Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Ima u Mačvi selo u koje se pre nekoliko godina doselila jedna holandska porodica, kupila kuću i okućnicu, zakupila i nešto zemlje okolo i počela da se bavi organskom proizvodnjom. Od čega i sada živi. Ime sela i prezime porodice poznati su Redakciji, ali će ostati tajna da ne bi zapali za oko ovdašnjim sve uticajnijim agro-ksenofobima, tj. protivnicima prodaje zemlje strancima.

Na suprotnoj strani Srbije, u Negotinskoj krajini, već desetak godina jedna francuska porodica gaji grožđe i pravi vino, takođe uglavnom po „organskoj recepturi“, koje izvozi u Francusku.

Tako, eto, stranci, kojih naravno ima još, zajedno sa hiljadama domaćih, isto tako vrednih i posvećenih poljoprivrednika, razvijaju poljoprivredu u Srbiji.

Sasvim je suprotno, međutim, ovo što sada radi Vlada Srbije. Naravno, mislim na konkurs za zakup državnog zemljišta čiji bi rezultati, tj. pobednici, kako je obelodanjeno nedavno, trebalo da budu poznati do 1. juna. Na konkurs je stiglo 219 prijava, od kojih će, prema rečima ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića, biti izabrano 15-20. O tom zakonskom rešenju već je pisano na ovim stranicama, ali nije zgoreg nešto ponoviti, a ima se što-šta i dodati. Najpre, kada je o ovom drugom reč, valja podsetiti da je ovaj model zakupa praktično isti kao onaj koji je primenjivan prilikom privatizacije. I tada je, naime, propisano da nije najvažnija cena po kojoj se nešto prodaje, nego – baš kao i sada – planirana ulaganja, radna mesta, doprinos razvoju i slično. Što je, kao što je poznato, posle i dovelo do svih onih silnih problema zbog neispunjavanja preuzetih obaveza sa jedne i korupcije sa druge strane.

Drugo, prema informacijama koje su procurile u javnost, najveći broj „prerađivačkih kapaciteta“ u koje će zakupci investirati, predstavljaju zapravo postrojenja za preradu biogasa (koji „oslobađa“ poljoprivredna proizvodnja) u električnu energiju. Za zakupce je računica jasna, jer imaju osiguran plasman inače skupe struje – jedan kilovat sat iz biogasa košta oko 15 evrocenti – jedino što je to nepovoljno za EPS, odnosno državu, jer struju mora da plaća višestruko skuplje nego što je posle prodaje (oko pet evrocenti za 1kWh). Važnija od toga je, međutim, činjenica da poenta posebnog vrednovanja izgradnje prerađivačkih kapaciteta nije u proizvodnji struje, nego u proizvodnji poljoprivrednih proizvoda višeg stepena prerade, dakle skupljih i profitabilnijih.

Konačno, kako će konkursna komisija, čiji su glavni činioci tri ministra (uz Nedimovića još čelnici resora privrede i finansija), uopšte da odlučuje koji su biznis planovi najbolji? To nema veze ni sa znanjem ni sa poštenjem – mada naravno ni to ne treba zanemariti – već sa činjenicom da je tržište jednostavno takvo – promenljivo. Ono što se danas čini kao dobitna kombinacija sutra postaje put u propast, a ono što je izgledalo bezizgledno donese milione. Svaka odluka o ulaganju nosi rizik. Iz toga proističe i lična (i profesionalna) odgovornost. Ko ne snosi rizik, taj ne može da bude odgovoran.

Ovako se naši ministri (svojevoljno ili ne, svejedno) malo igraju „malih bogova“. A pošto ne snose baš kao ni oni veliki, nikakve posledice svojih odluka, one padaju na „sirotinju raju“. Ako ne služe za pokriće nekih, već na nekom drugom mestu donetih odluka.

Peščanik.net, 29.05.2017.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)