Od smrti ratnog zločinca Ratka Mladića 27. avgusta u Hagu do njegove državne sahrane 7. septembra u Beogradu, odlazeći predsednik Aleksandar Vučić je u sprezi sa zarobljenim institucijama Republike Srbije uspeo da još jednom ponizi žrtve genocida u Srebrenici i proizvede nove političke tenzije u regionu, pre svega na relaciji sa Bosnom i Hercegovinom. U tome su mu pomogli mnogi državni funkcioneri, političari iz drugog i trećeg ešalona, deo kulturne i intelektualne elite, mediji kao i pojedinci koji su podržali odavanje funeralnih državnih počasti osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću. Od dana njegove smrti do sahrane na Topčiderskom groblju, političko rukovodstvo Srbije, počev od predsednika pa sve do odbornika vlasti na lokalu, utrkivalo se u simboličkim gestovima kojima će što „svečanije i dostojanstvenije“ ispratiti čoveka koji je komandovao masovnim streljanjem preko 8000 bošnjačkih muškaraca i dečaka na teritoriji Srebrenice jula 1995.
U vezi sa biografijom i ratnim zločinima Ratka Mladića odavno nema nikakvih tajni i većina u zemlji odlično zna ko je on bio i šta je učinio tokom rata u Bosni. Oni koji se ne sećaju ili su rođeni kasnije, imali su dovoljno vremena da se obaveste o tom periodu. Svakako, ne u školi, niti iz recentne istoriografske literature koja je proizvedena u okviru istorijskih instituta, katedara za noviju istoriju ili u drugim institucijama, arhivima i naučnim centrima pod pokroviteljstvom Republike Srbije. Dakle, oni su mogli da se obaveste iz zvaničnih izvora Haškog tribunala ili Fonda za humanitarno pravo, iz produkcije koja je nastala zahvaljujući decenijskom radu civilnog sektora u Srbiji, koji je prošao kroz različite faze dehumanizacije i demonizacije. Čak je i pokušaj stvaranja „Centra ratovi 1991-1999“ u okviru Narodne biblioteke Srbije, gde bi naučna javnost mogla konsultovati svu dostupnu dokumentaciju o minulim ratovima, sprečen u samom startu. Sama ideja je proglašena činom veleizdaje (2012), čime je jasno stavljeno do znanje da je u Srbiji na snazi ograničen pristup sećanju na ratove devedesetih.
No ukoliko pogledamo masovni danse macabre na Topčideru, kao i orkestriran rad režimskih medija tokom dana (ne)proglašene žalosti, moglo bi se zaključiti da je sistem kontrolisanog pristupa ratnoj prošlosti urodio plodom, jer da je drugačije, javnost bi bila ispunjena istupanjem i negodovanjem najrazličitijih esnafa, grupa, partija, pokreta i pojedinaca protiv morbidnih rituala slavljenja genocida, koji je Ratko Mladić organizovao i počinio „u ime srpskog naroda“. Sada mu se taj narod odazvao, većinski iz Republike Srpske, koju je Dobrica Ćosić svojevremeno proglasio „najskupljom srpskom pobedom“. Naime, Ćosić je svoju verziju rata u Bosni i Hercegovini, negaciju genocida pa samim tim i viđenje uloge Ratka Mladića kao glavnokomandujućeg Vojske RS, izneo u svojoj testamentarnoj knjizi Bosanski rat, koju je 2012. objavio Službeni glasnik, tada još uvek pod kontrolom Demokratske stranke. Ujedno, bilo je to i poslednje poglavlje Memoranduma SANU, čiju je izradu Ćosić koordinirao sredinom osamdesetih godina. Proteklih dana je Aleksandar Vučić sproveo u delo Ćosićevu testamentarnu volju, da se zločinac Mladić, kao realizator te „jedine srpske ratne pobede“ isprati uz najviše državne počasti. On je pored toga obezbedio i angažman SPC-a, čiji je patrijarh Porfirije, dojučerašnji roker i ljubitelj antiratne lirike, izgovorio najstrašnije reči u jednom opelu, koje će ostati upamćeno – parafraziram njegov iskaz – „u najvećem delu srpskog naroda“ ali kao najdublji moralni pad. Verujem da bi Dobrica Ćosić bio zadovoljan ovakvim ishodom i dalekosežnim učinkom svojih anti-intelektualnih škrabotina. Zapravo, one funkcionišu kao nezvanični amandman Ustava Republike Srbije kojim se reguliše odnos zvanične države prema ratu u Bosni i Hercegovini, kao i svim političkim, administrativnim, pravnim, obrazovnim i kulturnim implikacijama. Svaki iskorak iz tog zabrana mogao bi pojedinca skupo koštati. I obratno, ostanak u toj zoni prokletstva mogao bi obezbediti ozbiljne beneficije koje danas uživa politička elita, kao i jedan deo istoričarskog i književnog esnafa u Srbiji.
Potencijalni pad radikalsko-naprednjačkog režima Aleksandra Vučića, kao garanta negovanja tekovina genocida u Srebrenici, neće prekinuti suspenziju istine o prošlosti. Svako ko je pratio medije proteklih dana, mogao se uveriti u činjenicu da je nemali broj javnih delatnika, književnika i istoričara participirao kako u posmrtnim državnim počastima tako i stabilizovanju Mladićevog kulta. Jedan od njih je i istoričar dr Aleksandar Raković (član UO Instituta za noviju istoriju Srbije), koji je svojevremeno doktorirao na istoriji rokenrola u Jugoslaviji, da bi danas nastupao kao najagilniji nacionalni radnik u istoriografiji. On je izjavio da „Mladića tek očekuju svetla poglavlja u našim udžbenicima“. To se pre svega odnosi na oblikovanje dugo najavljivanih nacionalnih udžbenika istorije koji bi, pored kontrolisane književne reprezentacije prošlosti u nacionalnim čitankama, trebalo da „mladima objasne Mladićev značaj za srpski narod“. Imajući u vidu Rakovićev stav da „događaji iz srpske istorije moraju biti tumačeni afirmativno“, razumljiv je i njegov odnos prema državnoj sahrani i vojnim počastima za ratnog zločinca na Topčiderskom groblju.
Više nego afirmativan stav prema ratnom zločincu Ratku Mladiću imali su i gosti emisije Oko na RTS-u – istoričar Bojan Dimitrijević (zamenik direktora Instituta za savremenu istoriju), novinarka Ljiljana Smajlović i ugledni pisac Vule Žurić. Sve troje su istinski bili zadivljeni veličinom Mladića, koji je Dimitrijeviću takoreći bio recenzent iz Haškog zatvora, Ljiljani Smajlović svetla figura srpske istorije a za Žurića čak neka vrsta „narodnog junaka“, koga je jedan deo naroda „spontano“ proizveo u to, duboko svestan da je on zapravo zločinac, ali po epskoj formuli, transformisan u „zaštitnika naroda“ kome on „duguje odanost i ljubav“. Ovakav stav je ne samo teško već i nemoguće razumeti, baš kao ni pevanje i aplaudiranje na Topčiderskom groblju, zastrašujući radikalsko-naprednjački Totentanz kojim je napravljena inverzija u poimanju ne samo Mladićevih zločina, već života i smrti, istine i laži, što se nije događalo prvi put u istoriji Srbije, kao da ona nikada nije izašla iz stanja guslarskog pevanja i mišljenja.
Peščanik.net, 10.09.2026.
Srodni link: Vladimir Veljković – Opelo za ratnog zločinca
SREBRENICA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Dani (ne)proglašene žalosti - 10/09/2026
- Mladićevci na Trgu partizana - 01/09/2026
- Radikalska koračnica - 20/08/2026
