U romanu Dvorac (The Château, 1961) Vilijama Maksvela, mladi američki frankofilni par provodi četiri meseca u Evropi u vreme kad ubrzano raste politička, ekonomska i kulturna hegemonija Sjedinjenih Država. Maksvel, urednik za beletristiku u The New Yorkeru, oslanja se na sopstveno iskustvo iz 1948, kada je s velikim poštovanjem otkrivao Francusku; u prvom pasusu romana jedan od protagonista plače dok se brod približava francuskoj obali. Takva reakcija može se činiti preteranom, ali danas, u vreme brutalne promene odnosa između Evrope i Amerike, korisno je prisetiti se da su pripadnici nekoliko generacija obrazovanih belih Amerikanaca doživljavali Evropu ne samo kao zemlju svojih predaka, čiji je društvenopolitički poredak sofisticiraniji od američkog, već i kao radionicu za književni, intelektualni i umetnički razvoj.
Predstava mladog društva o samom sebi kao o novom početku u istoriji odgajila je izuzetnu žudnju za čarima Starog sveta, još vidljivu u slabosti prema britanskoj kraljevskoj porodici, koju Donald Tramp deli s mnogim Amerikancima. Sredinom 1940-ih, doprinos Sjedinjenih Država okončanju dva evropska građanska rata podstakao je američko samopouzdanje i priznanje američkog veka. Ipak, Amerikanci se često zapanje kad iz prve ruke saznaju šta Evropljani misle o njima.
Pokazuje se da vlasnik dvorca, francuski domaćin Maksvelovih Amerikanaca, nije baš zahvalan za američku pomoć u emancipovanju Francuske od nacističkih okupatora, kao ni za velikodušne finansijske i bezbednosne garancije posle rata. „Da li mi se samo čini“, pita uznemireni američki posetilac svoju ženu jedne noći u krevetu, „ili oni zaista posle svakog komentara o nacistima dodaju sasvim nepovezanu rečenicu o Amerikancima?“ Sećajući se vremena koje je proveo u Parizu 1948, Soul Belou zaključuje: „Francuzi su nas mrzeli.“
Danas, kad američka administracija preti da će se povući iz odbrane Ukrajine, ruga se Natou i nameće slabim evropskim ekonomijama basnoslovne troškove svog rata sa Iranom, u Evropi opet jača antiamerikanizam. Emanuel Makron odavno insistira na tome da Evropa mora imati „stratešku autonomiju“. Pedro Sančez, socijalistički premijer Španije, koji je govorio o formiranju „evropske vojske“, jačanju veza s Kinom i suprotstavljanju IT kompanijama, pokušava da izvuče politički kapital iz toga što ga napadaju Tramp i Ilon Mask. Nemački kancelar Fridrih Merc, samoproklamovani amerikanofil, za ekonomske probleme svoje zemlje sada optužuje američko-izraelski napad na Iran iako ga je u početku podržavao. I nemačka neonacistička partija AfD i francuska radikalno levičarska partija Nepokorena Francuska obnavljaju pozive za istupanje iz Natoa. Širom kontinenta odjekivali su zahtevi da se bojkotuje Svetsko fudbalsko prvenstvo u Sjedinjenim Državama. Umetnik Aniš Kapur rekao je da Sjedinjene Države, zajedno s Rusijom i Izraelom, treba isključiti sa Venecijanskog bijenala zbog neprestanog „ratnohuškačkog ponašanja“. Ovog proleća 75 odsto Evropljana imalo je negativniji stav o Sjedinjenim Državama nego o Kini. A kako slabi poratna atlantska zajednica, Evropa se suočava sa beskompromisnom Rusijom, na jednoj strani, i samouverenim azijskim silama kao što su Kina i Iran na drugoj. Mogu li evropske sile odgovoriti na taj izazov formulisanjem novog osećaja svrhe na koji ne bi uticala decenijska zavisnost Evrope od Sjedinjenih Država?
Tradicija evropskog intelektualnog autoriteta je naravno duga. Krajem 19. veka, Niče je zamišljao „dobre Evropljane“ koji će prevazići suparničke imperijalne nacionalizme na kontinentu. Posle prvog strahovitog iskušenja koji je Evropa priredila sama sebi i koje je trajalo od 1914. do 1919. godine, Pol Valeri je postavio pitanje da li će Evropa postati ono što zaista jeste („mali rt na azijskom kontinentu“) ili će ostati ono što se čini da jeste, „izabrani deo zemaljske kugle, biser sfere, mozak jednog ogromnog tela“. U vreme Drugog svetskog rata Simon Vej je naglasila potrebu da Evropa odustane od imperijalizma i vrati se svojim grčkim i hrišćanskim tradicijama. U strahu od oživljavanja ekstremne desnice, Toni Džad je 2009. podsticao povratak socijaldemokratskom etosu koji je usmeravao Evropu posle Drugog svetskog rata.
Čini se da je neka verzija dobrog Evropljanina potrebnija nego ikad u vreme kad etno-rasni suprematisti, podsticani svojim američkim saveznicima, potkopavaju političku i građansku kulturu u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Španiji. Na uredničkim stranama listova Le Mond, El Pais, Corriere della Sera i The Guardian može se naći mnoštvo uvodnika o evropskim vrednostima koji cepte pravedničkim gnevom. Ali reklo bi se da evropsku krizu identiteta verovatno ne mogu rešiti lideri kao što su Merc, Kir Starmer, Mark Rute, Ursula fon der Lajden i Kaja Kalas, koji više liče na bankare nego na tvrdo jezgro ogromnog tela. Tlo se pomera pod nogama Evropljana i njihovi horizonti se menjaju. Ipak, oni kao da pate od paralize volje, koju obično izaziva dugotrajno stanje materijalne i duhovne podređenosti. Da bismo shvatili zašto je tako, moramo se vratiti u poratne decenije, kad je Evropa izgubila svoje kulturno samopouzdanje i intelektualni suverenitet.
***
Sredinom 20. veka Sjedinjene Države zamenile su sve slabije imperije Velike Britanije i Francuske, i posvetile se globalnom suzbijanju sovjetskog komunizma. U isti mah, uspešno su uplele svoje kulturne ambicije u svoje geopolitičke interese. Tradicionalna antiteza između Starog i Novog sveta postepeno je bledela jer se ratom opustošena i zlosrećna Zapadna Evropa vezala za Sjedinjene Države i njihovu antikomunističku opsesiju. Evropljani su se izložili i koordinisanoj i agresivnoj amerikanizaciji, što delimično objašnjava njihovu današnju intelektualnu bespomoćnost.
Belou je bio među onim američkim intelektualcima koji su pokušali da, uz izvesnu početnu pomoć Cije, prikažu Sjedinjene Države kao glamuroznu alternativu ideji Evrope kao kulturnog središta i intelektualnog svetilišta planete. Fašizam i rat su već naterali mnoge ugledne evropske mislioce i umetnike, među njima Tomasa Mana, Alberta Ajnštajna, Hanu Arent, Enrika Fermija i Artura Toskaninija, da odu u izgnanstvo u Sjedinjene Države. Velikodušno finansirane američke institucije imale su veliku privlačnu moć. Njujork je izrastao u centar avangarde, koji je nekad bio u Parizu, Berlinu, Beču i Londonu. Novonastali vojno-industrijski kompleks počeo je da zapošljava novu vrstu intelektualaca u krstaškom pohodu protiv bezbožnog komunizma: think-tank eksperte, koji će preuzeti diskurs američke spoljne politike. Kao što je rečeno u uredničkom uvodu za The Partisan Review iz 1952: „Istorija je obišla pun krug i Amerika je postala zaštitnica zapadne civilizacije.“
Četrdesetih i pedesetih godina 20. veka Evropljani nisu bili u položaju da se suprotstave svojim američkim gospodarima. Mogli su samo da iskažu svoje „užasavanje“ nad američkim „stavom“, kao što je uradio Tomas Man: „Oni se prema Evropi, kolevci zapadne kulture, odnose kao prema koloniji, korisnom strateškom uporištu za svoj sukob sa Rusijom, kao prema grupi nacija kojima oni diktiraju unutrašnju politiku, koje plaćaju i naoružavaju da se bore za njih.“
Evropa je bila ekonomski suviše slaba i rasparčana da bi se oduprla koka-kola kolonizaciji. Njene elite su bile opterećene nerazrešenim ambivalentnim odnosom prema novim gospodarima sveta, a uskoro i pohlepnim očekivanjima ličnog profita i slave.
Mnogi evropski intelektualci i političari u ranom 20. veku već su osudili Ameriku zato što, po njihovom mišljenju, ovaploćuje najgore aspekte modernog društva: standardizaciju u proizvodnji i potrošnji, praćenu narušenim društvenim manirima i antiintelektualizmom. Shvatanje Amerike (koje se često pripisuje Žoržu Klemansou) kao „razvoj od varvarstva do dekadencije bez prolaska kroz kulturu“ izražavano je na razne načine. U Pobuni masa (1930) Hose Ortega i Gaset kaže da su Amerikanci „primitivan narod koji se kamuflira svojim najnovijim pronalascima“. A kad su Amerikanci doneli u Evropu Maršalov plan, Reader’s Digest, žvakaću gumu, majice kratkih rukava i Nato, među mnogim Evropljanima, traumiranim ratom, izazvali su nestabilnu psihološku smesu: žudnju za materijalnim dobrima koje proizvodi nesumnjivi pobednik u ratu, udruženu sa osećanjem poniženja zbog sopstvenog siromaštva – mešavinu zavisti i ogorčenja.
Činjenica da su Sjedinjene Države podržavale despotske režime širom sveta i potkopavale socijalističke pokrete tokom Hladnog rata, izazvala je odbojnost prema toj zemlji među levo orijentisanim intelektualcima kao što su Žan-Pol Sartr i Ginter Gras. Hans Magnus Encensberger, jedan od intelektualnih mentora pokreta protiv Vijetnamskog rata u Nemačkoj, odrekao se profesure na Univerzitetu Veslijan 1968. godine rekavši za The New York Review of Books da je američka vladajuća klasa „najopasnija grupa ljudi na planeti“.
Tradicija snažnog anitiamerikanizma među evropskim intelektualcima najednom je oslabila posle naglog završetka Hladnog rata krajem osamdesetih. Harold Pinter je verovatno bio njen poslednji hrabri predstavnik. Ubrzo posle američkog bombardovanja Iraka za vreme prvog Zalivskog rata 1991. napisao je satiričnu pesmu koja je najavila ličnosti poput Donalda Trampa i Pita Hegseta: „Pretvorili smo im muda u zrnca prašine, / U zrnca jebene prašine. / To smo mi uradili. / Sad želim da vi dođete ovamo i da me poljubite u usta.“ Ali čak je i Pinter priznao poraz u svom govoru povodom Nobelove nagrade, koja mu je uručena 2005: „Moramo to priznati Americi. Vršila je krajnje preciznu manipulaciju moći širom sveta prerušena u silu opšteg dobra. Bio je to sjajan, čak duhovit, izuzetno uspešan čin hipnoze.“
Tada je zaista cela Evropa bila hipnotisana, pa i oni koji su se oslobodili od sive tiranije realnog socijalizma. Ljubav prema Americi bila je posebno snažna u istočnoevropskim zemljama koje su patile pod Staljinom i njegovim naslednicima, ali je cvetala i u samoj Rusiji sve dok nisu postale jasne mučne posledice ruske ekonomske „šok terapije“ iza koje je stajala Amerika. Fanatični proamerikanizam nije podrazumevao samo žestoko odbacivanje komunističke prošlosti već je podsticao i osećaj lične i nacionalne pripadnosti globalizovanom društvu ljudi kojima su dostupni farmerice, Marlboro i rok muzika na gramofonskim pločama.
Zapadna Evropa, suočena s jednako sumornim izgledima, proizvela je sopstvene konvertite u amerikanizam. Pisci i mislioci u Velikoj Britaniji otkrili su da mogu imati koristi od izigravanja mudrih Grka u poređenju s američkim uspešnim, ali naivnim Rimljanima. Početkom trećeg milenijuma Kristofer Hičens, Najl Ferguson i mnogi drugi preselili su se u Ameriku i pridružili se njenom ogromnom intelektualno-industrijskom kompleksu. Njihova sposobnost izražavanja, stečena u privatnim školama i debatnim društvima Oksbridža, često je budila sumnjičavost; kao što je Ernst Gombrič 2000. godine pisao Sajmonu Šami: „Uprkos svom jezičkom majstorstvu, autor zapravo ne veruje u osnovnu funkciju reči, to jest u prenošenje značenja.“ Taj britanski izum – bulažnjenje o nedopustivosti bulažnjenja – postigao je veliki uspeh u Americi i bio svečano inaugurisan u listovima The New Yorker i The New York Times, gde se tvrdilo da je Toni Bler mnogo ubedljiviji kada se zalaže za rat protiv Iraka nego Buš ili Čejni.
Ali čak i tada, mnogi pripadnici američke vladajuće klase grubo su raskidali sa Evropom. Bušovi i Čejnijevi glasnogovornici ismevali su evropske protivnike rata kao „kapitulantske majmune“, a Tomas Fridman iz The New York Timesa predlagao je da se Francuska izbaci iz Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Uprkos tome, sve ono najbolje i najsjajnije u Evropi uporno je bilo na raspolaganju da ulepša stereotipno odbojne Amerikance. Salman Ruždi se 2002. godine pojavio u francuskom magazinu Elle umotan u američku zastavu. Jozef Jofe, tadašnji izdavač i urednik nemačkog nedeljnika Die Zeit i suosnivač spoljnopolitičkog magazina The American Interest, zaključio je 2006. da Sjedinjene Države „sjajno“ obavljaju svoje dužnosti supersile i pripisao taj trijumf ne samo američkoj „posvećenosti demokratskoj dogmi“ već i američkoj „vitalnosti koja proizlazi iz spoja jedinstvene snage i opasnosti svedene na minimum“. Kada ga je The Atlantic pozvao da pozira kao savremeni Tokvil, Bernar-Anri Levi izdao je američkoj demokratiji potvrdu o savršenom zdravlju.
***
Kada sam devedesetih prvi put iz Indije otišao u Evropu bio sam zbunjen time što je tako mnogo uspešnih i naizgled prefinjenih Evropljana zaljubljeno u američko bogatstvo i moć. Nakon što je doživela šok terapiju koja je izazvala nečuven nacionalni kolaps, Rusija je prelazila iz žarkog amerikanofilstva u osvetoljubivi ultranacionalizam. Na moje viđenje Sjedinjenih Država uticalo je, možda prekomerno, njihovo ponašanje u Aziji i Africi, posebno podrška genocidnoj pakistanskoj kampanji protiv Bengala 1971. Nikson i Kisindžer koji su, kao što se kasnije pokazalo, razmatrali izazivanje masovne gladi u Indiji, dobro su pripremili neke od nas za današnjeg poremećenog američkog predsednika koji preti da će zbrisati „celu jednu civilizaciju“ i vratiti je u „kameno doba“.
Danas je teško gledati nesuvislost i zblanutost Evropljana koji su se najednom suočili s mogućnošću da su Tramp, Hegset, Mask, Sam Altman i Aleks Karp primitivni ljudi koji se ni ne trude da se kamufliraju najnovijim pronalascima američke industrije. Ali raskid sa Sjedinjenim Državama, osuđenim na dugu noć trampizma, nije verovatan, da i ne pominjemo budućnost oslanjanja Evropljana na same sebe. Pogođen Trampovim uvredama, nemački kancelar tvrdi da neće podsticati svoju decu da studiraju ili rade u Sjedinjenim Državama, ali nije mnogo verovatno da će pripadnici evropske vladajuće klase propustiti prilike za dobro plaćenu postpolitičku karijeru u Vašingtonu, na Volstritu i u Silicijumskoj dolini, bez obzira što iza takve ponude stoji najopasnija grupa ljudi na planeti. Sam Merc je bio jedan od direktora u Black Rocku. Starmer je prošle godine, više meseci posle sastanka s Karpom – koji je organizovao Piter Mendelson, tada ambasador Sjedinjenih Država i deoničar u firmi za lobiranje koju je iznajmio Palantir – krišom sklapao državne ugovore sa Palantirom. Čak i predlog da nova evropska vojska eventualno zameni snage Natoa izgleda kao zlatna prilika za američke proizvođače oružja. Danas najpouzdanija moralna odbrana poratne evropske posvećenosti miru dolazi od jednog Amerikanca u Vatikanu.
Još više uznemirava evropski intelektualni deficit. Ne tako davno, planu senilnog američkog predsednika da povede zapadne demokratije u borbu protiv raznih autokratija sveta aplaudirali su posthladnoratovski atlantisti kao što su En Eplbaum i Adam Mihnjik. Kao da se odnos uzajamne zavisnosti na koji su se neki Evropljani i Amerikanci udobno, čak i lukrativno, oslanjali od 1940-ih može vratiti jednom mobilizacijom protiv Rusije i Kine, predvođenom Sjedinjenim Državama. Tu fantaziju konačno je srušio Tramp, i Evropljani su sada primorani na drugo bolno otkriće dok propali američko-izraelski rat na Bliskom istoku povećava slabosti Evrope i jača Iran i Kinu. Evropljani se više ne mogu definisati u odnosu prema prevrtljivim Sjedinjenim Državama: isterani iz sopstvenog solipsističkog samorazumevanja, moraće da prihvate svoju dugo odlaganu sudbinu malog rta na azijskom kontinentu.
Harper’s Magazine, 27.07.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 12.08.2026.
LJUBAVNA PESMA ZA EVROPU
