In memoriam: Glen Hansard, 1970-2026
Još je bila Jugoslavija kada su Hothouse Flowers svirali kao gosti na takmičenju za najbolju pesmu Evrovizije u Dablinu. Te 1988. pobedila je Celine Dion, kao predstavnica Švajcarske. Ali, nećemo ovde ni o Jugoslaviji ni o čudesnoj Celine Dion. A ni pevač Hothouse Flowers Liam Ó Maonlaí – inače vatreni irski rodoljub, kako to već biva s Ircima, o čemu se može mnogo naučiti od Gartha Ennisa, da ostavimo malo na miru već dobro potrošenog Joycea – nije u fokusu ovog teksta.
Desilo se, svakako ne slučajno, da Liam Ó Maonlaí svira i peva na sahrani Glena Hansarda. Jeste, o pokojnom Hansardu je reč. Setiće se čitalac, sam Hansard pevao je 2023. na sahrani Shanea MacGowana, veliki MacGowanov hit „Fairytale of New York“. Nije smelo da se dogodi da samo par godina kasnije na njegovoj, dakle Hansardovoj sahrani zapevaju, pored Ó Maonlaía, takođe od tuge skrhani Eddie Vedder i, na samom kraju, kao član „crkvenog“ hora, Damien Rice. A desilo se.
Pevao je i Hansardov stariji brat Gary. Otpevao je, potresno, pesmu „I Can See God“. A pesmu je opet napisao njihov stric Paul. A stric je opet imao takozvanu porodičnu grupu i ako je suditi po pesmi „I Can See God“ bio je izrazito talentovan pisac i kompozitor. Paul je naučio Garyja da svira gitaru, a Gary je naučio Glena. Reklo bi se, nije Glenov talenat, kompozitorski, pevački i svirački mogao doći niotkuda. Onako, sasvim irski, sve mu je to teklo u venama, bila je to porodična stvar.
Ko zna, kada je dobio Oscara 2008. za „Falling Slowly“ kao najbolju pesmu, možda su njegovi pomislili kako je generacijski porodični trud i talenat konačno dobio priznanje koje zaslužuje. Samo što pesma nije bila samo porodična, to jest samo Hansardova. Glen Hansard je nagradu podelio sa Čehinjom Markétom Irglovom. Irglová i Hansard glumili su i pevali zajedno u filmu iz 2007. „Once“ Johna Carneyja. Eto, ima tome 20 godina, a film i danas ne samo što izgleda dobro, nego i dalje nosi važnu poruku.
Jer ta vrela, rodoljubiva irska krv, u filmu, kao i u stvarnom životu Glena Hansarda, pokaže se kao vrlo gostoljubiva i bez ikakvog zazora prema strancima, da ne kažem imigrantima. Ima u filmu – tako se barem čini – mnogo od Hansardovog iskustva. U filmu, kao u životu, Hansard je ulični svirač. U filmu, kao u životu, Hansard bi da se dokaže ocu kao muzičar, kao što se, možda, dokazivao ujaku i starijem bratu. Na ivici siromaštva, jer kako drugačije ulični svirač, on čini sve da pomogne imigrantkinji.
Kažu za Hansarda da je takav bio i u životu. Ne možemo to znati, iako bismo voleli da verujemo da je baš tako bilo. Zato ćemo se držati filma. Jer samo da je taj film napravio i ništa više, pa čak ni da muziku nije zajedno sa Čehinjom za taj film napisao, nego samo da se u njemu pojavio i odglumio i otpevao to što je ostalo snimljeno na traci, zaslužio bi sve nagrade i sve suze što su tekle za njim ovih dana. Drag i brižan, pomalo smušen, a opet odlučan, i silno talentovan za sve u vezi s muzikom.
Reklo bi se, film nije Hansardov. Napisao ga je i režirao pomenuti Carney. Uostalom, da ima nešto baš dobro u toj filmskoj priči i muzici, potvrdila je kasnije i prema filmu sklopljena pozorišna predstava, jednako uspešna kao i sam film. A opet, napisao je i snimio posle „Once“ Carney još dva muzička filma. Jedan je odlični „Begin Again“, s Markom Ruffalom i Keirom Knightley, a drugi, pomalo neobični i nešto manje uspešni, „Sing Street“.
„Begin Again“ bi se mogao videti i kao američka, komercijalna varijanta „Once“. Ne samo zbog Adama Levina, već i zbog glavnih glumaca, sve je u „Begin Again“ dato u drugom, ne nužno višem, ali svakako ka gledaocu otvorenijem, pristupačnijem registru (jeste, podilazi publici taj film, to hoću da kažem, i odmah da dodam – to ništa ne smeta). Uključujući tu i srećan kraj. Kao i srećno razrešenu porodičnu dramu muzičkog producenta (Ruffalo) koji je pomislio da ga je vreme pregazilo.
U „Once“ je sve drugačije. I sve vreme na ivici katastrofe, bezmalo pa epskog sloma glavnih junaka. Silan trag ima Joyce u toj njihovoj, oni kažu irskoj kulturi. (Kao i Beckett uostalom: setite se kako u filmu Irglová vuče usisivač kao kućnog ljubimca ulicama Dablina – Joyce i Beckett ruku podruku). Dakle, kao čuveni Joyceov junak, tako se dvoje muzičara u filmu, Irac i Čehinja, smucaju Dablinom (s beketovskim usisivačem) i traže način da ostave neki trag za sobom: da su postojali – da to tako kažemo, patetično.
I taman kada nam se učini da su uspeli, da će se film srećno završiti, sve se raspada. Samo što raspad ne gledamo na filmu, on se samo naznači – kao laž. Jer oboje glavnih junaka vratiće se svom pređašnjem životu, to jest svojim (bivšim) partnerima, svesni da se vraćaju u laž. I jedino što ostaje za njima, a mogli su živeti zajedno dugo i srećno, samo je muzika, to jest klavir na kome će Čehinja, u potrazi za srećom u dalekom Dablinu, svirati i sećati se par dana kada je zaista živela. A to znači – pevala i svirala. Sve drugačije od kasnijeg Carneyevog filma.
Na sahrani, Irglová jedva da je bila u stanju da pusti glas. Možda ja sad učitavam, ali ko je s Hansardom doživeo priču iz „Once“, makar ta priča bila i izmišljena, a sva je prilika da nije, jer su njih dvoje i pre filma radili, pevali (i bili) zajedno, mora biti zgromljen njegovom smrću.
Setiće se autori nekrologa da je Hansard igrao gitaristu i u izvanrednom filmu Alana Parkera „The Commitments“ iz 1991. Taj film snimljen je po romanu još jednog slavnog Irca Roddyja Doylea. Imao je Hansard tada dvadesetak godina. I koliko god da je taj film o zajednici, kao što je i o muzici, o muzičkoj porodici, da tako kažemo, sve je nekako ostalo u senci tinejdžera Andrewa Stronga, pevača grupe u kojoj je Hansard svirao gitaru.
Ako se već pominje taj film kao deo Hansardove biografije, onda bi trebalo reći da je i on, film dakle, toliko irski da nije mogao bez Hansarda, makar i u senci. Samo što „irski“ tu treba čitati malo drugačije, mimo etničkog ili nacionalnog ključa. Najbolje bi bilo razumeti ga kao – ulični. Sada nagađam: rekao bih da nema sredine koja je dala toliko uličnih, dakle mesnih svirača koji su postali globalne zvezde kao što je to uspela irska kultura. Ko zna, možda je Joyce kriv za sve to.
Reći sad da je, kao na filmu, za Hansarda muzika bila život, i da, ako je tako, on naprosto ne može umreti, jer će to što je (muzički) napravio ostati zauvek ne znači ništa i naprosto nije tačno. Jer, stvar uopšte nije u muzici, nego u pričama koje su išle uz tu muziku. A Hansard je bio, po onome što smo videli i što znamo o njemu, jedna – koristim izlizane reči, ali hoću da budem patetičan – topla, ljudska, poučna priča o ljubavi, svim vrstama ljubavi (pa i rodoljubive i kosmopolitske). I ta priča je sada gotova.
Peščanik.net, 08.08.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Kraj priče - 08/08/2026
- Oluja u Beogradu - 07/08/2026
- Moralno blagostanje - 04/08/2026
