Prikaz filma Christophera Nolana „Odiseja“ (2026).
Hajde da to kažemo odmah: Odisej Christophera Nolana nije Homerov Odisej. Jeste, banalno je, kao i: Nolanova priča o Odiseju nije ni izdaleka isto što i Homerova priča. Ili: više je Uliks Jamesa Joycea Homerov Odisej nego što je to Nolanov junak. Ili: više veze s Homerovim epom ima film braće Coen „O Brother, Where Art Thou?“ nego Nolanov film. Dobro, čitalac je shvatio: hoću da kažem da Nolan koristi junake i epizode iz Homerove priče da bi ispričao svoju priču. Zašto je onda tu svoju priču nazvao „Odiseja“, umesto da uradi ono što su uradila braća Coen, pitanje je za sebe, i na to ćemo se vratiti.
Naravno, mogao sam tekst početi i ovako: čvršće su veze između Nolanove „Odiseje“ i Tolkienove trilogije Gospodar prstenova, nego između Nolanove i Homerove priče. Dobro, preterujem. Ali stoji da se Jackson na kraju „Povratka kralja“, za razliku od Nolana, čvrsto drži svog književnog predloška kada svoje junake, to jest neke od njih, šalje u novi svet, kao što to radi Nolan, jer je ovaj njihov, stari, na zalasku. Kada Nolan pak pošalje Odiseja i Penelopu u novi svet, a pri tom to predstavi kao njihov dobrovoljni odlazak u izgnanstvo, što je posebno zanimljiva kombinacija referenci, on kao da kaže – ovo je samo moja priča i Homer s njom nema ništa.
Hoću da kažem, Nolan, Jackson, kao i sam Tolkien dele, barem u svojim pričama, osećanje kraja sveta, što s Homerovim epovima nema – recimo to tako, kolokvijalno – blage veze. Lepo je to Svetlana Slapšak objasnila u svom osvrtu na Nolanov film: Homerove epove moderni tumači vide kao svojevrsne kataloge ispravnih i loših ponašanja; oni stoje kao neka vrsta temeljnih udžbenika za svet o čijem kraju tada niko ne razmišlja. Taj svet treba da traje, a trajaće pored ostalog i zato što će se osloniti na čvrste Homerove temelje. Sve to pod uslovom da tumači zaista ispravno razumeju kako su stari Grci slušali „Ilijadu“ i „Odiseju“.
U svojoj „Odiseji“, pak, Nolan iznova priča priču iz svog „Oppenheimera“ i svog „Interstellara“. „Oppenheimer“ je, setićemo se, priča o (do tada, dakle pre pronalska atomske bombe) nezamislivom zločinu i kajanju. A „Interstellar“ o svetu na samom kraju i potrazi za novim svetom gde će čovečanstvo dobiti (novu) šansu da (pre)živi. Setiće se čitalac i toga, u „Interstellaru“ imamo i priču o ljubavi (priča je Anne Hathaway, dakle sada Nolanova Penelopa) kao odblesku iz nekog višeg sveta/univerzuma. Istu… dobro, sličnu priču dobićemo opet od Nolanovog Odiseja.
Dakle, Nolan je posegnuo za Homerovom pričom da bi u nju utkao svoje teme i motive. Pošto je to uradio, izneverio je original na koji referiše, ali – da li je zaista uspeo da napravi ne samo svoju, nego, pre svega, dobru priču? I kako god da odgovorimo na to pitanje, važno je primetiti: publika je već pokazala da tu priču želi i da joj je baš takva priča bila potrebna. Pa stoga: šta je to Nolan prepoznao kao karakteristiku našeg doba, kao nešto što tišti ljude i što bi oni onda rado pogledali i o tome razmišljali? Koje to osećanje Nolanova priča deli sa svojom sada već brojnom publikom?
Dobro, rekli smo, reč je o osećanju da se svet, to jest čovečanstvo bliži svom kraju. Ali, to nije sve. Zašto se bliži kraju, šta to visi nad svetom u vidu pretnje razaranjem? Klimatske promene? Jer, to je jedan rukavac unutar glavnog toka razmišljanja o kraju sveta. Moderno doba izneverilo je očekivanja. Progres se pokazao kao dvosekli mač. Nauka i tehnologija na kratke staze su pružile boljitak, ali će se sve to završiti opštom propašću. To bi bio jedan vid antimodernizacijskog sentimenta i argumenta iza priče o klimatskim promenama i kraju sveta, i on stoji kao potka za „Interstellar“.
Ali „Oppenheimer“ i „Odiseja“ su nešto drugo. U ta dva filma reč je o moralnom padu i zato – kraj sveta. U „Oppenheimeru“ je pad posledica izneverenih načela: nauka treba da služi dobru, a ne za (masovno) ubijanje. U „Odiseji“ laž je okidač za propast. Namerno kršenje pravila, laž i prevara: zbog toga se ruši Odisejev/Nolanov svet. Otelovljenje laži u filmu je Trojanski konj. Ta drvena figura je centralni motiv filma. I, kako je to Slapšak opet tačno rekla: tog konja nema ni u „Ilijadi“ ni u „Odiseji“. Na kraju filma će se taj motiv vizuelno čvrsto vezati za razaranje Troje, u čijem središtu stoji, gde Troja opet, metonimijski, predstavlja čitav svet.
Kod Homera nema ni druge, u simboličnom smislu, centralne figure filma – dečaka/mladića Sinona. Njegova sudbina u priči takođe stoji kao ilustracija laži i prevare. Zato će se i on kao provodni motiv provlačiti kroz film od početka do samog kraja kao i Trojanski konj – kao figura vezana za osnovnu temu filma. Nolan će sve povezati u jednoj sekvenci na obali – Sinon je čuvar drvenog konja: on će ga predati Trojancima kao dar. U toj sekvenci je naravno i Odisej, on je skriven u utrobi konja – recimo to tako – duboko ogrezao u svojoj laži/prevari.
U razaranju Troje, Nolan će, opet sasvim u raskoraku s Homerovim epom, insistirati na slikama klanja civila. I to ubijanje civila i razaranje Ateninog hrama (što je opet metonimija za rušenje pravila na kojima stoji svet) progoniće Odiseja kada krene nazad, na Itaku. Odisej izričito kaže: ljudi koje smo pobili su nam verovali. A verovali su nam zato što su poštovali pravila koja važe i za nas i za njih. Da dele ista pravila s nama vidi se i po tome što poštuju iste bogove.
I dalje: mi smo računali na njihovo poverenje, na njihovu čestitost, na njihovu pobožnost; da nisu bili takvi, ne bismo mogli da ih prevarimo i pobijemo. Dakle, ubili smo bolje od sebe. Ali, ni tu nije kraj. Jer sada više niko nikome ne može verovati, i to je onda – kraj sveta. Zajednice (i uže i šire) u kojima nema poverenja među članovima moraju propasti.
Prevara, kršenje pravila, iznevereno očekivanje, laž… to je osnovna Nolanova tema, i ona se elaborira u svakoj posebnoj epizodi filma. Od Kirke, Polifema, odlaska u Had… do Sirena, i Scile i Haridbe. Naposletku, ono što će srušiti Troju, već ruši i Itaku bez Odiseja. Proces je sveobuhvatan i nezaustavljiv. Zato se mora u novi svet, i zato je to egzil, svojevrsna kazna. Dakle, zaslužena kazna (istina, Odisej sam kažnjava sebe, i Penelopu), ali i nezaslužena šansa za novi početak. (Kod Homera će, pak, intervenisati bogovi da okončaju klanje.)
U tom smislu, Odisej nije nikakav besprekorni superjunak (nije to ni kod Homera). Kako je to kritika već primetila – istina posredno, kao komentar na izbor Matta Damona (za koga kažu da lako glumi i da ga publika rado vidi kao everymana) za Odiseja – Nolanov junak je običan čovek, u smislu da je grešan, pa tako može stajati umesto svakog od nas, samo što se od nas razlikuje refleksijom: on greši i svestan je da pravi greške. Samo što ga to neće sprečiti da ponovi greške. Umesto toga, posle svake nove greške kajaće se još više. A od griže savesti će pokušati da se spasi potiskivanjem i – zaboravom.
Zato sedam godina kod Kalipso (što su, ipak neočekivano, najslabije epizode u filmu, služe samo kao narativni pogon i „lepak“ za ostale delove priče: Kalipso kaže, seti se, i Odisej se seća) – umesto egzilom na kraju, Odisej će prvo pokušati da reši grižu savesti zaboravom. Početi novi život tako što će se zaboraviti stari – to je opcija koju bira. Ali, ljubav prema Penelopi ne dâ mu da zaboravi. Jer, bez te ljubavi (kao odbleska iz viših sfera), kao i bez potpunog sećanja, on više nije Odisej. Nolan će bez oklevanja – sasvim ispravno i na to skreće pažnju Slapšak – povezati sećanje i identitet u neraskidivu celinu s odgovornošću: bez toga nema ličnosti.
Nolan će se odvojiti od Homera na još jedan način. On će Odiseja slikati kao modernog čoveka. Odisej bi da svoju sudbinu uzme u svoje ruke. On se buni protiv bogova i odbija da im se moli i da ih sluša. I to je antimodernistički rukavac u Nolanovom filmu: takav Odisej će srušiti svet. Buntovni Odisej će moći da se vrati kući pod dva uslova. Prvo, mora se setiti svega i prihvatiti odgovornost za razaranje Troje (i stradanje svoje posade), a videli smo da to znači – za razaranje sveta; drugo, mora da se sasvim prepusti volji bogova, što Nolan upečatljivo predstavlja kao Odisejevo dobrovoljno i bespomoćno plutanje po beskrajnom moru. Ni toga nema kod Homera.
I razgovori Nolanovog Odiseja s Nolanovom Atenom potpuno su nehomerovski – sve je tačno primetila Slapšak. Ali, i to je logično. Atena je u Nolanovoj priči lice starog sveta koji Odisej ruši. I to lice (Zendayino) upečatljivo je. Atena plače i za Odisejem i za svojim svetom, svesna da je došao kraj (doslovno kraj, što se u filmu predstavlja prilično bukvalno: Zendayi se odseca glava), što bi opet mogla biti jedna antimodernistička slika početka modernog doba. Ti razgovori između Atene i Odiseja – moj je utisak – mnogo su više biblijski nego homerovski.
Ako me utisak ne vara, onda bih rekao da drugačije i nije moglo, ako se hoće ispričati priča o padu modernog čoveka. I ako je sve to tako kako se meni čini da jeste, onda Nolanov film priča priču o svetu koji će propasti zbog laži, jer će laž nagristi i na kraju uništiti naše sposobnosti, to jest pravila kako da u miru živimo zajedno ili jedni pored drugih i dogovaramo se i rešavamo zajedničke probleme i sukobe. Slike propasti, ubijanja, razaranja, praktično su jedine slike koje gledamo u „Odiseji“. Takvih slika nema samo u sekvencama sa Kalipso, a to su sekvence, rekli smo, zaborava. Dakle to je priča koju publika odlazi da vidi i sa kojom je spremna da se identifikuje.
Šta god da „Odiseja“ može da nam kaže o samom Nolanu i temama kojima se on iznova vraća, mnogo više nam u stvari kaže o Nolanovoj publici. Pri tom, Nolanu nije strano da potpuno „izvitoperi“ svoje predloške. Nolanova priča o Oppenheimeru ima malo dodirnih tačaka s Oppenheimerovom biografijom. Nolan je Oppeheimeru u filmu (delimično) dodelio stvarnu priču jednog drugog naučnika, kako bi ispričao svoju priču. Isto je uradio i s Odisejem, s tim što je u ovom drugom slučaju to ipak prihvatljivo. Jer, za razliku od Oppenheimera, Odisej jeste, pored ostalog, i lik iz (savremene) popularne/narodne kulture.
Ako je Homer priču o Odiseju sklapao kao pouku, to jest kao zabavnu i počnu priču i pri tom se oslonio – kako to usmeni pevači inače rade – na raspoloživi repertoar slika i sekvenci usmenog predanja iz svog vremena, slično radi i Nolan: Odisej odavno nije samo Homerov. Nolanu Odisej nije potreban kao do kraja uobličeni/zadati karakter sa utvrđenom pričom o sebi. Nolan ga pre koristi kao simbol i onda u njega učitava ono što misli da je važno za naše doba, kao što je Homer to radio za svoje doba. I tek ako tako gledamo, otvara se prostor za kritiku Nolanovog filma.
Da ne bude nesporazuma, „Odiseja“ je – kritičari su listom u pravu – odličan film. Svaka pojedinačna epizoda, pa neka tu bude i deo s Kalipso, izvedena je perfektno. Glumci blistaju. Tri sata u bioskopu će vam proleteti (ako već nije). Kulminaciju filma imamo tačno tamo gde ona i treba da bude, pri samom kraju. Scene Odiseja s Penelopom i proscima su potresne koliko god da su i brutalne i nasilne. Čak će se i Telemah na kraju podići do nivoa ostalih karaktera i glumaca. (Ili sam to samo ja imao problem što sam u Tomu Hollandu do pred kraj filma uporno video Spider-Mana.)
Ali, ideja s odlaskom u novi svet, a ne samo u egzil, naprosto je – hajde tako da kažem – neshvatljiva. Jer, možemo razumeti šta je Tolkien hteo da nam kaže posle 1. i 2. svetskog rata. Pa je Jackson to samo ponovio. Ali Nolan zna – kao što zna da Homerov Odisej nikako ne može biti (sasvim) naš Odisej (recimo to i ovako: Nolan Odiseja oblikuje sa slobodom s kojom je postavio lik Batmana) – da zapada, to jest nove zemlje na zapadu, gde bi se moglo otići/pobeći od razaranja više nema. Završiti tako film je kao da ste ga vratili na početak.
Odosmo na zapad da tamo uradimo sve isto što smo uradili ovde, dakle da sve uništimo. Samo što to nije priča, to se zaista događa. Ja razumem da Nolan nije Odiseja i Penelopu mogao poslati na Mesec. Ali, ako je hteo da izađe u susret ili (ako hoćete) podiđe osećanju publike – a to je strah od kraja našeg sveta – onda je tome morao dodati i drugi rašireni strah – da se od tog kraja ne može pobeći, jer nema više novih svetova/šansi na zapadu.
***
Nolanova priča bi mogla ostaviti specifičan utisak na publiku u Srbiji. Ne samo zato što je njegova „Odiseja“, kao i „Oppenheimer“, nažalost uglavnom muška priča (uprkos upečatljivim ženskim karakterima kao što su, recimo, Kirka ili sama Penelopa; a opet najupečatljivija u Nolanovoj priči, Klitemnestra, ostala je u zagradi), a znamo da se ovde i dalje (najviše) vole takve priče.
Ako su glavne teme i motivi filma (masovni) zločin, laž, nepoverenje, razaranje zajednice, pokušaj da se sve to potisne i zaboravi – onda bi identifikacija domaćeg gledaoca s glavnim junakom Nolanove priče mogla biti potpuna, tim pre što Matt Damon zaista izgleda kao everyman, i što kao rušitelj nije nimalo odbojan: zapravo je isuviše ljudsko biće, čak dopadljivo ljudsko biće uprkos strašnim stvarima koje radi. I kada Nolan kaže da je za njegovog Odiseja jedini izlaz/jedina šansa za povratak da se svega seti i prihvati odgovornost za svoja dela, to bi mogla biti otrežnjujuća poruka i za domaćeg gledaoca.
Peščanik.net, 24.07.2026.
Srodni link: Svetlana Slapšak – Odiseja: kroz biblioteku pa levo
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Odiseja: Nolanova priča o laži i zaboravu - 24/07/2026
- Dnevnik novinara - 21/07/2026
- Upoznajte se sa srpskim stradanjem - 17/07/2026
