Pre nešto više od godinu dana, najmanja nezavisna država na svetu Nauru, uspostavila je diplomatske odnose s Abhazijom i Južnom Osetijom i tako postala glavni strateški partner Rusije. Moskovske vlasti su tom prilikom objavile da su još odavno, sasvim nezavisno od ovog radosnog događaja, planirale da dalekoj državi Nauru pošalju humanitarnu pomoć. Iskoristila sam prvu zgodnu priliku da se iskrcam na ovo patuljasto ostrvo i da, dok ono još uvek čeka obećanu pomoć, nešto više saznam o njemu.
Sedim naspram ministra inostranih poslova i ekonomije Kirena Keke, a s njegove živopisne kravate, duboko zavaljen u saonice s letećom zapregom, širokim osmehom dobrodošlice mi namiguje Deda Mraz. Moj sagovornik je mlad i inteligentan čovek, širokih ramena i stamenog izgleda. Na ostrvu Nauri je teška atletika sport broj jedan, te možda zato svi njegovi stanovnici, uključujući i žene, izgledaju kao dizači tegova. Svi su široki, čvrsti, nekako četvrtasti – temeljni što bi se reklo.
Kada su uočili da je Rusija zainteresovana za budućnost Abhazije i Južne Osetije, tada su se i oni zainteresovali za njihovu sudbinu, priča mi ministar Keke. Zatim su neko vreme pažljivo pratili razvoj događaja i, posle otprilike šest meseci brižljivih analiza, odlučili da zamole Rusiju da im organizuje posetu ovim republikama:
– Odmah smo shvatili da stanovnici i Abhazije i Južne Osetije još od pamtiveka žive kao nezavisni ljudi, da sebe nikada nisu smatrali za stanovnike teritorija koje pripadaju Gruziji i da su uvek imali samostalne organe vlasti. Takođe smo shvatili da one danas veoma liče na Nauru iz perioda borbe za sticanje svoje nezavisnosti, a to nam je pomoglo i da se prisetimo koliko nam je tada bila važna podrška drugih zemalja.
Uzgred da podsetim čitaoce, priča oko priznavanja počela je nešto ranije. Negde ujesen 2009, Ruski ambasador u Australiji Aleksandar Blohin posetio je ostrvo Nauru, i vratio se u Moskvu s preporukama da se ova, nama prijateljska zemlja, podrži. Posle toga je i zvanično objavljena namera o uručenju humanitarne pomoći.
Ljubazno se obraćam ministru s primedbom da mnogi tvrde kako su priznavanje nezavisnosti dve pomenute republike i obećana materijalna pomoć republici Nauru, u stvari jedno pitanje, a ne dva.
– To je predvidiva i sasvim očekivana reakcija Gruzije – mirno mi odgovara Keke. No to su dve savršeno odvojene stvari. Mi se i bez toga uvek trudimo da sa svim novim državama uspostavljavamo i aktivno održavamo prijateljske odnose.
Što se toga tiče, ministar je u pravu. Nauru je 2002. odbio da prizna nezavisnost Tajvana. Iste te godine, uspostavio je diplomatske odnose s Narodnom republikom Kinom i od nje dobio pomoć u iznosu od 130 miliona dolara. No već 2005, ova mala nezavisna republika se predomislila. Prekinula je odnose s Pekingom i sada dobija pomoć od Tajvana.
Kako je trgovina priznanjima uobičajeni posao kojim se već odavno unosno bave skoro sve zemlje Okeanije, ovo i ne treba da nas iznenađuje. No ovaj se novi strateški partner Rusije razlikuje od ostalih zemalja u regionu time što se sva njegova novija istorija sastoji zapravo od sitnih prevara, krupnih skandala, političkih afera i viceva o smešnim zavrzlamama međunarodnog prava.
Bivše ostrvo
Glavni hotel na ostrvu nosi ime Menen. Prednja fasada gleda na okean, preko širokih balkona duva morski povetarac, iza staklenih zidova se lelujaju palme, a među palmama se vidi dno bazena obojeno nebo-plavom bojom. Kada se priđe bliže, vidi se da je malter s fasade odavno otpao, da su balustrade zarđale, a da se u praznom bazenu zapatila višegodišnja buđ. U sobama stoje plastične baštenske stolice, natkasne od stare već ispucale iverice, a bele razlupane pločice se u neredu valjaju po podu. Baš kao hotel Centralni, recimo u Barnaulu. Samo što su bubašvabe ovde mnogo veće – tako, veličine moga dlana. Menen izgleda nekako sav nakrivljen, isčašen iz vremena i beznadežno pohaban. Uostalom, kao i celo ostrvo.
Nauru je naravno jedna rupa, neki kažu in the middle of nowhere, što sasvim odgovara istini ako rečju nowhere nazovemo čitav okean. Ostrvo dugačko svega 5 kilometara, nalazi se 4.505 kilometara severo-istočno od Australije, 1.500 kilometara na zapad od Nove Gvineje i samo 42 kilometra južno od ekvatora.
Na površini od 21-og kvadratnog kilometra živi 10,5 hiljada Naurijaca. Svi oni žive u barakama, a snabdevaju se takođe u barakama preuređenim u prodavnice, kao i sa tezgi koje su postavljene ispred njih. S biznisom Naurijci ne stoje baš nabolje, tako da svu trgovinu na ostrvu drže Kinezi. Trguje se konzervama iz Australije, keksom sa Fidžija i vodom sa Solomonskih ostrva. Fauna: psi, svinje i poludivlje kokoške. Flora: uglavnom polućelave i rasčupane palme. Ostavljaju utisak da pamte i neka bolja vremena.
Država Nauru nema prestonicu, jer na njenoj teritoriji nema gradova. Umesto toga ima 14 okruga, a kao glavni se računa okrug Jaren. Nema ni ulica, a o trgovima i da ne govorimo. Put je samo jedan, doduše dosta dobar. On se proteže ukrug, duž cele obale, dug je 19 kilometara i da bi se prošao peške dovoljno je četiri sata.
Na ostrvu nema izvora slatke vode. Ranije su u velikim cisternama dovozili vodu s kopna, a sasvim nedavno su naučili da prerađuju i morsku. Nemaju ni električnu centralu. Umesto nje imaju pet generatora, od kojih tri rade. Nezaposlenost je od 35 do 40 odsto. Znamenitosti nema, a glavne zabave su odlazak u crkvu i vožnja po putu.
Nauru nema svoju novčanu jedinicu. U opticaju je australijski dolar i pošto je jedina banka na ostrvu bankrotirala pre 10 godina, sav platni promet se obavlja gotovinom. Zato ima dva jezika: nauru i engleski, koji inače svi znaju.
Na aerodromu me sačekuje Rod Henšou, bivši novinar australijskog radija ABC, a danas medijski konsultant i ataše za štampu vlade Naurua. Priča mi da su poslednji novinari koje je sačekivao bili iz evropskog časopisa GEO. Dolazili su na ostrvo da napišu članak za njihovu rubriku „Zemlje koje nikada niste posetili i teško da ćete ih ikada posetiti“.
Odmah nakon sletanja na aerodrom, pitanje da li država Nauru ima turizam postaje suvišno. Na celom ostrvu nema nijedne plaže. Duž čitave obale protežu se šiljci kao nož oštrih korala, a odmah za njima počinju veoma jake vodene struje u okeanu koji je prepun otrovnih zveri. Postoji golf-klub bez trave, bazen bez vode i kiosk za suvenire u kome se prodaju sapun i pirinač. „Da, ponekad zaluta i poneki turista“ – govori mi kroz smeh Rod. „Znaš kako ih mi ovde zovemo? Izgubljeni (Lost)“.
A sada, evo i dobrih vesti. Na ostrvu nema poreza, a stanovanje, obrazovanje i zdravstvo su besplatni. U državi Nauru, politički sistem je – (obratite pažnju!) – demokratski! Parlament i vlada se biraju na tri godine, a potom oni iz svojih redova biraju i postavljaju predsednika. Parlament ima 18 poslanika, od kojih su njih devet iz partije predsednika, a devet iz opozicije. Osnova zakonodavstva je australijski ustav koji se za 55 dolara može kupiti u bilo kojoj prodavnici na ostrvu, a obično stoji izložen na polici zajedno s ribljim konzervama i keksom sa Fidžija. Cenzure nema, tako da je Nauru na samom vrhu rejting liste međunarodne organizacije Freedom House Foundation. Doskora su objave na zidovima javnih zdanja bile jedino sredstvo javnog informisanja. No u februaru prošle godine, počele su jednom mesečno da izlaze novine Mwinen Ko, oglasio se Radio Nauru i pojavile su se večernje TV novosti – priča mi Rod Henšou.
Vozimo se po jedinom naurskom putu duž obale okeana. S obe strane puta se protežu prizemne barake koje liče na neke bačene kutije. Predamnom se nižu zidovi puni rupa, a na prozorima umesto stakala vise nekakve krpe. Sve to stoji među gomilama smeća i palmi, pod kojima u debeloj hladovini dremaju psi lutalice. „Otkuda toliko napuštenih kuća?“, pitam Roda, „Kuda su otišli svi ti ljudi?“
Rod oprezno usporava i okrećuću se ka meni, govori: „Te su kuće nastanjene. One prosto tako izgledaju.“
Dolce vita po naurski
Članak o istoriji naurske flote, objavljen u jednom od brojeva Mwinen Ko, počinje sledećim rečima: „Vi se verovatno toga više ne sećate, ali naša je zemlja nekada bila bogata.“
Moglo bi se reći da je život na ostrvu Nauru oduvek bio sasvim lagodan. Okean je uvek bio prepun ribe, a sa palmi su, pravo na trpezu, padali kokosi. Pripadnici domorodačkih plemena su jedni druge povremeno istrebljivali, ali se zato na ostrvu nikada nije uobičajio veseli narodni običaj da neprijatelja, kada ga pobediš, treba pojesti. Time se susedni Fidži nažalost ne može pohvaliti. Nauru su 1798. otkrili britanski moreplovci i prosto ga prisvojili. Nemci su ga okupirali 1888, a nakon Prvog svetskog rata, ostrvo je kolonizovala Australija. No pošto je sve kolonizatore redom očigledno mrzelo da civilizuju ostrvo, ovi događaji nisu imali nekog naročitog uticaja na svakodnevni život Naurijaca.
A svi problemi su (molim da mi čitaoci oproste), počeli zbog sranja. Naime, čitavo ostrvo Nauru je zapravo jedan veliki koralni greben, koji je nekad davno, iznikao sa dna okeana. Na tom grebenu su se milionima godina, tokom svojih redovnih selidbi sa severa na jug i obratno, odmarale ptice, izdašno ga pokrivale svojim izmetom i tako stvorile sloj prirodnog fosfata debelog nekoliko desetina metara. Vremenom se celo ostrvo pretvorilo u jednu ogromnu stenu izuzetno cenjenog minerala, dragocene komponente u proizvodnji fosfatnih đubriva.
Fosfat je počeo da se eksploatiše 1906. Kada su se starešine ostrva, tada naseljenog sa tri hiljade stanovnika, 1968. izborile za nezavisnost, za početak su osnivanjem kompanije NPC (Nauru Phosphate Corporation) nacionalizovali proizvodnju fosfata i svu zemlju podelili stanovništvu. Četvrtinu prihoda od izvoza fosfata među sobom su delili vlasnici zemlje, a sve ostalo je išlo na javne rashode, od čega znatan deo u nacionalni rezervni fond. Nakon par godina, Naurijci su postali neverovatno bogati.
Ukupan obim proizvodnje fosfata je 1970. dostigao nivo od 2 miliona tona godišnje, a realizacija je vršena po prosečnoj svetskoj ceni od 68 dolara za tonu. Nauru je za 30 godina eksploatacije zaradio preko 3,6 milijardi dolara, odnosno po 4 miliona dolara na svaku naurisku porodicu. Nivo dohotka zemlje je četiri puta premašivao nacionalni dohodak SAD i počeo silovito da se približava raskošnoj cifri koju ostvaruju Arapski Emirati.
Niko od ostrvljana više nije hteo da radi. Na eksploataciji fosfata su radili Indusi i Kinezi, a njima su rukovodili stranci iz Australije, Evrope i Amerike. Deca su odbila da idu u školu. „Samo je pretnja sudom mogla da natera roditelje da šalju decu u školu“, seća se sadašnji ministar obrazovanja Roland Kun. Stanovništvo, vekovima naviknuto da se hrani plodovima hlebnog drveta, kokosom i ribom, masovno je prešlo na brašno i pirinač. Zato danas 30 posto stanovnika pati od diabetisa.
Lako zarađeni novac trošili su na putovanja, savremenu tehniku, automobile i poslugu. Odjednom je na ostrvu svaka porodica imala po 5-6 automobila. Dovezen je čak i jedan Lambordžini. No veoma brzo je vraćen nazad na kopno, jer se pokazalo da je druga brzina maksimum koji ovakav automobil može da postigne na putevima od utabanog fosfata. Na ostrvu nije bilo automehaničara, pa su pokvareni automobili počeli bukvalno da zatrpavaju dvorišta kuća.
Najbogatiji ljudi na svetu nastavili su da žive u istim onim, praktično kartonskim kućama u kojima ih je zateklo bogatstvo. Nastavili su, kao i pre, da spavaju na podu i počeli su mnogo da piju.
A onda su se rezerve fosfata potrošile.
Rezervni fond
Ruske 90-e su na ostrvu Nauru nastupile 2000. Na ostrvu je i banka, i sve radnje, i bolnice i luka, bukvalno sve, pripadalo korporaciji NPC. Kompanija se nije bavila istraživanjima novih nalazišta i kada je postalo jasno da postojeća samo što nisu iskopnela, odjednom se sve srušilo.
A kriza, kako je počela, tako se i završila. Za jednu noć. Naurijci su se jednog jutra probudili i ustanovili da je banka zajedno sa svom njihovom ušteđevinom prosto nestala, a država bankrotirala.
Više nije bilo novca za uvoz hrane, vode i goriva za proizvodnju elektične energije. Generatori su stali i svetla su se pogasila. Nezaposlenost je preko noći dostigla neverovatnih 100 posto. Stranci zaposleni kao menadžeri, lekari i učitelji počeli su da napuštaju Nauru. I život je počeo neodoljivo da podseća na epizode iz poznatog Markesovog romana. Kada je na ostrvu sasvim nestalo hrane, dogodilo se čudo. More je počelo da na obalu izdašno izbacuje ribu. Događalo se to doduše samo tokom jedne sezone. Nikoga ko bi mogao da istraži ovaj fenomen na ostrvu nije bilo, a i da ga je bilo, teško da bi to tog trenutka bilo koga interesovalo. „Božija milost“, govorili su svi.
A nacionalni rezervni fond? Kud li se dede toliki novac? Sredinom 80-ih, u njemu se bilo nakupilo oko 2 milijarde dolara. Povremeno su se u javnosti pojavljivali podaci o investicijama koje su novcem iz tog fonda bile finansirane, no ti izveštaji su pre ličili na loše ispričane viceve nego na projekte ozbiljnih namera. Vlada je kupovala nekakve problematične hotele u Australiji, sporne nekretnine na ostrvu Guam, pojavljivala se u ulozi scenskog producenta i ulagala novac u propali mjuzikl o životu Leonarda da Vinčija i tome slično. Sve u svemu, na dan kada je bankrotirala nacionalna banka, umesto rezervnog fonda, narodu kome je ovaj fond bio namenjen, predočen je samo dug od 870 miliona dolara.
Ako pitate Naurijce zašto se nisu pobunili protiv besmislenih investicija svojih vlasti, dobićete naivni, bespomoćni i prosto neverovatno do koje mere ruski odgovor: „Pa mi smo našoj vladi verovali. Ona je radila svoj posao, a mi smo se u nju uzdali i – čekali.“
Topsajd
Nekadašnja mesta intenzivne eksploatacije fosfata, to jest površinske kopove na brdima u centru ostrva, meštani nazivaju Topside (vrh ili glavno mesto). Dok avion sleće na ostrvo, lepo se mogu videti sive fleke bivših nalazišta i tamno zelene površine pokrivene tropskom šumom. Nedavno je Nauru na jedvite jade uspeo da obnovi eksploataciju. Po nekim procenama, pronađene su rezerve primarnih fosfata koje mogu da zadovolje potrebe proizvodnje za još dve godine, a sekundarnih (prerada već jednom obrađenih korala) za sledećih 30.
Na Topsajd me vodi Čelsi, inženjer državne korporacije Ronfos (Ronphos), kompanije koja je preuzela pređašnju NPC. Zaustavljamo se na samom vrhu. S obe strane puta se uzdižu po nekoliko metara visoke kule korala. S leve, stari kopovi prošarani crnim i u travu obraslim kamenjem, a sa desne bela pustinja iz koje kao neki ogromni prsti vire takođe bele stene.
Čelsi pali cigaretu i širokim pogledom posmatra okolinu: „Ljudi s ostrva ne dolaze na ovo mesto. Mene posao tera, pa moram. Jednom prilikom sam sa sobom poveo svoju ženu. Kada je sve ovo videla, ona se rasplakala. Da li je moguće da smo mi ti koji smo sve ovo napravili? Dok sam još bila dete, na ovom mestu je bujala prekrasna šuma. Vodi me odavde molim te, govorila je ona povlačeći me za ruku, ja ovo više neću da gledam.“
Nešto teško i nemo, kao fosfatna prašina, visilo je u užarenom vazduhu oko nas. Kao da je Topsajd u sebe upio svu napetost čitavog ostrva i da sve vreme, kao neka viša vlast, pritiska ramena njegovih stanovnika. Odjednom sam i sama osetila nekakvo kafkijansko beznađe, a ruka mi je pošla ka torbici da proveri da li je moja povratna karta još uvek na svom mestu.
Polako se vozimo do površinskog kopa koji je aktivan, a kontrolnu tablu u kolima mog vodiča istog trenutka prekriva sloj kao puder sitnog belog praha. Teško dišem i skoro ništa ne vidim. Utisak je da oko nas nema ničeg drugog do zaslepljujućeg odsjaja uglačane površine korala, užarene svetlosti sunca i suve, kao sneg bele prašine.
U gostima je ibarbra
Naurijci belog čoveka zovu ibarbra. Ova reč je neutralna, to jest belac koji je došao da ih poseti za njih nije ni „tuđin“ ni „gost“. Za njih je on prosto – „drugačiji“. Ako se ibarbra zaustavi pred njihovom kućom, oni će mu izneti stolicu i ponuditi ga da sedne. Ako poželi da nastavi put, oni će ga besplatno odvesti na željeno mesto.
Kada je učitelj Dejl saznao da sam Ruskinja, odmah me je pozvao u svoj dom.
– Mi pamtimo vreme kada nam je Rusija mnogo pomogla. Znaš li ti kako mi nju zovemo? Veliki brat!
Dok mi je Dejl to govorio, on nije mislio na novac. Od dvadeset Naurijaca koje sam pitala, za Abhaziju i Osetiju su čuli njih četvoro. U to četvoro uključujem i ministra inostranih poslova. No kada se 1968. Nauru borio i sticao svoju nezavisnost, glavni saveznik u toj borbi mu je bio tadašnji SSSR. I nema tog Naurca na ostrvu koji se i dan danas toga ne seća.
U partnerskim odnosima Rusije i države Nauru postoji još jedan period toplih drugarskih odnosa, i on je skorijeg datuma. Kada je postalo jasno da fosfata više nema i da se nacionalni rezervni fond istopio u nemirnom moru svetskih finansija, vlada tadašnjeg predsednika Bernerda Davijoa zauzela se oko toga da pronađe nove izvore prihoda. Tako je Nauru postao ofšor finansijska zona. Otvaranje i registracija banke preko državne Nauru Agency Corporation koštala je samo 25 hiljada dolara, a ako se tom iznosu doda još pet hiljada, registracija se mogla produžiti na još jednu godinu.
Za par godina, Nauru je postao centar svetske sive ekonomije. Preko četristo banaka registrovanih na ostrvu Nauru, kroz razne nezakonite šeme za legalizaciju novca zarađenog od reketa ili trgovine drogom, uspelo je da obrne iznos od preko pet triliona(!) kriminalnih dolara. Prema zvaničnoj izjavi Viktora Meljnikova, tadašnjeg zamenika guvernera Centralne banke, samo u 1998. na račune naurskih banaka iz Rusije je otišlo 70 milijardi dolara. Naurski biznismen Šon Openhajmer koji se u to vreme bavio organizacijom ribolova za turiste, s nostalgijom se seća svojih stalnih klijenata iz Rusije: doručak u hotelu, registracija banke, prijatno putovanje morem uz ribolov i obilan ručak, i povratak prvim sledećim avionom.
Ofšor više ne postoji, ali sajt je još uvek na internetu. Na njemu se nudi „zemaljski raj za poreske obveznike“, reklamira brza i bezbedna registracija banke, a Nauru se opisuje kao „ljupko tropsko ostrvce“. Pravna adresa registracije: Civic Centre Aiwo District Nauru. Prema saopštenju Centralne banke Rusije, na ovoj su adresi bile registrovane 104 ruske banke.
Civic Centre je jednospratna betonska kutija sa polupanim crepom na krovu. Na ulaznim stepenicama se prodaju ukrasi za jelku i plastične papuče, u prizemlju je prodavnica prehrambene robe u kojoj se prodaje uglavnom voda za piće, a na prvom spratu je ambasada Tajvana, Auditorski centar Nauru i još nekoliko kancelarija. Na kraju hodnika je smešten Nauru Agency Corporation. Na vratima oljuštena farba, oko kvake crna elipsasta fleka od davno skorele prljavštine, a sama vrata – zaključana. Našla sam se na mestu gde se nikakvom snagom volje, ni u tragovima ne da osetiti miris velikog novca. Oseća se samo smrad ribe, ustajale prašine i mokrih krpa iz obližnje ostave. Čuje se zvonko šljapkanje bosih nogu čistačice koja tu, blizu mene prolazi i tiha pesma koju nekim čudnim mjaukanjem, stražareći pred tajvanskom ambasadom, sam sebi pevuši krupni Tajvanac. U toku samo jedne godine, 70 milijardi(!) dolara samo ruskih para, legalizovano je među ovim zidovima!
Kroz ovu mašinu za pranje novca 2002. je prošlo i 4 miliona kriminalnih dolara iz SAD. Amerikanci su se naljutili, pripretili sankcijama i ofšor je te godine bio zauvek zatvoren.
Nakon ovog šoka, veliki svetski biznis više nije širio svoja moćna krila nad ostrvom Nauru. Povremeno se tu i tamo trgovalo državljanstvom (kod nekolicine terorista samoubica, umešanih u teroristički akt 11. septembra pronađeni su naurski pasoši), zatim je planirana prodaja državnog telefonskog koda službi koja se bavi seksualnim uslugama preko telefona, a otvorena su i dva logora za izbeglice u Australiju, u kojima su, da uzgred napomenem, jadničci poslati na ovo daleko ostrvo, zbog atmosfere totalnog beznađa, štrajkovali glađu.
A onda su na vlast došli teškaši.
O koristima koje su doneli teškaši
Svi visoko-državni poslovi Republike Nauru obavljaju se na teritoriji od 300 kvadratnih metara. Na njoj su smešteni predsednička palata (bela drvena kućica s tremom, okružena rascvetalom živicom kao da pripada nekoj farmi u Ajovi) i zgrada parlamenta (nešto manja kućica, takođe drvena i obojena u roze). Na desetak metara ispred njih, svom dužinom se proteže aerodromska pista naurskog aerodroma. A po zakonu žanra, ako se aerodromska pista nalazi na jedan korak od predsedničke palate, ona i jeste mesto na kome će se odigrati završna scena. Dogodilo se to 2003. Zemlja je već dosta dugo živela u dubokoj krizi, predsednik se jadan (kud će, šta će), spremao da pobegne, a narodu se to nije dopalo, te je podigao sveopštu pobunu.
– Čitavo ostrvo je izašlo na aerodrom i prekrilo pistu – seća se Kiren Keke. Žene i deca su visili duž ograde aerodroma, a oni snažniji su svojim telima okružili avion. Nismo mogli ni da sanjamo da će se cela zemlja podići na noge.
No i pored toga predsednik je uspeo da pobegne, a glavni podstrekači pobune, među kojima su bili i budući predsednik, a s njim i moj sagovornik Kiren Keke, završili su u zatvoru (tu, odmah iza predsedničke palate, pa malo desno). Kada su na sledećim izborima pobunjenici ostvarili ubedljivu pobedu, izašli su iz zatvora, peške prošli kroz baštu predsedničke palate i odmah zauzeli svoja mesta u zgradi parlamenta.
Osnovu nove vlasti činili su teškaši. Predsednik Markus Stivens – dizač tegova, osvajač četiri zlatne medalje na svetskim prvenstvima u dizanju tegova. Ministar (tada) transporta i telekomunikacija Kiren Keke – poznati ragbista i višestruki šampion u pauerliftingu (relativno nova disciplina u dizanju tereta). Svi ostali parlamentarci su takođe bili aktivni sportisti i skoro svi redovno igraju fudbal.
Po završetku svoje sportske karijere, Stivens je pohađao školu biznisa i stekao diplomu MBA (Master of Business Administration). Kiren Keke je završio medicinu i postao hirurg. U početku mu je radni dan izgledao tako što je pre podne vršio operacije, a popodne vodio državu. U mesnoj bolnici i danas žale što je morao da ih napusti. “Bio je odličan hirurg” – govore oni.
Pod novom vladom, životni standard na ostrvu Nauru počeo je da raste. Eksploatacija fosfata je obnovljena, a počeli su da se ostvaruju i programi ekološke zaštite. Sve u svemu, Naurijci pričaju da im se, barem što se vlade tiče, najzad posrećilo.
Sitna riba
– Ne mogu se pohvaliti time da je kod nas, na ostrvu Nauru, tržište ribe veliko – tužnim glasom mi govori ministar obrazovanja i ribolova, Roland Kun.
I uopšte, on mi sav nekako tužno izgleda. Na deset hiljada Naurijaca, njih jedva hiljadu poseduje nešto što bi se s velikim naporom moglo nazvati obrazovanjem, a ribom se trguje na tri tezge koje su smeštene naspram pošte, tako da se neveselo raspoloženje ministra lako može razumeti.
Na pregovorima s Moskvom, Naurijci su podrobno objasnili za šta im je pre svega potreban ruski novac. Prvu tranšu od 10 miliona dolara, iskoristili bi za rekonstrukciju luke i kupovinu jednog Boinga za lokalnu aviokompanuju Our Airlines. Ostalo bi prema planu trebalo da se utroši na preuređivanje i opremanje bolnice, pripremu za dolazak ruskih banaka na Nauru, usavršavanje eksploatacije fosfata i zajednička ulaganja u ribolov. Gde, kako i kada, ministar ribolova ne zna. Posle potpisivanja saglasnosti o priznavanju Abhazije i Južne Osetije, niko iz Rusije se više nije oglašavao.
Po onome što je pozivajući se na diplomatske izvore u sredstvima javnog informisanja bilo objavljeno, planiran obim humanitarne pomoći ovom strateškom partneru Rusije iznosi 50 miliona dolara. No tokom pregovora sa vladom republike Nauru, ova cifra se nigde nije spominjala. Nije bilo reči ni o obimu, ni o rokovima realizacije pomoći, a od razgovora oko isplate prve tranše prošlo je već više od godinu dana.
Pažljivo birajući reči, oprezno napominjem ministrima da smo mi Rusi takvi, i da nas povremeno treba podsećati i požurivati. U nadi da će ga to malo utešiti, uzela sam od Rolanda Kuna njegovu vizitkartu i obećala da ću je, čim stignem u Moskvu, odneti i predati nadležnima u Agenciji za ribolov.
– Znate – obratio mi se tihim zavereničkim glasom ministar – za eksploataciju ribe u Tihom okeanu ruska flota bi morala da dobije specijalnu dozvolu Saveza za ribolov, kupi licencu i plati porez. Ali… – nastavio je ministar nakon efektne pauze – ako ruski ribarski brodovi budu plovili pod zastavom Republike Nauru, porez se možda može i izbeći. Razumete?
Razumela sam, gospodine Kun. Vidim da se od vremena pranja novca i priznavanja Tajvana, na ostrvu Nauru ništa nije promenilo.
Malteški vitez
U dnevnoj sobi Dezmonda Openhajmera, malteškog viteza rodom iz Irske i jedinog oligarha na ostrvu Nauru, na vidnom mestu stoji stari Atlant, širom Rusije poznati frižider beloruske proizvodnje. Nad frižiderom portret Lenjina i dve fotografije Mihajla Gorbačova, od kojih je jedna s Dezmondom Openhajmerom.
Vitez, s flašom piva u ruci, jurca po sobi i pokazuje mi pismo s preporukom kompanije Tekma, drugarsku prepisku s Jevgenijem Primakovim, orden Lenjina (navodno njegov) i Malteški krst (verovatno njegov). Prosto me zasipa ruskim imenima i nazivima, naglas se seća prijema u Australiji gde su ga upoznali s Gorbačovim, posete Iraku gde je sreo Huseina i o tome kako je nekada davno, u nekom trgovačkom predstavništvu u Nemačkoj, jednom video mladog Putina. „Promućuran je to momčić bio, nema šta. Već tada se dalo primetiti.“
Dok slušam priču malteškog viteza, pod otvorenim prozorom se čuje svadba, neko na gitari drnda Jingle Bells, a ja se nalazim na mestu udaljenom samo 42 kilometra od ekvatora. Sve zajedno – potpuni apsurd.
Openhajmer je tipični veseli Irac, aktivni i živahni međunarodni avanturista, pripadnik onog plemena koje danas izgleda izumire. On na ostrvu Nauru sve ljude poznaje i u svemu učestvuje, no treba imati u vidu da sve što kaže treba podeliti sa deset, a onda još jednom sa pet.
Na ostrvo ga je dovela služba u australijskoj armiji. Potom je sledila ostavka i počeci trgovine proizvodima (da li motorciklima, da li automatima Kalašnjikov iz njegove se priče ne da razumeti) fabrike Ižmaš, pa rad s prvim sovjetskim izvoznim firmama i naravno, česti službeni putevi u Moskvu. U brzo je svu Okeaniju bio preplavio frižiderima Atlant, motorciklima Ural i fotoaparatima Zenit. Tada je na ostrvu Nauru otvorio i jednu malu trgovačku radnju, koja je tokom godina prerasla u ogromnu (po lokalnim merilima) imperiju Capelle&Partners, firmu koja u svom sastavu danas ima supermarket, kafe-restoran i nekoliko proizvodnih pogona. No on, kako sam kaže, značajnu ulogu Rusije u svom životu nikada neće zaboraviti.
Priznanje Abhazije i Južne Osetije za novac je verzija u koju Dezmond ne veruje. On se seća kako je godine 1968, odmah po dobijanju nezavisnosti, SSSR na Nauru poslao čitavu ekspediciju. Došli su da provere da li se na ostrvu može izgraditi kosmodrom. Jer, „prosudite sami“, lokacija je idealna: „ekvator blizu, a Amerika daleko“. No kada su ustanovili da je čitavo ostrvo zapravo jedan veliki koral, brzo su odustali, rekao mi je Dezmond sa žaljenjem u glasu.
– Dobro – upitala sam ga – a šta će nam sada Nauru?
– Kako šta će vam? Pa ovo je sam centar Okeanije! – čudio se Dezmond – Ovde sav okean unaokolo prosto kipi od američkih podmornica. Ovo je prirodna enklava ruskih interesa.
– Dobro – opet ću ja – I šta onda?
– Nikad se ne zna. Rusiji uvek može zatrebati vojna baza, novi kosmodrom ili stanica za nadgledanje i kontrolu oružanih sila SAD. Jer zapamti, Rusija nikada – i tu gospodin Openhajmer zastaje, značajno podiže svoj prst i važno žmirka – nikada ne zaboravlja na Ujka Sema!
Ništa se neće dogoditi
Zvučni fon ostrva Nauru je neprestano meko kloparanje plastičnih papuča. Meštani polako, gegajući se s noge na nogu i opušteno se češkajući, hodaju unaokolo kao da ni sami nisu sigurni da li su nekuda pošli ili su odnekud došli. Dok polako šetam putem, vidim kako na stolicama, na pragovima radnji ili prosto na zemlji, sede ljudi koji kao da nešto čekaju. Sede i čekaju nešto što se neće dogoditi.
Mirni večernji sati kada se smiruje vrućina, nešto je najlepše na Nauruu. Nebo je posuto zvezdama, glasno i ujednačeno huči okean, a vrhovi talasa koji pristižu svetle u noći. Miris jasmina se meša sa gustim mirisom mora. Čudesna lepota.
U kući pokraj puta desetak ljudi sedi na podu i skladno i prigušeno, skoro stidljivo, peva neki gospel na naurskom. Proba muškog crkvenog hora. Glas soliste, snažan i dubok, nadjačava takt koji on, papučom udarajući o pod, daje ostalim pevačima.
Na ulazu susedne kuće stoji čitavo brdo dečijih cipela. Uobičajeno je da porodica ima šestoro do osmoro dece, mada ih ima i sa po dvadesetoro. Obično se u svojoj petnaestoj žene i udaju, a planiranje porodice se smatra za greh. Na ostrvu nema mrtvačnice i umrle istoga dana sahranjuju, ponekad sasvim blizu, u zadnjem dvorištu kuće.
Zaviriti u živote običnih Nauraca je veoma lako. Kuće su im praktično providne, jer često nemaju ni vrata ni zastakljene prozore. Sto, televizor, retko neki stari kompjuter, slike na zidovima i gomila sudova i krpa. Spavaju na podu ili na širokim daščanim krevetima. Takvi kreveti stoje i pred kućama, na mestima zaštićenim od sunca. Na njima se deca igraju, na njima svi zajedno ručavaju, spavaju, jednom rečju na njima provode život. I nije to iz nemaštine. To je nešto iza nemaštine.
I odjednom se setih Rusije, moje velike i nemarne zemlje, i pomislih kako za nju 50 miliona dolara i nije tako velika suma. A Naurcima je toliko potrebna nova luka, i bolnica, i radna mesta. Danas na svetu baš i nema mnogo zemalja u kojima Rusiju još uvek zovu Velikim bratom i u kojima su im zahvalni za „1968“.
Posle priznanja Abhazije i Južne Osetije, ambasador Blohin više nije svraćao u Nauru.
Smrkava se
– Znate, juče mi se sin oženio. Svadba je bila vesela, mada skromna. Bili su samo najbliži rođaci, negde oko dvesta ljudi. I uopšte, juče je bio uspešan dan. Dve svadbe, jedna sahrana i tri večernje sedeljke.
Ričard drži gitaru u krilu i tiho prebira po žicama. Vežba neki psalm za sutrašnji koncert u crkvi. Mirno sedimo na njegovoj terasi i nikome ne pada na pamet da me pita otkuda sam se ja tu odjednom stvorila: tu, obližnjim putem prolazila, svratila i ostala. Šta je tu čudno?
S nama sedi komšinica, pedesetogodišnja učiteljica Anita (ona s jučerašnje svadbe) i priseća se starih vremena. Njena tadašnja porodica od deset članova, imala je u svom dvorištu parkiranih osam automobila. Svake večeri sedeljke, niko ništa nije radio, pa su zato i pili. Gde nema posla, tu se i pije. I zato ona misli da je ovako ipak bolje.
Odgovaram na njihova pitanja i ponovo pričam o Abhaziji i Južnoj Osetiji („Šta su to, neka ostrva?“ čudi se Ričard), o rekonstrukciji luke i o tome kako ne pijem votku.
– Ja ranije nisam volela Rusiju. Za mene je to bila opasna zemlja – priča mi Anita – Atomska bomba, komunizam, Gadafi. On je vaš, zar ne?
– Ma mnogo mi se ti razumeš u komunizam! – meša se u razgovor Ričard – Meni je sve objasnio jedan doktor sa Kube koji je nekada radio kod nas. Komunizam je kada se zemlja podeli ljudima. Baš kao kod nas.
– Da, da, kako da ne – ne veruje Anita – I kada se sve pare pokradu! Jel to?
Uz laki razgovor i tužni psalm, završava se vreli dan. Misli se kao oseka kreću lenjo i sporo. Nikuda mi se ne ide, a kada malo razmislim, i kuda bih? Sutra nas ponovo čeka sunce, nesnosna vrućina i pogled na beskrajni okean. Čini mi se da je sva nesreća ovog mesta to što je današnji dan jednak sutrašnjem, a sutrašnji jučerašnjem, što će i sutra more našoj trpezi ponovo prineti svežu tunu i što zima nikada neće doći. Moćna lepota okeana obesmišljava stvarnost, a večno žarko leto poništava stambeni problem. S novcima je naravno lakše, no i bez njih nije tako loše. Od svega što je u ovom pasusu rečeno, komšijski Fidži je stvorio turistički brend koji glasi: Fiji time – opusti se i odmori, jer ovde se ionako ništa ne događa.
Smrkava se. Toplu zemlju pritiska težak miris algi, nebo je sve crvenije, a sunce se kao dozreli kokos tek otkačen s palme, brzo svaljuje u more.
Elena Račeva, Новая Газета, 24.12.2010.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 23.03.2011.
