Ovo nije tekst to Ratku Mladiću. Ovo je tekst o njegovoj kapi i o tome šta ona predstavlja. Tekst je o tome čemu uopšte služi jedna oficirska kapa. Naime, Vojska Republike Srpske uvela je za svoje više oficire, na početku rata u Bosni, kapu koja je imala da podseća na deo uniforme vojske Kraljevine Srbije iz vremena ratova 1912/1918. Kao deo vojne reforme, srpska kraljevska vojska uvela je 1908. godine nove ratne sivomaslinaste uniforme. Oficiri su 1911. godine dobili tzv. šajkaču sa štitom, pravljenim od presovane kože. Bila je to meka oficirska kapa sa kokardom. Nazivana je još i „šajkača sa suncobranom“. Od 1922. godine u novoj državi uvedene su kruće i nešto veće oficirske kape, pa je tako iz upotrebe izbačena i čuvena srpska oficirska ratna kapa.
Izbor vođstva bosanskih Srba predstavljao je svestan otklon od tadašnje titovke kakva su nosile trupne starešine u tada već nestaloj JNA. Uostalom, jednu takvu kapu nosio je upravo Ratko Mladić, tokom angažovanja na hrvatskom ratištu 1991. godine. Izbor jedne retro oficirske kape jasno je imao za cilj da se nova vojska poveže sa slavnim srpskim vojničkim tradicijama, sasvim u duhu napuštanja komunističkog učenja i demodiranog viđenja stvari. Duh vremena je zahtevao povratak šajkači i kokardi. Idealizacija svega iz doba Kraljevine Srbije počinjala je gotovo po pravilu od njene vojske. Danas svakako znamo da mnogo toga kada je reč o ovoj vojsci nije bilo baš tako veličanstveno kako su nas mnogi ubeđivali počev od 1991. godine. Znamo da su oficiri Kraljevine po Beogradu i Kragujevcu znali da prete kako poslanicima tako i civilima. Znamo i da se 1912-1913. ognjem i mačem nastupalo kroz Kosovo i Albaniju. Znamo i da su u Prvom svetskom ratu jedna pravila važila na bugarskom ratištu, druga u sukobima sa Albancima, a neka sasvim treća u borbi sa kulturnim svetom:Austrijancima i Nemcima. Ipak, ovo nasilje, iako često drastično, teško da se može porediti sa nasiljem kakvo su mnogi samoproglašeni nastavljači tradicija vojske Kraljevine Srbije praktikovali u seriji ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Nekakvi obziri su ipak prevladavali u glavama srpskih kraljevskih oficira kada je reč o tretmanu protivničkih civila, a naročito zarobljenog neprijatelja.
Duh tadašnjeg vremena sažimaju reči tadašnjeg narodnog poslanika, Živka Topalovića. Na Krfu 1918. godine Topalović je održao predavanje o zarobljeničkom pitanju. On se naime upravo bio vratio iz obilaska zarobljeničkih logora za srpske vojnike širom Austro-Ugarske. U svom govoru Topalović je istakao načelo koje se u velikoj meri praktikovalo u tadašnjoj srpskoj vojsci: „Ono veli da nenaoružani neprijatelj nije neprijatelj, da se prema tome prema njemu ima da postupa kao prema neborcu, da on treba da bude zaštićen kao fizička i moralna ličnost.“
Istina, uprkos međunarodnim ugovorima, sa početkom sukoba od tih principa često ostaju samo ostaci. Vojnike kao da ne zanima ovaj aspekt ratovanja. Slikovit primer o praktičnom značaju Haških konvencija o pravilima ratovanja doneo je američki novinar Džon Rid u svojoj knjizi Pobunjeni Meksiko. On se našao kod Pančo Vile baš u trenutku kada je ovaj prelistavao tek pristiglu brošuru o novim Haškim pravilima ratovanja. Pančo Vila je govorio svojim starešinama: „Ako se vi i ja potučemo u nekoj kantini, nećemo iz džepa izvaditi malu knjigu da bismo pročitali pravila. Ovde piše da se ne smeju koristiti olovni meci, ali ne vidim zašto. Oni vrše posao. Dugo vreme posle toga šetkao se dobacujući svojim oficirima pitanja slična ovom: Ako jedna invaziona armija zauzme neprijateljski grad, šta morate učiniti sa ženama i decom?“ Interesovanje profesionalnih vojnika za pravila zakonitog ratovanja kao da ostaje minimalno. Kolega koji predaje istoriju kadetima na Vest Pointu rekao mi je nedavno da njegovi đaci, budući američki oficiri, časove posvećene pravilima ratovanja i međunarodnom pravu nazivaju „vreme za dremku“ (nap time).
Ljudi koji su nosili pravu „šajkaču sa štitom“ znali su da pokažu poštovanje ne samo prema civilima i zarobljenicima, već i prema mrtvom neprijatelju. O tome svedoči i neobična priča zabeležena u beleškama poručnika Petra Kunovčića koji se 1914. godine borio na Adi Ciganliji. Tokom pokušaja austrougarske vojske da zauzme ostrvo septembra 1914. godine, došlo je do žestokih bliskih borbi. Poginulo je nekoliko viših austrougarskih oficira, među njima i potpukovnik August Šmit. Svi protivnički vojnici dostojanstveno su sahranjeni. Pre sahrane pretraženi su džepovi oficira. U uniformi potpukovnika Šmita nađeno je neotvoreno pismo. Uprkos očekivanjima da je reč o nekim važnim vojnim informacijama, pismo je bilo privatno. „Tekst pisma ćerkinog koje smo našli neotvoreno bio je običan, kao što dete opšti sa svojim ocem, a naročito nežnost ženskog deteta provejavala je kroz sve redove.“ Srpski oficiri su odlučili da na pismo odgovore. Takođe, poštanskom uputnicom poslat je i novac koji je nađen kod poginulog potpukovnika.
Prepis pisma sačuvan je kod poručnika Kunovčića: „Poštovana gospođice, sa teškim srcem i bolom u duši, iako smo neprijatelji, prinuđeni smo i moramo da budemo ti koji ćemo prvi da Vam javimo tešku vest, koja Vas je zadesila, da je Vaš neumrli tata, heroj oficir i komandant 32. austrijskog puka, danas herojski pao na čelu svog puka, braneći svoga cara, svoju zemlju i svoju zastavu, a u teškoj borbi na srpskom zemljištu na Adi Ciganliji.“ Usledile su informacije o slanju novca zatečenog kod pokojnika. Naglašeno je i da je austrougarski potpukovnik dostojno sahranjen, „tako da kad se svrše ove operacije ratne i zavede mir, Vi možete sa Vašom poštovanom porodicom doći u Srbiju i naći telo Vašeg tate dostojno sahranjeno i grob očuvan, pa kad bar niste bili te sreće da živog oca vidite, ono bar da vidite njegov grob, i da učinite dalje šta za shodno nađete.“ Ova kratka prepiska vršena je preko Švajcarske odakle je posle par meseci stigao i odgovor. „Poštovana gospodo, Vaše pismo primila sam sa najvećom zahvalnošću, iako je ono za mene bilo posve kobno bez obzira na lepe momente koje ste Vi u tom pismu izneli. Zaista, ovakva pažnja dostojna je samo srpskih heroja oficira i ja sam Vam za to večno zahvalna…“
Naknadnom pameću mogli bismo reći da general Mladić, skinuvši jednu kapu, titovku, nije ni trebalo da stavlja bilo kakvu drugu vojničku kapu na svoju glavu. Ovako, ni ne znajući tačno šta zapravo nosi na glavi on je uspeo da umrlja slavne srpske vojne tradicije.
Autor je saradnik Instituta za savremenu istoriju.
Peščanik.net, 31.08.2026.
