Juče me je ćerka pitala: „Odakle nam gravitacija?“ Ona ima dve i po godine. Mogao bih mnogo toga da kažem na ovu temu – od čega ona većinu stvari prosto ne bi razumela – ali duboki i iskreni odgovor glasi: „Ne znam.“

Šta bi bilo da sam rekao: „Gravitacija dolazi od Boga“? Jedini cilj toga bio bi da potisnem njenu inteligenciju – i da je naučim da i sama treba da je potiskuje. Šta da sam joj rekao: „Gravitacijom Bog vuče ljude u pakao, gde oni gore u vatri. I ti ćeš tamo zauvek goreti ako posumnjaš da Bog postoji“? Nijedan hrišćanin ili musliman ne može da navede dobar razlog zašto bih tako nešto – ili nešto moralno ekvivalentno – trebalo da kažem. To bi bilo čisto emocionalno i intelektualno zlostavljanje deteta. Zapravo, bio sam u kontaktu sa hiljadama ljudi koji su na taj način, od trenutka kada su progovorili, zlostavljani zastrašujućim neznanjem i fanatizmom svojih roditelja.

Deset godina je prošlo otkad su mnogi od nas prvi put osetili udar istorije – kada se drugi avion zario u južnu kulu Svetskog trgovinskog centra. Od tog trenutka znali smo da stvari mogu krenuti strahovito naopako u našem svetu – ne zato što život nije fer, ili zato što je moralni napredak nemoguć, već zato što generacije i generacije nas nisu uspele da ukinu zablude naših neukih predaka. Najgore od ovih ideja i dalje žive – i još uvek se nameću deci, u svom najgorem obliku.

Šta je smisao života? Koja je svrha našeg postojanja na zemlji? Ovo su neka od najvećih lažnih pitanja religije. Na njih ne treba da odgovaramo – jer su loše formulisana – ali svejedno možemo živeti svoje odgovore. U najmanju ruku, moramo stvoriti uslove za ljudski napredak u ovom životu – jedinom životu koji nam je garantovan. To znači da ne treba da zastrašujemo decu mislima o paklu, ili da ih trujemo mržnjom prema nevernicima. Svoje sinove ne treba da učimo da žene smatraju svojim budućim vlasništvom, niti da ubeđujemo ćerke da već sada nekome pripadaju. I ne smemo govoriti svojoj deci da je ljudska istorija otpočela čudom i da će se okončati u krvi – možda uskoro, u slavnom obračunu pravednika protiv ostalih. Čovek mora biti religiozan da bi tako strahovito izneverio mlade ljude – da bi ih sludeo strahom, mržnjom i sujeverjem, u doba kada im se um tek formira – a čovek ne može biti ozbiljan hrišćanin, musliman ili Jevrejin, a da to ne čini u određenoj meri.

Takva ogrešenja o razum i saosećanje ne predstavljaju celovitost religije, naravno – ali su njena suština. Što se tiče ostalog – milosrđa, zajedništva, rituala i kontemplativnog života – ne moramo se oslanjati na veru da bismo ih praktikovali. A upravo je jedna od najštetnijih obmana religije insistiranje da je samo pomoću nje to moguće.

Vernici se na ovakve primedbe sablažnjavaju. Refleksno ukazuju na sve dobre stvari učinjene u ime boga i na milione pobožnih ljudi, čak i u konzervativnim muslimanskim društvima, koji nikome ne nanose zlo. I tvrde da ljudi na svakoj mogućoj poziciji u spektru verovanja i neverovanja čine zlodela s vremena na vreme. Sve je to tačno, naravno, i zaista irelevantno. Čistine vere opkoljene su neprohodnom šumom logičkih grešaka.

Šta god još bilo loše u našem svetu, činjenica je da bi neki od najstrašnijih primera ljudskih sukoba i gluposti bili nezamislivi bez religije. A druge ideologije koje navode ljude da se ponašaju čudovišno – staljinizam, fašizam itd – opasne su upravo zato što toliko liče na religije. Žrtvovanje za Dragog vođu, koliko god bilo sekularno, predstavlja čin kultičkog konformizma i obožavanja. Kad god se ljudska opsesija ovako kanališe, pomalja se drevni temelj na kojem je izgrađena svaka religija. U našem neznanju, strahu i žudnji za drugim, stvarali smo bogove. I neznanje, strah i žudnja držali su nas okovane za njih.

Ono što branitelji religije ne mogu da kažu jeste da je iko ikada poludeo, ili da je neko društvo propalo, jer su ljudi postali previše razumni, intelektualno pošteni ili jer nisu pristali da ih zavede dogmatizam njihovih suseda. Ovaj skeptični stav, proistekao jednako iz brige za ljudsku situaciju koliko i iz radoznalosti, jeste sve što „ateisti“ preporučuju – i tipičan je za praktično svaki intelektualni angažman, osim teologije. Samo na temu boga pametni ljudi još uvek mogu verovati da žanju plodove ljudskog uma, čak i dok ih gaze.

Deset godina je prošlo otkad je jedna grupa uglavnom obrazovanih i dobrostojećih ljudi odlučila da uništi sebe i tri hiljade nedužnih ljudi, da bi otišla u izmišljeni raj. Ovaj problem je oduvek bio dublji nego pretnja od terorizma – i naš beskonačni „rat protiv terorizma“ nije dobar odgovor. Jeste, moramo uništiti Al Kaidu. Ali čovečanstvu predstoji veći projekat – da postane normalno. Ako smo iz 11. septembra izvukli ikakvu pouku, onda je to da moramo pronaći iskrenu utehu u svojoj sposobnosti za ljubav, kreativnost i razumevanje. To je još uvek moguće. I neophodno. Alternative su mračne.

Sam Harris Blog, 11.09.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 14.09.2011.

Srodni tekst: Sam Harris, odlomak iz knjige Kraj vjere

ATEIZAM