije, a odlazim u Francusku da slavim pad Bastilje! Ali ko može da zaviri u moje srce, možda ja ne slavim, nego, kad već raspolažem ovolikom i ovakvom rasudnom moći, izvlačim pouke, kako da prođem bolje od francuskog kralja, jer, iskreno, mislim da zaslužujem bolje! Možda baš istražujući pad Bastilje učim kako da ne ponovim greške francuskog kolege, monarha, koji je napravio neke ustupke blokaderima, da su oni tobože predstavnici i izdanci naroda, a nisu bili izdanci, nego izdajnici francuskog naroda – zar iko misli da se radujem što je Bastilja pala?! Kakav je to uzor drugim narodima i potlačenim staležima?! Da sutra nezadovoljni seljaci, radnici, sirotinja, roditelji i svojta nezakonito i nehrišćanske pohapšene mladeži, očajnici koji neće dočekati da u Srbiji budu operisani, nastavnici koji su iz čiste osvete oterani s posla, da jurnu džumle na Ćacilend kao što su francuski blokaderi jurnuli na Bastilju!? Taj film nećete da gledate, Ćacilend se brani lepotom, i lepotom samog tog jedinstvenog u svetu kampusa, gde su rame uz rame mirnodopski prestupnici i tobožnji ratni zločinci, i lepotom njegovog Tvorca, jer onakav je Grad kakav je graditelj, ovo je moje, ili iz Svetog pisma?“
&
Noćni čuvar pariskih Katakombi, gde su posmrtni kako se kaže ostaci Robespjerovi, Dantonovi i drugih blokadera čuo je zvuke karakteristične za prevrtanje u masovnoj grobnici, mobilnim je snimio razgovor istaknutih blokadera koji su za dva veka u katakombi izgleda prešli preko davnih međusobnih da kažemo zađevica: „Zar smo zato stavili glavu na kocku, i izgubili svak svoju, zar smo zato i mi odrubili poneku glavu u borbi za pravdu, da na najveličanstveniji dan u francuskoj istoriji, mi smo mislili i u svetskoj istoriji, četrnaestog jula, na proslavu u Pariz dođe neko ko sprovodi sve ono protiv čega smo ustali i zbog čega smo giljotin…!“
Tu je na staroj nokiji crkla baterija.
&
Duh Luja XVI nerado nadleće proslave pada Bastilje, i bacio je ako se tako može reći pogled na samo dve stogodišnjice, sad se pojavio na dvesto trideset sedmu godišnjicu nemil. događaja, ko je dugajlija iza kojeg se vladar Hrvatske propinje na prste da bi video Makrona, koji jeste i na bini i na štiklama, o, pa to nam je vladar Srpskog Sveta: „Verujem da je doputovao u spoznajne svrhe, i da oda pomen Bastilji, to je intimna, unutrašnja komemoracija, ali ne bi mi laskalo ako sebe upoređuje sa mnom: njegova vladavina i moja tobožnja tiranija ne daju se uporediti, iako je okrutnost u moje vreme bila kao dobar dan; drugo ja sam se dvorjanima obraćao svake druge godine, podanicima nisam pokvario nijedno jedino veče, treće, ili prvo, vrlo često, ne naravno uvek, ali često sam govorio istinu.“
&
Najmanje podataka imam o tome kako je dolazak našeg Pantokratora pao senima francuskih feudalaca, ali, mogu da mislim: „Vazali kakvima se ovaj vladar okružio, feudalizam koji je izgradio, karikatura su istinskog feudalizma, protivzakonito srušenog u takozvanoj revoluciji, ko pogleda nas, naše očeve, dedove, videće samu otmenost, plemenitost, negovanu rečitost, okretnost, kako u lovu tako i na balu, ili prilikom kartanja, mačevanja; srpski vazali su poruga svemu čemu smo mi posvetili živote, jesmo bili podređeni, jesmo se uvek odazivali, bilo da nas Kralj zove u rat, u lov, ili na svoj rođendan, ali bila je čast biti vazal monarhu kakav je bio Luj XVI, i nije nam pravo da jedan strani, feudalni vladar kod nas slavi godišnjicu propasti društveno-ekonomske formacije u kojoj smo bili neko i nešto.“
&
Osetivši možda i sam da ne pripada skupu, zaputio se naš vlasnik vozom u Ukrajinu, kondukter ga doduše nije prepoznao, što se u Svekineskoj železnici nikad ne bi dogodilo, ali nema veze, sedi pored prozora, sam u kupeu, kao Rada Volšanjinova u pesmi „Ia ehala domoi“, sve mu se osmehuje, predeli, naselja, ljudi na traktorima, na biciklima, žive, vidi, bez njegovog blagočinjenja i prisustva: „Čudni su i svet i život, ako to nije jedno te isto… I ja, vozim se, a nisam u onom autobusu bez krova, vetar mi ne mrsi kosu (Srulik smatra da je to za birače opijum, kao i zastava kad se vijori, a ne kad izbledela, oklembešena kunja pred opštinom, kao kljuse pred drvarom, jer nema ni daška vetra), nisam u obavezi da zasmejavam Sinišu, Anu ili Glišića, ne obasipa me Vučićević laskanjem, nema Goce da u najboljoj nameri pita nešto što će me razdražiti, odmara me ovo, pištaljka šefa stanice kako divno zvuči, kao da ne samo ovom vozu, nego kao da životu dopušta da se nastavi na ovaj prijatan način…“ – Avaj, čim je napustio peron, nestade čarolija: trebalo je da, rame uz rame sa Evropljanima, potpiše sporazum o pomaganju domaćinu, svi se potpisnici osvrću, među njima najboljega nema…
A naš predstavnik u taj mah pali sveće u kijevskoj crkvi, najstarijoj na Istoku drevnom, saslužuje savetnica mlada, na glavi joj svilena marama, sa šarama u vidu rogača, snima vredno svoga gospodara, poslodavca, a i dobrotvora: „Više ste vi učinili za borbenu moć ukrajinske vojske nego što će učiniti ovi evropski čankolizi zajedno“, na šta se pohvaljeni nasmešio – marama joj se na čelu jedva primetno naherila, što je licu dalo pomalo šeretsku notu: „Lepše ti stoji nego Maji hidžab, napravi slobodno selfi, znaš da se ja ne snalazim sa tim sokoćalom.“
Peščanik.net, 18.07.2026.
