„Republika Srbija će zadržati principijelno stanovište o neuvođenju restriktivnih mera prema Ruskoj Federaciji.“
Gle, Srbija pod Vučićem, mimo svih mojih uverenja, imala barem jedan principijelni stav. Jeste, to ne kažem ja. To kažu studenti. Otkud sad to njihovo priznanje za Vučića? Vučić ga je sam tražio. I studenti su mu dali, verujem nenamerno, to – priznanje za „principijelnost“. Vučić pitao – hoćete li uvesti sankcije Rusiji? Studenti odgovorili – uradićemo isto što i ti, nećemo ih uvesti. Eto jednog iznenadnog proplamsaja sloge i zajedništva. Ujedinjena Srbija, reklo bi se.
Šta je to, za trenutak samo, verujem, zbližilo Vučića i studente? Zbližilo ih je, kažu studenti, „sopstveno istorijsko iskustvo“. Ne samo „iskustvo“, dakle, nego baš „istorijsko“. Zašto „istorijsko“? Pa zato što nije i ne može biti studentsko. Najveći broj studenata nije se rodio u vreme sankcija, pa to ne može biti njihov doživljaj i njihovo iskustvo. Ali oni insistiraju da je baš njihovo, pa onda moraju da dodaju i „istorijsko“. Iza tog „istorijskog“ krije se u stvari – „kolektivno“.
Pa tako i studenti nastavljaju taj kolektivni iskustveni niz u čijem je središtu (samo)shvatanje „sopstvenog“ kolektiva isključivo kao žrtve. Jeste, nismo to doživeli, nemamo to u ličnom iskustvu, ali vam verujemo na reč, sankcije nisu bile zaslužene, one ništa nisu promenile, a štetu su trpeli samo obični ljudi. I pošto je to tako, onda ni mi nećemo nikome drugom, pa ni Rusiji dakle, uvoditi sankcije. Dobro, neka bude tako.
Pitanje za studente: ako jedna država čini nasilje nad drugom državom, šta nam je sve, mimo rata s njom, na raspolaganju da je zaustavimo?
Znam, znam, nisam ja Vučić pa da mi studenti spremno odgovore. A nije ni bitno. Zanima me ovde nešto drugo. Upravo taj lanac izvlačenja pouka iz „kolektivnog“ iskustva. Nešto se dogodilo, to nešto je bilo loše, i mi više to nećemo da ponavljamo i da u tome učestvujemo. Tako sam razumeo studentski (a videli smo to ranije, i Vučićev) „principijelni“ stav u vezi sa sankcijama. Neka bude da su studenti (i Vučić) u pravu, neka bude da sankcije ne menjaju ništa, i da samo prave štetu.
Uostalom, čitalac, moj vršnjak, dobro se seća, nas dvojica to imamo u ličnom iskustvu. Bilo je izuzetno pametnih ljudi koji su govorili i pisali protiv sankcija, a ne samo što su bili daleko od Miloševićeve (i Vučićeve, dakle radikalske) politike, nego su joj se još i javno oštro suprotstavljali. Njihov argument bio je na tragu studentskog – sankcije ne ugrožavaju kreatore agresivne politike i vojnih planova, one pogađaju obične ljude koji po prirodi stvari ne mogu biti odgovorni za rat.
I ne samo to, veliki broj običnih ljudi možda uopšte ne podržava ratni poduhvat svojih političkih predstavnika, ali pod sankcijama, pritisnuti nepravdom spolja, solidarno će stati uz svoja kriminalna rukovodstva. Kako zaista i jeste bilo u Srbiji onomad, devedesetih. Samo što sankcije mogu biti i bez te plemenite namere da bilo koga preobraćaju i prevaspitavaju nametanjem materijalne oskudice. Njihova ideja može biti jednostavnija: ekonomski oslabiti agresora da ne bude više u stanju da vodi rat.
Pored toga, one mogu poneti još jednu poruku, čiji adresati nisu samo režim i njegovi podanici, dakle one ne moraju biti usmerene na slabljenje režima i osvešćivanje podanika. Poruka glasi: to što vi činite, to što se događa zbog vas, mi jednostavno ne možemo da prihvatimo. Sankcije bi onda bile (i) stav kojim se moralno osuđuje zlo. Sledi da u slučaju današnje Srbije odluka da se ne pridružimo sankcijama Rusiji (ili, kad smo već kod toga, što uopšte ni ne razmišljamo o sankcijama za Izrael) znači da „mi“ (neka svako stavi u to „mi“ šta god poželi) odbijamo da zlo (rusku agresiju na Ukrajinu, da ostanemo na tome) vidimo kao zlo.
Daleko od toga da su se sankcije pokazale kao efikasne. Na stranu to vreme onomad, uzmimo naše vreme sada – Srbija i dalje živi posledice temeljne kriminalizacije pod sankcijama iz devedesetih. Jer, kriminal je bio jedini odgovor na egzistencijalnu pretnju, kako ondašnjeg režima tako i običnih žitelja Srbije. Dakle, ne mislim ni ja da su sankcije divne, ali opet – koja su još sredstva na raspolaganju da se agresivna država osujeti ili sputa u njenim destruktivnim poduhvatima i napadima na susede?
Dakle, neka ostane neodlučeno, i vratimo se na izvlačenje pouka iz iskustva i ponašanje u skladu s njima. Da li su sankcije jedino što nam je ostalo kao „kolektivno“ iskustvo iz devedesetih? U nekom smislu, pored bombardovanja, jesu. Ako kao legitimno „kolektivno“ iskustvo sačuvamo samo sećanje na situacije u kojima je „kolektiv“ očigledno bio žrtva. A šta ćemo sa drugim situacijama, u kojima taj isti „kolektiv“ nije bio žrtva, nego je bio, recimo, agresor?
Može li se i iz tih situacija izvući neka pouka. U redu, treba sumnjati u pravednost i efikasnost sankcija. Ali, zar ne treba da se setimo, ponekad barem, zašto su uopšte uvedene sankcije protiv ondašnje, još uvek, Jugoslavije, a zapravo već – Srbije? I da onda iz tog sećanja izvučemo takođe neki zaključak u skladu s kojim bismo mogli/morali da se ponašamo. Po istoj analogiji trebalo bi gledati i na bombardovanje iz 1999.
Ali, u „kolektivnom“ sećanju, na koje se „principijelno“ pozivaju i studenti, sankcije i bombardovanje izgledaju kao neki nulti čas. Težinom nanete štete „kolektivu“ one brišu sve što se dogodilo pre njih. To je ono čuveno – „ničim izazvane“. Ta sintagma u vreme kada se širila javnim prostorom zvučala je tako debilno da je bila nepodnošljiva. Ali, gle, s vremenom, zaista – „ničim izazvane“. Ta sintagma uspela je „principijelno“ da obriše sve što je prethodilo sankcijama i bombardovanju.
Tako da studenti i Vučić ne dele samo „principijelni“ stav o sankcijama, bilo kome. Zapravo, uopšte ne dele to. Dele u stvari sklonost ka selektivnom pamćenju i izvlačenju dalekosežnih pouka iz takvog, selektivnog dakle, sećanja. Što je za Vučića nedopustivo, a za studente sasvim razumljivo i ne treba im to zameriti. Oni su deca te Srbije iz devedesetih. Ta ih je Srbija formirala, Srbija dakle, preko svake mere, sklona selektivnom pamćenju i insistiranju na sebi kao žrtvi (svetske, kolosalne nepravde).
I tu se preko noći malo šta može uraditi. Možemo samo da se čudimo kako su ta deca tako hrabro ustala i suprotstavila se jednom arogantnom, bezdušnom, preko svake mere nasilju sklonom režimu. Pošto su ustala, možemo samo da stanemo uz njih i pokušamo da ih zaštitimo od prekomerne represije. Ali, sada nije reč (samo) o tome. Imamo izbore. I na tim izborima jedan, i samo jedan važan zajednički cilj – da se oslobodimo režima s Vučićem na čelu.
Da bismo to uspeli, potrebna je opšta mobilizacija. A to znači da nijedan glas protiv ne sme ostati kod kuće. Zato je važno da uz studente imamo i druge dve kolone, da pokupe ono što studentima promakne. Kampanja mora da se fokusira samo na to – ovo su izbori protiv kriminalnog režima, a na izbornom stolu je samo i jedino oslobođenje. Ako je sve to tako – zašto uopšte razgovarati s Vučićem i odgovarati na njegova podmukla pitanja?
Svima je sad već kristalno jasno da je cilj režimske kampanje da što veći broj ljudi, po mogućstvu isključivo protivnika režima, ostane kod kuće na dan izbora i da ne glasa. Vučić ne pita iz radoznalosti, ili zato što bi da se nadmeće programima, vrednostima i „principima“. On pita da podeli i zavadi. Jer, pitanje o sankcijama Rusiji je ujedno i pitanje o EU. Hoće li se ili neće uvoditi sankcije Rusiji isto je što i hoće li ili neće Srbija u EU.
I kao u svakom normalnom, pristojnom društvu, mi se kao žitelji Srbije delimo oko tih pitanja, jer kao razumni ljudi ne mislimo svi isto. Samo što Srbija nije ni normalna ni pristojna (iako mi, članovi pobunjenog društva, dakle i studenti i opozicija, sve to jesmo), i ovo nisu izbori da se vidi ko šta misli o EU ili o sankcijama Rusiji. Ovu su izbori, nije mi teško da ponovim hiljadu puta, za oslobođenje. Ovo su izbori na kojima treba da se izborimo za šansu za normalnu i pristojnu Srbiju.
Poznat je taj poklič militantne demokratije – nema demokratije za protivnike demokratije. Slično bi u ovoj kampanji moralo da važi za Vučića – nema pristojnog razgovora sa protivnikom (da sklonimo privremeno u stranu devedesete) svakog razgovora i svake pristojnosti.
Peščanik.net, 02.10.2026.
Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Let prema majčici
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- „Kolektiv“ i njegovo „iskustvo“ - 02/10/2026
- Sigurni glasovi - 29/09/2026
- Sigurna kuća, nije nego… - 25/09/2026
