Uzmimo da se Evropska unija (EU) raspadne, evroskeptici bi mogli da kažu da su bili u pravu što su joj se protivili, a u zemljama koje nisu ni dospele do članstva, da je izbegnuta šteta koja je drugima nanesena. Ostavimo to po strani i zapitajmo se šta ako se EU ne raspadne i zapravo poveća broj članova i obezbedi još veće jedinstvo? Koje bi to posledice moglo da ima za balkanske zemlje koje se dvoume oko članstva delimično računajući upravo sa mogućnošću da se Evropa ponovo razjedini?

Kako sada stoje stvari, posle Hrvatske, Crna Gora je najbliža članstvu u EU. Sva je prilika da će u nekom času sledeće godine početi i zvanični pregovori. Mada proces približavanja traje sve vreme, moglo bi se možda reći da je do konačnog opredeljenja da se radi na učlanjenju došlo na samom početku finansijske krize, posle čega je čitav proces konačno krenuo napred. U ovom času sve ukazuje na to da se sa eventualnim raspadom Unije ne kalkuliše. Uostalom, zemlja koristi evro i nema naznaka da se razmišlja o alternativnom novčanom uređenju.

Kada je reč o drugim zemljama takozvanog zapadnog Balkana, one su još uvek veoma daleko od početka pregovora i potom učlanjenja u EU. Za Makedoniju se ne može reći da je to zbog toga što kalkuliše sa mogućom nestabilnošću u samoj Uniji. Koliko je reč o nezainteresovanosti za članstvo, a koliko je posledica spora sa Grčkom, koja ne dozvoljava da dođe do napretka u procesu pridruživanja, teško je reći. U svakom slučaju, teško je videti da bi se stvari mogle pomeriti sa mrtve tačke. Komisija će i ove godine preporučiti da započnu pregovori, ali nije verovatno da će se za to dobiti saglasnost Grčke. Nagoveštavaju se ponegde slični problemi i kada je reč o spremnosti Slovenije da od Hrvatske isposluje dodatne ustupke kako bi ratifikovala ugovor o članstvu, ali se ne očekuje da do toga zaista i dođe. Otkuda ta asimetrija između hrvatskog i makedonskog slučaja?

Najpre treba uzeti u obzir činjenicu da uslovljavanja nisu neuobičajena. U više slučajeva su zemlje članice zahtevale od zemalja kandidata za članstvo neke specifične ustupke. Bilo da se radilo o pravu na sticanju imovine u osetljivim područjima ili kada je trebalo da se uvaže neki specifični interesi ili reše neki nasleđeni sporovi. Takođe, zemlje kandidati su znale da traže od zemalja članica ustupke ili uvažavanje određenih prelaznih odredbi kod primene određenih mera ili ustanova. Ponekada su ti problemi morali da se reše pre početka pregovora, a najčešće u toku samih pregovora. Obično se nije čekalo da se dođe do momenta kada je već ispregovarani ugovor o članstvu došao na ratifikaciju da se novi zahtevi postavljaju. Jer je u svim tim slučajevima postojao obostrani interes da se problem reši, jer je i interes za pridruženjem bio jak, a i interes da se Unija proširi takođe. Tako da su postignuti sporazumi, recimo između Nemačke i Češke i između Slovenije i Italije. U nekim je slučajevima bilo potrebno da se usvoje određeni zakoni ili da se koriguju ustavi kako bi se uvažila neka specifična prava, posebno prava manjina. I zaista, moglo bi se reći da je dosta veliko postignuće Evropske unije u tome što je obezbedila okvir u kome je bilo moguće da etnički sukobi ne izbiju, u delu sveta gde bi se moglo očekivati da dođe do balkanizacije isto toliko lako kao i na samom Balkanu.

No, kada je reč o sporu Grčke sa Makedonijom, Evropska se unija nije pokazala kao okvir dovoljno širok da bi se našao kompromis. Isto se može reći i za ostatak zapadnog Balkana, gde je jasno da je teško obezbediti saradnju unutar Bosne i Hercegovine ili između Srbije i Kosova. Nema sumnje da se na mnogim od tih zavađenih strana računa sa time da će se EU raspasti, pa da nema smisla miriti se kada bi se iz sukoba mogao obezbediti neki dodatni ćar.

Šta, međutim, ako se EU ne raspadne? Jedna posledica, po mom mišljenju, biće da će EU biti značajno manje zainteresovana za dalje proširivanje na prostor zapadnog Balkana. Postoje drugi delovi Evrope čiji će se značaj, pre svega ekonomski, sa vremenom povećavati. Mislim da je jasno da će se izvući zaključak da postoje granice privlačnosti članstva u EU i da se na Balkanu do te granice stiglo. Negde drugde nje ne mora da bude. Što će dovesti do druge posledice da će zavađenima na preostalom parčetu zapadnog Balkana, iz kojeg će u dogledno vreme izaći i Albanija, ostati kavga, ali ne i neki valjan okvir u kome bi mogli da se pomire.

To bi mogao da bude ishod ako Evropa prevari balkanske evroskeptike i ne podlegne zovu nacionalizma i sačuva Evropsku uniju.

 
Novi magazin, septembar 2012.

Peščanik.net, 30.09.2012.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija