U poslednje vreme sve češće se setim onih poznatih reči iz Andrićevih Znakova pored puta – „dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete“.
Nije prijatno što snažno asociraju na stanje u koje su dovedeni naš narod i zemlja pa je utoliko neprijatnije gledati svaki dodatni atak na zdrav razum i prav sud naroda.
A jedan je upravo aktuelan. Počeo je time što je predsednik republike pozvao opoziciju da u Narodnoj skupštini prikupi potpise za referendum o njegovom opozivu ponudivši cinično da im i lično obezbedi potrebne potpise da bi se „pre kraja godine išlo na referendum“.
Ovaj „izazov“ opoziciji da se raspiše referendum o opozivu predsednika države je očekivano, bez odlaganja, podržao premijer Vučević i kao predsednik SNS najavio da će ga i vladajuća stranka podržati. A to je, očekivano, podržalo i više funkcionera vlasti.
Usledila su upozorenja na ustavnu nemogućnost sprovođenja takvog referenduma, na činjenicu da u važećem Ustavu uopšte ne postoji referendum kao način razrešenja predsednika, da je takvo rešenje predviđao Ustav koji je važio do 2006. da sada važeći Ustav (čl. 118) predviđa sasvim drugačije rešenje. Predsednik Republike razrešava se zbog povrede Ustava, a odluku o pokretanju postupka za razrešenje može doneti Narodna skupština, većinom svih narodnih poslanika i na predlog najmanje jedne trećine narodnih poslanika. Ustavni sud je dužan da po pokretanju postupka, najkasnije u roku od 45 dana, odluči o postojanju povrede, a ako Ustavni sud potvrdi da je predsednik povredio Ustav odlukom najmanje dve trećine narodnih poslanika predsednik se razrešava.
U nastojanju da pobiju osnovane primedbe o pravnoj (ne)osnovanosti Vučićevog poziva na referendum svoja mišljenja izneli su i „pravni eksperti“ SNS-a. Sva ta mišljenja, podržana od strane provladinih medija i armije botova na društvenim mrežama se zapravo svode na tvrdnju da skupština referendum može da raspiše „o čemu god hoće“, eventualno uz korekciju – „osim o onome što Ustav direktno zabranjuje“.
Tvrdnja da Skupština može da raspiše referendum o čemu god hoće je, razume se, nebuloza. To ne može ni u jednoj civilizovanoj zemlji, pa (bar po Ustavu) ni kod nas.
Prema stavu 1 člana 108 Ustava, ona može raspisati referendum samo o pitanjima iz svoje nadležnosti, a naravno ne „o čemu god hoće“.
A kad je u pitanju „ono što Ustav direktno zabranjuje“, prema izričitoj odredbi stava 2 istog člana predmet referenduma, uz druge stvari taksativno navedene, ne mogu biti ni „pitanja koja se tiču izbornih nadležnosti Narodne skupštine“.
A i izbor i razrešenje funkcionera se po normalnoj pravnoj logici izvesno „tiču izbornih nadležnosti“. Pogled na tačke 11, 14 i 15 člana 105 Ustava (i obrisane tačke 12 i 13) i svima zajedničku formulaciju „bira i razrešava“ jasno govori u prilog tome da su to komplementarne, praktično neodvojive stvari. Izuzetak da jedino predsednika Republike skupština samo razrešava, deleći nadležnost sa Ustavnim sudom, uslovljen je njegovim neposrednim izborom.
Mučno je i što ćute sve sudije Ustavnog suda o referendumu sa predmetom koji Ustav zabranjuje. Niko od njih se ne oglašava, makar u svojstvu profesora ustavnog prava, što inače neki od njih, kad je u pitanju podrška nekim akcijama vlasti, praktikuju. To uz ostalo navodi na spekulaciju da bi se u slučaju da se referendum ipak održi i predsednik dobije željenu podršku muk mogao i nastaviti, ali da bi se u obrnutom slučaju Ustavni sud, na bilo čiju inicijativu, mogao brzo oglasiti i konstatovati da je odluka o sprovođenju referenduma ništavna, samim tim i njene posledice.
Ali na stranu spekulacije o „pravom sudu“ Ustavnog suda, zdrav razum upućuje na nešto izvesnije.
Čak i da skupštinska većina „protumači“ da se razrešenje predsednika ne tiče izbornih nadležnosti i obezbedi formalne uslove za referendum , na šta bi ličilo pitanje na referendumu? Ne može valjda biti – volite li predsednika? Da li bi moglo ignorisati nezaobilaznu ulogu Ustavnog suda u postupku razrešenja? Ili bi bilo – „da li ste za to da Narodna skupština razreši predsednika ako Ustavni sud utvrdi da je predsednik povredio Ustav?“ A pri tom se ne navede neko moguće konkretno kršenje ustava? Ili se navede samo neko „zgodno“? Zar izvođenje miliona ljudi na izjašnjavanje o ovom ne bi bilo ponižavajuće sprdanje i sa njima i sa Ustavom?
Peščanik.net, 05.08.2024.
Srodni linkovi:
Luka Glušac – Totalni opoziv: referendumska misaona vežba
Sofija Mandić – Litijum, to sam ja
