Ima u Mačvi selo u koje se pre nekoliko godina doselila jedna holandska porodica, kupila kuću i okućnicu, zakupila i nešto zemlje okolo i počela da se bavi organskom proizvodnjom. Od čega i sada živi. Ime sela i prezime porodice poznati su Redakciji, ali će ostati tajna da ne bi zapali za oko ovdašnjim sve uticajnijim agro-ksenofobima, tj. protivnicima prodaje zemlje strancima.
Na suprotnoj strani Srbije, u Negotinskoj krajini, već desetak godina jedna francuska porodica gaji grožđe i pravi vino, takođe uglavnom po „organskoj recepturi“, koje izvozi u Francusku.
Tako, eto, stranci, kojih naravno ima još, zajedno sa hiljadama domaćih, isto tako vrednih i posvećenih poljoprivrednika, razvijaju poljoprivredu u Srbiji.
Sasvim je suprotno, međutim, ovo što sada radi Vlada Srbije. Naravno, mislim na konkurs za zakup državnog zemljišta čiji bi rezultati, tj. pobednici, kako je obelodanjeno nedavno, trebalo da budu poznati do 1. juna. Na konkurs je stiglo 219 prijava, od kojih će, prema rečima ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića, biti izabrano 15-20. O tom zakonskom rešenju već je pisano na ovim stranicama, ali nije zgoreg nešto ponoviti, a ima se što-šta i dodati. Najpre, kada je o ovom drugom reč, valja podsetiti da je ovaj model zakupa praktično isti kao onaj koji je primenjivan prilikom privatizacije. I tada je, naime, propisano da nije najvažnija cena po kojoj se nešto prodaje, nego – baš kao i sada – planirana ulaganja, radna mesta, doprinos razvoju i slično. Što je, kao što je poznato, posle i dovelo do svih onih silnih problema zbog neispunjavanja preuzetih obaveza sa jedne i korupcije sa druge strane.
Drugo, prema informacijama koje su procurile u javnost, najveći broj „prerađivačkih kapaciteta“ u koje će zakupci investirati, predstavljaju zapravo postrojenja za preradu biogasa (koji „oslobađa“ poljoprivredna proizvodnja) u električnu energiju. Za zakupce je računica jasna, jer imaju osiguran plasman inače skupe struje – jedan kilovat sat iz biogasa košta oko 15 evrocenti – jedino što je to nepovoljno za EPS, odnosno državu, jer struju mora da plaća višestruko skuplje nego što je posle prodaje (oko pet evrocenti za 1kWh). Važnija od toga je, međutim, činjenica da poenta posebnog vrednovanja izgradnje prerađivačkih kapaciteta nije u proizvodnji struje, nego u proizvodnji poljoprivrednih proizvoda višeg stepena prerade, dakle skupljih i profitabilnijih.
Konačno, kako će konkursna komisija, čiji su glavni činioci tri ministra (uz Nedimovića još čelnici resora privrede i finansija), uopšte da odlučuje koji su biznis planovi najbolji? To nema veze ni sa znanjem ni sa poštenjem – mada naravno ni to ne treba zanemariti – već sa činjenicom da je tržište jednostavno takvo – promenljivo. Ono što se danas čini kao dobitna kombinacija sutra postaje put u propast, a ono što je izgledalo bezizgledno donese milione. Svaka odluka o ulaganju nosi rizik. Iz toga proističe i lična (i profesionalna) odgovornost. Ko ne snosi rizik, taj ne može da bude odgovoran.
Ovako se naši ministri (svojevoljno ili ne, svejedno) malo igraju „malih bogova“. A pošto ne snose baš kao ni oni veliki, nikakve posledice svojih odluka, one padaju na „sirotinju raju“. Ako ne služe za pokriće nekih, već na nekom drugom mestu donetih odluka.
Peščanik.net, 29.05.2017.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Paljenje Rajhstaga i druge basne - 07/11/2024
- „Kad je teško – Čović“ - 28/09/2024
- Spiskom na spisak - 10/09/2024