Na prvi pogled, ruska spoljna politika je u prošloj godini bila dugi niz skandala i priglupog PR-a, koji su se besomučno utrkivali i jedni druge međusobno smenjivali. Vrlo ilustrativni primeri koji potvrđuju ovakav utisak su na primer svečani i sa mnogo uzbuđenja pripremani doček za jedanaest špijuna-klovnova izručenih iz SAD ili recimo, izazovno sletanje predsednika Medvedeva na Kurilska ostrva. Ali to je samo vidljivi deo naše aktivnosti u odnosima sa svetom koji nas okružuje. Pri malo pažljivijoj analizi ruske spoljne politike ili tačnije rečeno, intriga koje u Rusiji zamenjuju spoljnu politiku, primetićemo da je prošla godina bila propraćena veoma ozbiljnim uspesima na ovom planu.


Ukrajina

Ukrajinski predsednički izbori na kojima je 25. februara 2010. pobedio Viktor Janukovič, bili su prva prošlogodišnja Putinova pobeda i njegov revanš za poraz koji je u prethodnoj izbornoj kampanji doživeo povukavši se pred „narandžastom revolucijom“. U Ukrajini su nakon pobede Janukoviča, neverovatnom brzinom počeli da se nižu događaji saglasni lako prepoznatljivom „putinskom“ scenariju. Građanske slobode su u čitavoj zemlji ubrzano počele da se gase, a stari drugar, nekada osuđivan za organizovanu krađu krznenih kapa po javnim toaletima, sada kada je postao predsednik, ponovo je počeo da se vlada baš kao u svojim ranim banditskim danima.

Sasvim je neosnovano smatrati Janukoviča za Putinovu kreaturu, ali je isto tako besmisleno razmatrati Putinovu politiku prema Ukrajini kao racionalnu. Glavna pokretačka snaga te politike je bila lična mržnja prema bivšem predsedniku Viktoru Juščenku, a potom i želja da mu se bilo kako osveti. I mada mu je u tome daleko najviše pomogao on sam, to jest slab i do srži kostiju korumpirani predsednik Juščenko, što se svojih planova i namera tiče, Putin je zaista ostvario potpunu pobedu.


Kirgizija

Još veći uspeh Putin je postigao u Kirgiziji. Ekscentrični predsednik Bakijev, diktator čiji su rođaci pokrali sve što se u zemlji ukrasti moglo, odlučio je da prevede Rusiju „žednu preko vode“ i da bi isterao Amerikance iz vojne baze u Manasi, uredno je od Kremlja inkasirao dve milijarde dolara. Novce je primio, bazu preimenovao, a Amerikance ostavio.

Bakijev je za takvo svoje ponašanje morao da bude kažnjen. Tako su mesni banditi sa okolnih brda u desetak autobusa dovezli rulju u Biškek, a 7. aprila 2010. su im podelili i oružje. U početku je očigledno bila planirana samo akcija zastrašivanja. No, za organizatore akcije sasvim neočekivano, truli režim je istog časa pao, a Kremlj je prvi put od kada postoji Zajednica nezavisnih država (СНГ) najzad osetio to vrhunsko zadovoljsto vršenja uloge kingmakera na teritorijama Zajednice.


Poljska

Tokom prošle godine je u spisak trijumfa putinske spoljne politike bila upisana i Poljska. Godinama je Kremlj prema Poljacima neprekidno demonstrirao stabilnu i skoro biološku netrpeljivost. Uzgred, ni Poljaci mu nisu ostajali dužni.

U avgustu 2005, u Moskvi su istovremeno bili prebijeni dvojica poljskih diplomata i jedan novinar. Batine su dobili savetnik konzula Andžej Urjadko, drugi sekretar ambasade Marek Rešuta i stalni dopisnik poljskih dnevnih novina Rzeczpospolita Pavel Režka. Dogodilo se to posle tuče u kojoj su prebijena deca ruskih diplomata u Varšavi i posle izjave Putina da „na taj akt neprijateljstva treba reagovati“. To što je odmah bilo jasno, da se radilo o banalnom napadu huligana koje su Poljaci ubrzo zatim uhvatili i kaznili, ni u kom slušaju nije sprečilo Putina da daje ovakve izjave.

Samo nekoliko meseci nakon ovih događaja, Putin je narodu poklonio i novi državni praznik. U Rusiji se u čast isterivanja Poljaka iz moskovskog Kremlja daleke 1612, dana 4. novembra 2005. prvi put u njenoj istoriji praznovao Dan „narodnog jedinstva“. Tako nam je Putin svima otvorio oči, jer i mi, a i naši preci takođe, već skoro četiristo godina živimo u neznanju zanemarujući tako epohalni datum.

Povodom predmeta o Katinskoj šumi, tragediji u kojoj je po naređenju Staljina u proleće 1940. streljano 22 hiljade poljskih oficira, zvanični Kremlj se ponašao izuzetno ogavno i do kraja neprilično. Zahtev Poljaka da im se preda istorijska dokumentacija o ovom nemilom događaju glatko je odbijen, a žalbu koju su tim povodom uložili potomci nesrećno streljanih, Hamovničeski sud je 2008. bahato odbacio. Na posao su se tada bacili prokremaljski ideolozi. Natalija Naročnicka je i nama i čitavom svetu u svom čuvenom intervjuu objasnila da su prve koncentracione logore u Evropi u stvari organizovali Poljaci, a 4. juna 2009. je na sajtu Ministarstva odbrane osvanuo poučni članak istoričara Kovaljova o tome kako je u stvari Poljska bila ta koja je započela Drugi svetski rat.

Kao odgovor na sve to, Poljska je praktično blokirala donošenje odluke o ulasku Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju (WTO).

Kada je početkom 2010. bila objavljena vest o otkriću ogromnih nalazišta gasnog škriljca u Poljskoj, situacija se naglo promenila. Kako je Poljska oduvek bila značajan uvoznik ruskog gasa, Gaspromu je posle ove vesti iznenada zapretila realna konkurencija. Uz to je i kancelarka Nemačke Angela Merkel poslala Kremlju ozbiljnu napomenu da su dobri odnosi Rusije sa Evropskom unijom nemogući bez dobrosusedskih odnosa Rusije i Poljske.

U jednom trenu, Putinovo ponašanje se u značajnoj meri izmenilo. Kao vetrom oduvane, odjednom su nestale sve one naročnicke, svi kovaljovi i hamovničeski sudovi. Tokom predizborne kampanje za predsednika Poljske, Putin je počeo da podržava umerenu partiju premijera Donalda Tuska, protiv nacionalistički nastrojenog Leha Kačinskog. Putin i Tusk su 7. aprila sleteli u Katin, postavili kamen temeljac za novi hram koji će biti izgrađen na mestu stratišta, a Leha Kačinskog, kome je Katin inače bio glavna životna i politička tema, nisu ni pozvali.

Kačinski se u Smoljensk uputio 10. aprila, pri čemu je ruska strana s predumišljajem dala sve od sebe da podvuče niski protokolarni status njegove posete. Sa aerodroma su uklonjeni savremeni radarski sistemi koji su za Putina i Tuska tri dana ranije specijalno bili postavljeni, kontrolori leta zaposleni na aerodromu nisu govorili engleski, a na čelo odbora za doček predsednika Poljske poslat je tek opunomoćeni predstavnik iz kabineta predsednika RF Georgij Poltavčenko. To jutro je aerodrom pokrila gusta magla, a pošto je cela poljska delegacija čekala Andžeja Pševoznika koji se uspavao, Kačinski je već u polasku kasnio čitav sat.

Kada je kontrola leta predložila poljskom pilotu da sleti na rezervni aerodrom, Kačinski je to kategorično odbio. Možda je pomislio da je to samo još jedna u nizu zlobnih intriga koju mu je pripremio domaćin, otvoreno želeći da mu ogadi posetu Rusiji. Ili se možda prisetio jedne slične situacije kada je, u želji da pomogne Mihailu Saakašviliju u poslednjem rusko-gruziskom ratu, leteo za Tbilisi, a pilot je iz razloga bezbednosti (a protiv njegove izričite naredbe) spustio avion na aerodrom u Bakuu. No kako god da je bilo, Kačinski je naredio prizemljenje i avion se prilikom spuštanja, ne doletevši do piste, tačno u 10.41.04 zario u meko tle obližnjeg šumarka.

Oba političara su nesrećnu pogibiju Leha Kačinskog iskoristila u punoj meri. Putin i Donald Tusk su se nad njegovim grobom bratski zagrlili, a Medvedev je čak svečano simulirao predaju dokumenata vezanih za masovna streljanja u Katinu. Sa istorijskog materijala koji je za tu priliku bio odabran, još ranije je bila skinuta oznaka državne tajne, tako da je on Poljacima u stvari predao nešto sa čime su oni već odavno bili upoznati. U Poljskoj je na izborima pobedila partija Tuska i bez obzira na grube greške i propuste učinjene prilikom istrage o aviokatastrofi svog bivšeg predsednika, Poljska tim povodom nijednom nije protestovala. Savez Putina i Tuska je za rezultat imao to da se u Poljskoj praktično zaboravilo na razradu ideje o eksploataciji gasnog škriljca.


Belorusija

I na kraju, evo još jednog sjajnog trijumfa ruske obaveštajne službe, u Belorusiji. U jesen 2010, Putin se (reklo bi se ovoga puta zauvek) ponovo posvađao s beloruskim diktatorom Lukašenkom. Razlog za svađu je bio isti kao i onaj sa Bakijevim: Lukašenko je od Rusije primio pare za priznavanje Abhazije i Južne Osetije, a onda na dato obećanje „iznenada“ zaboravio.

Ruska državna televizija je počela da bombarduje javnost kompromitujućim filmovima o Lukašenku, a ruska obaveštajna služba da podržava opoziciju koja se spremala za izbore 19. decembra 2010. Bilo je očigledno da su najveću podršku dobili Andrej Sanikov i Vladimir Nekljajev, a da su manje pomogli Jaroslavu Romančuku, opozicionaru koji kasnije jedini nije bio smešten u zatvor i koji se za svoja nedela uživo pokajao na beloruskoj televiziji. Naravno da nipošto nemam nameru da osuđujem belorusku opoziciju. Protiv carskog samodržavlja se treba boriti svim dozvoljenim sredstvima.

U igri oko beloruskih izbora Kremlj nikako nije mogao da izgubi. Ako im igra uspe, sa Baćkom (Lukašenkovo ime od milja, često korišćeno u najširoj javnosti) će se dogoditi isto ono što se dogodilo sa Bakijevim u Kirgiziji. A ako ne uspe, on će svakako primeniti oštre represivne mere i tako sam ozbiljno ocrniti svoj lik u svetskoj javnosti, pa će Kremlj tako zauvek skinuti sa dnevnog reda brigu oko onog neprijatnog Baćkovog koketiranja sa Zapadom.

Kao što znamo, dogodila se ova druga varijanta. Nakon prebrojavanja glasova, a prema računu Andreja Ilarionova, na izborima je Lukašenko realno osvojio 40-44 posto glasova, a njegovi glavni konkurenti Sanikov i Nekljajev po 16. Baćka su ovakvi izborni rezultati sigurno zdravo naljutili. Ni na kraj pameti mu nije bilo da saziva drugi krug, a još manje je bio raspoložen da se preganja sa opozicionarima i da dokazuje njihove mutne veze sa moskovskim Kremljom. U borbi za svoja „diktatorska prava“, Baćko je odabrao mnogo prostiji i grublji put. Organizovao je provokaciju u vidu neuspelog juriša opozicije na zgradu vlade, zatim, izuzev Romančuka, pohapsio sve svoje protivkandidate sa poslednjih izbora i na kraju ih sve po hitnom postupku optužio za pokušaj državnog udara. Uzgred, od svih liberalnih političara, jedini je Ilarionov bio taj koji se usudio da naglas pomene podršku Kremlja beloruskoj opoziciji.

Zanimljivo je da kirgizski scenario nije prošao u Belorusiji. Pokazalo se da „sa dva prsta“ može da se „prevrne“ samo ona vlast koja i tako ne stoji na svojim nogama. A zauzeti se za nekoga i predstaviti ga svetu kao krvavog diktatora, moguće je samo ako taj za koga ste se zauzeli stvarno i jeste krvavi diktaor.

U svakom slučaju, svi ovi primeri nam govore o rešenosti aktuelne ruske vlasti da i ubuduće trijumfuje na bojnom polju spoljne politike. I mada bi ciljevi ovakve politike bili kudikamo primereniji jednoj Italiji XIX veka nego zemlji koja pretenduje da bude velesila globalizovanog sveta u XXI veku, to da je Kremlj u 2010. postigao to što je i nameravao, niko ne može osporiti.

 
Ежедневный Журнал, 04.01.2011.

Preveo sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 11.01.2011.