Počnimo od toga šta sve film „Oppenheimer“ reditelja Christophera Nolana nije: a) nije film o atomskoj bombi; b) nije film o „ocu“ atomske bombe, iako su J. Roberta Oppenheimera jedno vreme, odmah posle 2. svetskog rata upravo tako nazivali. Film je baš ono što mu naslov kaže – priča o Oppenheimeru, a ne o atomskoj bombi. I ne, Oppenheimer nije ni izmislio ni napravio atomsku bombu: on je bio na čelu tima koji je to uradio. Kako će to u filmu, u kratkoj replici sažeti jedan od članova tima: kao direktor Projekta Manhattan, Oppenheimer je prestao da bude fizičar – postao je političar.
Međutim, c) „Oppenheimer“ nije ni biografski film u punom smislu te reči. Iz života notornog (u svojoj evropskoj studentskoj mladosti, Oppenheimer je bio daleko od toga da bude omiljen među nastavnicima i kolegama studentima), pa slavnog (zbog atomske bombe čija je eksplozija prema ondašnjoj propagandi završila rat i spasila život mnogim američkim redovima), pa opet notornog (na zao glas ga je ovaj put iznela posleratna antikomunistička histerija u američkoj administraciji) fizičara izostao je niz bitnih elemenata. Bez njih, teško je sasvim razumeti ono što se u filmskoj priči zadržalo (recimo, mali podzaplet s otrovanom jabukom). Kada se posle – za divno čudo, ne tako duga – tri sata podvuče crta, „Oppenheimer“ je tek film o odgovornosti naučnika za ono je što otkrio i preneo dalje. Ali, potrebno je da prođe pola filma, da bomba u priči konačno padne na Hirošimu, pa da gledalac shvati šta zaista gleda. Posle razorne eksplozije, film dobija zamah i smisao, a do tad – treba izdržati.
Neki problem s pričom Nolan je očigledno imao. Kao da za njega ona nije bila dovoljno atraktivna, pa ju je vremenski iscepao i upleo, napravivši od tri vremenska plana pripovedanja jednu samo na prvi pogled komplikovanu narativnu pletenicu. (A možda je to sad već postalo njegov manir: od upečatljivog „Mementa“ iz 2000, preko uzbudljivog „Interstellara“ iz 2014, do negledljivog „Teneta“ iz 2020.) Naime, uprkos narativnim skokovima kroz vreme, film se ipak sasvim jasno, pravolinijski tradicionalno i gotovo banalno deli na tri dela: vreme pre Projekta Manhatten, 2. svetski rat i sam Projekt, te vreme posle rata. Svaki od tih delova nosi i svoju jednostavnu poruku. U prvom gledamo mladog Oppenheimera – slabu i grešnu osobu, neotpornu na iskušenja uprkos, kako nam se sugeriše, svom briljantnom umu.
Drugi deo nam daje Oppenheimera direktora – sposobnog i veštog da okupi ljude i upravlja njima. Jednom kada je prihvatio posao i cilj, on hrli ka njegovoj realizaciji bez oklevanja i suvišnih preispitivanja. Neodlučni i nefokusirani mladić iz prvog dela u drugom delu izrasta u zrelog, pronicljivog rukovodioca koji isporučuje ono što se od njega traži. Ako se gledalac pak ponada da će u drugom delu saznati kako je bomba napravljena, može mirno na to zaboraviti. Umesto razumljive priče o bombi (a moguće ju je ispričati tako da se razume, na šta ćemo se vratiti), Nolan isporučuje opšta mesta ili topose uvrežene u narative o atomskoj bombi. Ako je čitalac od toga nešto već gledao ili čitao, prepoznaće slike, ali ako nije, te slike niti će umeti da poveže u celinu niti da razume kakve to veze ima s bombom. (Recimo, scenu s reaktorom u kome je izvedena kontrolisana nuklearna lančana reakcija.)
Tek u trećem delu, u dva odvojena kvazisudska procesa, a zapravo saslušanja pred komisijom, Nolan će povezati tačke iz prethodna dva dela u koliko-toliko smislenu celinu. U prvom saslušanju Oppenheimer se brani od optužbi za saradnju s komunistima i špijunažu za SSSR. U drugom, političar koji je Oppenheimeru utabao posleratnu karijeru Lewis Strauss treba da se pokaže sposobnim da upravlja poslovima na nacionalnom nivou. Oba saslušanja ispostaviće se pak kao utvrđivanje odgovornosti za politiku nasilja i uništavanja otelovljenu u atomskoj bombi. Sasvim predvidljivo, Nolan se iz sve snage trudi da opravda Oppenheimera sugerišući na razne načine njegovu izmoždenost grižom savesti. Političara će, s druge strane, bez oklevanja osuditi i otpisati kao moralno smeće.
Je li njegova griža savesti dovoljna za Oppenheimerovo moralno iskupljenje? Da li se zaista sva krivica može natovariti na leđa lakomislenih, beskrupuloznih, spletkama sklonih političara, kako to implicira Nolan? U susretu Oppenheimera s predsednikom SAD-a Harryjem S. Trumanom, Truman Oppenheimeru pruža maramicu da obriše ruke za koje fizičar kaže da su krvave i dodaje: vi ste napravili bombu, ali ja sam je bacio. Tako je to lako i jednostavno, na filmu. Barem u ovom Nolanovom. Scena naravno ima novozavetnu referencu na Pilatovo pranje ruku, pa ne čudi što Oppenheimera i kasnije muči sumnja da li je ispravno postupio. Iz ugla naratora filma pak samo to preispitivanje dovoljno je za iskupljenje.
Figure Oppenheimera i Trumana/Straussa stoje u priči jedna naspram druge kao simbolični predstavnici dve zajednice – naučnika, odnosno političara. Prva je prikazana kao (izgubljeni demokratski) raj, druga je ono što nas čeka (u najboljem slučaju zlonamerna manipulacija) izvan tog raja. Kritičari filma su to već primetili, na samom početku priče imamo i starozavetni motiv jabuke razdora, što je jedan od prvih nagoveštaja Oppenheimerove moralne slabosti. Ali, umesto da odatle povuče jasnu liniju do Oppenheimerovog konačnog pada ako ne baš kada pristane da bude na čelu Projekta Manhattan, onda sigurno kada gotovu bombu isporuči i ni ne pokuša da spreči da se ona baci na Hirošimu, Nolan će taj uvodni motiv svesti tek na ilustraciju kako je čuveni fizičar u stvari samo običan i kao takav – običan dakle – razumljivo grešan čovek. Političari su krivi, i samo oni, viče Nolan iz svakog kadra filma. Drugi ljudi su takvi kakvi jesu, ali na političarima je da vode računa i čuvaju ih od njihovih grešaka.
Samo što tako, kao što znamo, uopšte nije. Nolan je izostavio mnoštvo podataka ne samo o Oppenheimeru, nego i o bombi i njenim posledicama da bi sklopio svoju moralističku priču o političarima. U filmu se recimo ne prikazuje da je čitava jedna grupa lekara učestvovala u eksperimentima na živim ljudima: trovali su ih da bi utvrdili kako će telo reagovati na plutonijum. Film stvara utisak i da je Oppenheimer bio glavni inicijator da se bomba napravi, što se dodatno naglašava i time što je bio Jevrejin. U stvarnosti, jedan drugi naučnik, takođe Jevrejin, Leo Szilard, kao izbeglica u SAD iz Nemačke, insistirao je da Amerikanci što pre počnu da rade na bombi da bi prestigli i osujetili Nemce da je naprave.
Szilard je zanimljiv i kao osoba koja je pred kraj rata i posle rata intenzivno radila na odbacivanju ili strogoj kontroli nuklearnog naoružanja. Ako se ne bismo uzdržali od preterivanja, mogli bismo reći da je u svojim najzanimljivijim aspektima Nolanov Oppenheimer u stvari sinteza faza osvešćivanja kroz koje je prošao upravo Szilard. Ali, Nolan ne bira Szilarda za glavnog junaka: on će se pojaviti tek u par scena. To što je Oppenhemer središnji karakter u priči moglo bi se objasniti njegovom melodramatskom živopisnošću, koja se spram teme filma pokazuje kao izrazito banalna (ceo podzaplet o Oppenheimerovoj ljubavnoj aferi s komunistkinjom).
Dalje, u filmu ne vidimo posledice nuklearne eksplozije. U tom smislu, Nolan najdalje dobacuje kada nam prikazuje Oppenheimerovo lice dok gleda dokumentarne snimke iz Hirošime posle eksplozije i zgraža se nad njima. Konačno, u filmu se ne kaže ništa ni o tome kako je proba nuklearne eksplozije trajno uništila stanište lokalnih starosedelaca. Jedina drama koju vidimo, jeste drama u samoj Oppenheimerovoj glavi. Ali, ni ta drama nije verbalizovana. Nolan se sasvim oslonio na izrazito ekspresivno lice Cilliana Murphyja u ulozi Oppenheimera. Murphy je naravno dao sve što odličan glumac može dati, ali bez reči – to naprosto nije dovoljno.
A ipak, film je gledljiv, iako, bez poznavanja konteksta, ponegde neprohodan. Pored Murphyja, i svi ostali glumci su perfektni. A u sporednim ulogama zaista blistaju Casey Affleck i Rami Malek. Očekivano savršena je i Emily Blunt u ulozi Oppenheimerove žene. Ali „Oppenheimer“ je na kraju krajeva isključivo muška priča, i svi ženski karakteri, koliko god jaki ili tragični, samo su u funkciji muških karaktera i crtanja njihovih osobina. Možda je to danak duhu vremena koje se u filmu kako-tako verno rekonstruiše, ali da reditelj kakav je Nolan ne nađe način da u priči to osvesti i posredno prokomentariše, ipak je malo neobično. Jer, teško je ne zaključiti da je atomska bomba i sve u vezi s njom, uključujući i totalnu destrukciju, jedna tipično muška priča. A u filmu od toga nema ni traga.
Radoznali čitalac, kada jednom odgleda film, možda bi voleo da pročita i jedan strip na istu temu. Reč je o delu trojice autora Alcantea, Laurent-Frédérica Bolléea i Denisa Rodiera pod naslovom „Bomba“.1 Ne samo što će u stripu iz 2020. prepoznati kadrove i čitave scene iz filma iz 2023, što ne čudi pošto su se i autori stripa oslonili na istu biografsku i dokumentarnu građu kao Nolan, nego će dobiti i mnogo potpuniji kontekst za razumevanje priče iz filma. U poređenju sa stripom, jedino originalan u Nolanovom filmu ostaje izbor Oppenheimera i fokus na njemu. Ali, kada se jednom dođe do potpunije slike, taj izbor postaje nejasan, jer Nolan propušta da ga uverljivo objasni i opravda.
Što se tiče samog razaranja, koje u filmu ne vidimo, čitalac se može okrenuti jednom drugom stripu, takoreći izveštaju is prve ruke: „Bosonogom Genu“ Keijija Nakazawe.2 U četiri toma Nakazawa nemilosrdno crta razoreni krajolik i nebrojena uništena ljudska tela.
Da bi se razumele na pravi način scene slavlja u kampu gde je bomba napravljena pošto je ona pala na Hirošimu, gledalac bi morao da je već video kakvu je pustoš eksplozija napravila. Ako to ne zna, onda je smisao tih scena izgubljen. Samo zajedno sa slikama razaranja te scene pokazuju koliko mržnje i bezosećajnosti je bilo potrebno da se bomba napravi i baci te da se uništenje slavi kao uspeh. Nolan je nekako propustio da to eksplicitno izvede. On bi se mogao braniti tako što bi rekao da je njega zanimao karakter i um samog Oppenheimera. Ali, s tim u vezi treba reći još dve stvari: bez uništenja Hirošime (i Nagasakija), Oppenheimer ne bi bio istorijski zanimljiva ličnost; pored toga, on nije ni bio blistavi um iza bombe, već samo jedan od (blistavih) naučnika koji su radili na njoj. Što nas ponovo dovodi do pitanja: zašto je Nolan napravio film baš o njemu?
Peščanik.net, 28.07.2023.
________________
- Alcante, Laurent-Frédéric Bollée, Denis Rodier, „Bomba“, preveo Tony Šercer (Zagreb: Fibra, 2021). Strip je dostupan i u izdanju Čarobne knjige.
- Keiji Nakazawa, „Bosonogi Gen“, 1-4, prevela Tamara Jambrišak (Zagreb: Fibra, 2013-2015).
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
