Tokom još jedne prisilne posete, dete do diktatora pokazivalo je sve znake pospanosti: zevalo je, privijalo se majci, dremalo, kenjkalo… a on, pošto je izbalavio dete poljupcima (bez pitanja majke), rukovao se u fabrici mesa bez rukavica, vređao Martu Kos i izgovorio dosad najveću količinu nepovezanih gluposti, ostvario je najubedljiviju simboličku sliku trenutka. Narod u komi, i diktator sistema koji je ohlokratija, vladavina ološa, ali i populistički totalitarizam. Njegova logoreja proizvela je toliko srbo-trampizama u samo jednom prepodnevu, da komatozno stanje, slika pospanog deteta jedino može da dočara izborno telo. A zaključio je:
– Da je seks u prizemlju plodniji, jer se po soliterima, što su viši, sve manje dece rađa.
– Da mora da izbegne Novi Sad i Mladićevu sahranu po svaku cenu.
– Da se nije uplašio, nego misli drugačije.
– Da je za ratare najvažnije da mogu brzo vozom do Budimpešte.
– Da je za decu najvažniji fudbal, tačnije za koji klub navijaju.
– Da je za pozorište zaista suviše da bude u devetoj fazi gradnje, ako nacionalni stadion ne mora.
– Da ništa ne razume koju to muziku deca slušaju.
– Da su za goste/turiste najvažniji sadržaji, kao što je recimo noćno nebo osvetljeno požarima.
– I naravno, šta će se sve graditi za dve-tri-četiri godine, kad njega više ne bude na vlasti.
Sve to pokazuje zaprepašćujuću činjenicu da to možda gleda i sluša i neko drugi sem divljeg čoveka Bulatovića iz Srema i deadpan1 Maje iz Novog Sada… Priznajem, nisam mogla odvojiti pogled od nevinog malog bića koje muče bez trunke saosećanja. Ništa gore od logoreje na vrućini bez znanja, svesti, misli, razumevanja, slušanja i svega drugoga što se davno izgubilo, a sa alkoholom.
No, sem diktatorove beskonačne monološke torture, ima i takvih koji se trude da autoritativno i stručno izreknu ocene o stanju glasačkog tela, na primer predsednik Ustavnog suda Petrov. On je sposoban da jasno opiše populistički totalitarizam. Po njemu, građanin koji ima čistu savest, deponovanu pod jasnim uslovima u SNS dokumentaciji, nema zbog čega da se uzbuđuje ako mu telefon prisluškuju, jer nema šta da krije. A onaj koji posumnja da ga prisluškuju, ima šta da krije, pa je prema tome kriv i zbog toga ga treba zakonski obraditi, jer je „nasilno-pravno“, kako reče Petrov, sumnjiv. Pitanje ko prisluškuje (afera sa izraelskim preduzećem Pegaz već se desila u Mađarskoj i Sloveniji) u tom slučaju uopšte nije važno, ono je očito u domenu prirodnog prava. Petrov pri tome tačno zna ko je organizovao lažnu priču o pravom prisluškivanju – to su strane sile koje preko NVO rovare po Srbiji. Jedino rešenje je dakle da se prisluškuje svaki građanin Srbije, tako da mu ne padne na pamet da svoju mržnju prema svemu srpskom, ako padne u takvo iskušenje, bilo kome prenosi. Kontrolu svih telefona i internetskog povezivanja može da preuzme Pošta Srbije; nju vodi najveći neprijatelj padeža u zemlji, što garantuje da će se odgovarajuća školska reforma dosledno i svestrano izvoditi.
Šta, međutim, sa komuniciranjem bez telefona? Pegaz sasvim izvesno ima rešenje i za to – recimo telesni primopredajnik koji se ugradi u svakog građanina prilikom rođenja. Rešenje ima neke slabosti, koje se možda mogu rešiti angažovanjem Milutina i Dragutina. Recimo, praćenje NVO članova dok pripremaju svoje predloge za crpljenje novca iz evropskih centara: treba ih pustiti da dobiju pare, pa onda te pare preneti na one koji će ih podeliti narodu na osnovu prijava, a same članove NVO prepustiti kobrama, žandarima i Mladićevcima. Taj osetljivi period ne može se pratiti klasičnim sredstvima, NVO naprosto treba da obave posao sami. Nazad u 1984, onu Orvelovu! Da bi stvari bile još gore, Petrov ima viziju, a ona se sastoji od ustavnog povezivanja SR i RS. Ustavno povezivanje znači konfederaciju, federaciju ili pripajanje druge države/teritorije, i Petrov je to prvi smislio. Kako je u Srbiji najmanji problem rušenje ustavnog poretka, Petrov je, kao najviši zaštitnik ustavnog poretka, savršeni rušitelj. Predlog će svakako pravno osnažiti ‘Rdić (dodaj početni suglasnik po volji), i raspad BiH je osiguran, kao i rat. Biće nešto jeftiniji, jer se na graničnom mostu više ne plaća mostarina.
Dete, omamljeno vrućinom, prisilnim sedenjem, možda gladno i žedno, najzad je potpuno zaspalo. Brzo, poprskajte ga hladnom vodom, probudite ga, osvestite ga, uskoro će izbori.
Deadpan, doslovno „mrtvi tiganj“, u američkom slengu sa početka 20. veka označava izraz lica koji je „mrtav hladan, ozbiljan“. Pan (eng. šerpa/tiganj) bio je izraz za lice. Pravu upotrebu izraz je dobio na filmu – recimo lice Bastera Kitona, koji se nikad nije nasmejao. U slučaju Maje iz Novog Sada, ja bih ostala pri prvom značenju – mrtvi tiganj.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Po njenoj drami Kosovski mit Marko Torlaković režirao je predstavu Mati u pozorištu u Kruševcu, koja je tokom 2025. dobila nekoliko nagrada za režiju i glumu. Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Po njenoj drami Kosovski mit Marko Torlaković režirao je predstavu Mati u pozorištu u Kruševcu, koja je tokom 2025. dobila nekoliko nagrada za režiju i glumu. Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
