Kao što je još sredinom XX veka zapazio Karl Polanyi, jedan od najuticajnijih ekonomskih teoretičara izvan tzv. neoklasične ekonomske škole, ekonomska dinamika modernih društava zasnovana je na stalnoj borbi i uticaju dve uzajamno suprotne tendencije (double movement): jedne koja propagira kontinuiranu ekspanziju zakona slobodnog tržišta na sve društvene sfere, i druge koja teži da suzbije i kontroliše uticaj logike tržišta kako bi sprečila njene pogubne efekte na radnu snagu, zemlju (tj. prirodne resurse) i novac. Polanyi je otvoreno naglašavao pozitivnu ulogu društvenih sila koje se javljaju kao protivteža neograničenoj ekspanziji tržišnih zakona, primećujući da bi „prepuštanje sudbine tla i ljudi tržištu bilo ravno njihovom uništenju“ (Polanyi, 1944, p. 73). U Srbiji se od društveno-ekonomskih promena iz 2000. mogu videti na delu obe pomenute tendencije – ekonomska liberalizacija i društvena reakcija (državni intervencionizam) – s tim što je ova druga poprimila izrazito negativnu i reklo bi se izopačenu formu. Dakle, državni intervencionizam umesto progresivne uloge prilagođavanja tržišne logike potrebama društva, zloupotrebljen je za zaštitu i namirivanje pojedinačnih uskih ekonomskih i političkih interesa (čitaj tajkunizacija i partijsko zapošljavanje) dok je najveći deo stanovništa prepušten na milost i nemilost silama tržišta. Kao posledicu, dobili smo hronično veliku nezaposlenost, degradaciju radničkih prava, pad životnog standarda i eksploziju javnog duga, koji sada prete da uruše čitav sistem.
U svetlu ovih događaja, na prvi pogled nameće se kao logičan stav, koji se sve glasnije zagovara u akademskim i vladajućim političkim krugovima, da rešenje za ekonomske probleme Srbije leži u radikalnim tržišnim reformama, tj. smanjenju uloge države i deregulaciji ekonomskih i radnih odnosa. U prilog ovakvom rešenju navode se i navodni uspesi sličnih reformi sprovedenih u drugim zemljama, poput Nemačke za vreme Kancelara Šredera i baltičkih zemalja (Litvanija, Letonija, Estonija), kao odgovor na svetsku finansijsku krizu iz 2008.[1] Međutim, učenje Polanyia i drugih srodnih ekonomista upozorava nas da ekonomski program koji se nudi Srbiji ignoriše neke od osnovnih principa i saznanja iz ekonomske teorije i prakse, što ozbiljno dovodi u pitanje njegovu utemeljenost i delotvornost. Kao prvo, nekontrolisana tržišna liberalizacija, kako nas uči Polanyi, po pravilu je praćena brojnim negativnim efektima koji imaju tendenciju umnožavanja i proizvodnje sistemskih kriza. Kao drugo, svaki ekonomski sistem neodvojivo je povezan sa društvenim kontekstom u okviru koga funkcioniše tako da je pokušaj preslikavanja gotovih pojedinačnih rešenja uz očekivanje istih ishoda u drugoj sredini, u ovom slučaju Srbiji, naučno neosnovan i suštinski naivan.
U nastavku teksta, analizirajući primere ekonomskih reformi u Nemačkoj i baltičkim državama, pokušaću u kratkim crtama da predočim negativne trendove koji su ti procesi proizveli, a koji gotovo sigurno neće zaobići ni Srbiju. U isto vreme, pokušaću da ukažem da su za postignute pozitivne rezultate u velikoj meri zadužene specifične okolnosti prisutne u pomenutim zemljama, a koje ne karakterišu političko-ekonomski prostor Srbije, pa se samim tim isti ili slični rezultati u Srbiji ni ne mogu pouzdano očekivati.
Ekonomska reforma u Nemačkoj
Opis reformi i rezultati. Tadašnji Kancelar Nemačke Gerhard Šreder predložio je 2003. paket strukturnih reformi poznatiji pod nazivom Agenda 2010 koji je imao za cilj da poveća ekonomsku konkurentnost nemačke privrede, smanji nezaposlenost i poboljša stanje javnih finansija. Suština paketa reformi sastojala se u smanjenju izdavanja za socijalno i zdravstveno osiguranje i omogućavanju poslodavcima da lakše zapošljavaju i otpuštaju radnike uz održavanje relativno niskog nivoa plata u odnosu na rast produktivnosti. Rezultati reforme postali su vidljivi tek 2006. i ogledali su se pre svega u smanjenju nezaposlenosti i rastu izvoza. Primera radi, nivo nezaposlenosti u Nemačkoj 2003. iznosio je 9,3% dok je 2012. i pored globalne ekonomske krize bio svega 5,4% (World Bank, 2014).
Specifične okolnosti. Oporavak Nemačke privrede može se potpuno razumeti samo ako se u obzir uzme splet brojnih unutrašnjih i spoljašnih faktora. Na unutrašnjem planu, Nemačka je već posedovala tehnološki visoko razvijenu industrijsku bazu sastavljenu kako od velikih tako i malih i srednjih preduzeća, modernu infrastrukturu kao i specifičan obrazovani sistem koji je usko povezan i prilagođen potrebama privrede. Takođe, mehanizam kreiranja privredne politike i dalje se u velikoj meri zasniva na poznatom neo-korporativnom modelu koji omogućava strateško planiranje i upravljanje kroz dijalog države i privredne elite. Na spoljašnjem planu, nemačka industrija direktno je profitirala od ekonomskog rasta zemalja u razvoju, pre svega Kine. Nemačka industrija, bazirana na proizvodnji mašina, automobila i hemijskih proizvoda pokazala se savršeno kompatibilnom sa potrebama zemalja poput Kine, Rusije i Indije koje su se našle u procesu ubrzane industrijalizacije.
Negativni efekti. Danak smanjenju nezaposlenosti i povećanju izvoza platili su srednji i niži slojevi čije je materijalno stanje stagniralo ili je čak značajno opalo. Podaci pokazuju da je nivo plata u Nemačkoj u periodu 2001-2010. nominalno rastao u proseku 1,1% što predstavlja stagnaciju u realnom iznosu (Economist, 2013). U isto vreme, fleksibilni uslovi zapošljavanja masovno su zloupotrebljavani od strane poslodavaca, tako da je veliki broj novih radnika, pa čak i deo onih koji su već bili u punom radnom odnosu, zaposlen po ugovoru na određeno vreme uz minimalna primanja. Procenjuje se da trenutno oko 20% zaposlenih radi u sektoru izrazito slabo plaćenih poslova, od kojih gotovo da ne mogu da obezbede osnovnu egzistenciju, pa su prinuđeni na dodatnu socijalnu pomoć. Dodatno, bezmalo svaki četvrti zaposleni Nemac (24,1%) je u 2010. imao primanja niža od 75% prosečne plate, po čemu je od Nemačke u EU jedino gora baltička država Litvanija (Rhein, 2013). Studije takođe pokazuju da je u periodu 2006-2013. nivo siromaštva u Nemačkoj uprkos „ekonomskom bumu“ zabeležio porast i trenutno se nalazi na rekordno visokom nivou od 15,2% (Sueddeutsche, 2013).
Ekonomska reforma u baltičkim zemljama
Opis reformi i rezultati. Baltičke države primenile su najradikalnije mere prilagođavanja na posledice svetske ekonomske krize iz 2008. tako što su pre svega drastično smanjile državne izdatke: plate, socijalna davanja i broj zaposlenih u javnom sektoru. Ovakva šok-terapija proizvela je neposrednu recesiju i vrtoglavo smanjenje bruto društvenog proizvoda (BDP). Međutim, kako često ističu zagovornici politike štednje i fiskalne konsolidacije, nakon kratkoročne recesije baltičke zemlje uspele su postepeno da se oporave i da poslednjih godina zabeleže najveću stopu rasta BDP u EU uz pad nezaposlenosti.
Specifične okolnosti. Brojne analize ukazuju na činjenicu da su baltičke države male, otvorene i fleksibilne ekonomije čijim primerom se teško mogu rukovoditi druge zemlje (Raudla i Kattel, 2011; Wolf, 2013). Estonija koja važi za najstabilniju ekonomiju i pre izbijanja krize bila je dobro ekonomski i trgovinski integrisana sa državama u regionu poput Poljske, Finske i Švedske. Sve su to zemlje na koje je ekonomska kriza ostavila male ili gotovo nikakve posledice. Takođe, ono što je zanimljivo istaći jeste da je u jeku recesije i mera štednje, iz baltičkih država emigrirao značajan broj stanovništva u potrazi za poslom (Slika 1). Ova masovna emigracija doprinela je statističkom smanjenju broja nezaposlenih. Važnu ulogu svakako su odigrali i strukturni i kohezioni fondovi Evropske unije koji su doneli dodatnu ekonomsku stabilnost i priliv novčanih sredstava. Ilustracije radi, Estonija je u periodu 2007-2013. iz fondova EU dobila pomoć od 3,4 milijarde evra (EU Cohesion Policy, 2009). Na kraju, mere štednje i održavanje niskog budžetskog deficita bile su prvenstveno inspirisane ispunjavanjem uslova za ulazak u evrozonu, što je prioritetni politički cilj ovih zemalja.
Slika 1. Trend ukupne populacije u baltičkim zemljama (1992-2013)
Izvor: Adomanis (2013).
Negativni efekti. Uprkos pozitivnom trendu ekonomskog rasta i padu nezaposlenosti ne treba prevideti činjenicu da su baltičke zemlje doživele i najznačajniju ekonomsku recesiju kao posledicu mera štednje, tako da do kraja 2013. nijedna od tri države nije uspela da se vrati na nivo ekonomskog razvoja iz 2008. Prognoze govore da će Litvaniji to verovatno poći za rukom sredinom 2014. dok će Letonija morati da sačeka do kraja 2015 (Lithuaniatribune, 2013). Takođe, nivo nezaposlenosti, iako u blagom padu poslednjih godina, još uvek je relativno visok i daleko od nivoa iz pre-kriznog perioda. Estonija je 2007. imala nezaposlenost od samo 4,1% dok je na kraju 2013. nezaposlenost iznosila 8,7%. Već pomenuti izrazito negativni demografski trendovi dodatno ukazuju na nepovoljnu društvenu klimu i signaliziraju lošu perspektivu za tržište rada i penzioni sistem. Na kraju, liberalni pristup kojim su se uglavnom vodile baltičke ekonomije proizveo je izrazito velike regionalne i klasne razlike. Prema Gini koeficijentu koji meri nejednakost prihoda, Litvanija i Letonija nalaze se na samom vrhu u EU dok je Estonija za nijansu iznad proseka EU (Slika 2).
Slika 2. Nejednakost prihoda: Gini koeficijent
Izvor: The Poverty Site (2010).
Zaključak
Reforme bazirane na prostoj liberalizaciji ekonomskih odnosa ne mogu predstavljati osnov održivog ekonomskog razvoja jednog društva, već u najboljem slučaju mogu biti deo šire strategije prilagođavanja. Ta šira strategije mora obuhvatiti i profesionalizaciju državne uprave, radikalnu demokratizaciju procesa donošenja odluka kao i reforme u brojnim drugim sferama poput privrede, nauke i obrazovanja, kako bi se sprečile samorazarajuće tendencije tržišta, a model ekonomskog razvoja bio vođen stvarnim socijalnim i ekološkim potrebama društva. U koliko god beznadežnoj situaciji se trenutno nalazila ekonomija Srbije, neophodno je odoleti iskušenju verovanja u univerzalne i „proverene“ recepte koji će se u vidu čarobnog praha prosuti i sve će, nakon neizbežnog perioda patnje, profunkcionisati. Svako društvo mora u datim okolnostima težiti da skroji sopstvenu ekonomiju po svojoj meri (ono što Polanyi naziva embedded economy), u suporotnom društveni odnosi biće skrojeni po meri tržišta, tj. dominantnih interesa koji njime vladaju. Ovaj drugi scenario se po pravilu neće svideti većini stanovništva, ali kada se to spozna obično bude prekasno.
Literatura
Adomanis, M. (2013). The Baltic demographic disaster: Since 1992 the region has lost more than 20% of its population. Forbes.
Economist. (2013). Dissecting the miracle: The ingredients of German economic success are more complex than they seem.
EU Cohesion Policy. (2009). European Cohesion Policy in Estonia.
Lithuaniatribune. (2013). DNB: Lithuania will be the first among Baltic States to return to pre-crisis peak level.
Polanyi, K. (1944). The great transformation: The political and economic origins of our time. Boston: Beacon Press.
Raudla, R., Kattel, R. (2011). Why did Estonia choose fiscal retrenchment after the 2008 crisis? Journal of Public Policy, 31, 163-186.
Rhein, T. (2013). Deutsche Geringverdiener im europäischen Vergleich. Nürnberg: Institut für Arbeitsmarkt- und Berufsforschung (IAB) der Bundesagentur für Arbeit.
Sueddeutsche. (2013). Deutschland so gespalten wie nie.
The Poverty Site. (2010). European Union: Gini coeficient.
Wolf, M. (2013). Why the Baltic states are no model. Financial Times.
World Bank. (2014). Countries and Economies.
Autor je istraživač-saradnik u Centru za istraživanje ekološke politike, Slobodni univerzitet u Berlinu.
Peščanik.net, 27.04.2014.
