Foto: Hengki Koentjoro http://bit.ly/1sSRobF

 
Uzmimo da država više ne može da se zadužuje kako bi vraćala dugove i finansirala tekuće deficite, šta bi mogla da uradi? Najpre, kako uopšte može da nastane takva situacija?

Ovo je pitanje na mestu zato što najčešće dug nije tako veliki da ne bi mogao da se vrati. Neka je jednak jednogodišnjem dohotku zemlje, to svakako zemlja može da vrati. Ne naravno u jednoj godini, već s vremenom. Tako da je zanimljivo da se zabrinutost o tome hoće li se dugovi vraćati povećava već na nižim nivoima zaduženosti. Zašto?

Zato što je potrebno veće prilagođavanje ili, odricanje, što je veći dug. Tako da do nespremnosti da se nekoj zemlji daju krediti ili da neka zemlja nastavi da uredno izvršava svoje dužničke obaveze ne dolazi usled toga što nema para da se dugovi vrate, već što nestaje spremnost da se štedi da bi se vratio dug. Tako da je problem spremnost, a ne sposobnost – bar u najvećem broju slučajeva.

Opet, razlog nije pre svega u tome što, recimo, ljudi neće da rade za manje pare. Zapravo, ne bi bilo sasvim neočekivano da se više i duže radi ako se, recimo, smanje plate, kao što je često neminovno da bi se smanjila državna potrošnja.

Ovo zato što žele da očuvaju standard, takav kakav imaju. Ukoliko su i organizovani i stoga i uticajni, svakako će se protiviti takvoj prinudnoj štednji. Tako da spremnost zavisi, naravno, od toga kolika se štednja zahteva i koliko se očekuje da traje.

No, važan dodatni razlog jeste u nejasnoj raspodeli odgovornosti. Naime, nije jasno u kojoj je vezi potreba dodatnog odricanja u vezi sa promenjenom produktivnošću? Ukoliko nema promene u kvalitetu i kvantitetu obavljenog posla, zašto bi to isti rad danas bio plaćen manje nego što je bio juče?

Ako se kaže da je tome razlog prezaduženost države ili preveliki broj zaposlenih ili pad prihoda usled pada proizvodnje ili neefikasnosti poreskog sistema ili već bilo šta drugo da je u pitanju, jasno je da to ne može biti odgovornost onoga kome se plata smanjuje ili onoga kome se radni odnos prekida.

Isto, naravno, važi i za prava koja se ostvaruju iz budžeta, jer je potrebno objasniti da se ona smanjuju iako to nije zato što su neosnovana, već zato što nema para, dakle zato što su sredstva i novci rđavo korišćeni. Može se, naravno, reći da su zapravo naknade, bilo da je reč o platama ili o drugome, zapravo bile nezaslužene, da su zapravo bile neusklađene sa produktivnošću.

Tu je problem što nije baš jednostavno utvrditi produktivnost u javnom sektoru, jer nije reč o aktivnostima koja donose ili ne donose profit. Ukazuje se često na to da su plate u javnom sektoru veće od onih u privatnom, ali to ne mora da bude u neskladu sa odgovarajućom razlikom u produktivnosti. A i da je tako, nije jasno da je bolje smanjiti plate a ne povećati produktivnost.

Tako da u situacijama kada ponestaje spremnost da se štedi kako bi se vraćali dugovi, postoje dva najčešća pristupa. Jedan je da se nađu razlozi zašto u stvari postoji ta odgovornost za stanje u kojoj se nalaze javne finansije. Da su ljudi zaposleni preko reda, da ne zarađuju svoje plate, da ne rade dovoljno, iz jednog ili drugog razloga, ili da naprosto ne samo da nisu potrebni, nega zapravo nikada i nisu bili potrebni.

To se obično ne navodi kao najvažniji razlog što je državna potrošnja prevelika, pa tako i zaduženost države, ali se svakako sugeriše da i nije u potpunosti nezavisna od toga. Očekivanja su da će javnost prihvatiti argument da je posao privilegija i da će smatrati opravdanim da se naknade smanje.

Bolji pristup je da se vidi šta je i koliko potrebno za ono što je u nadležnosti države. Tu demokratski način odlučivanja ima prednost zbog toga što se može doneti odluka upravo tim stvarima. Koliko se želi da finansira država, a koje vrste odgovornosti ne spadaju u njenu nadležnost; koja su to prava koja država garantuje, a koja ne; šta je potrebno regulisati, a šta se može ostaviti privatnom ili društvenom sektoru.

To je, u osnovi, ono što se zove reformom. Nije reč o tome da se menja mentalitet, šta god da je to, već da se utvrde načela kojima se raspodeljuju odgovornosti. Tako da, bar kada je reč o spremnosti, nema osnova pozvati se na to da se od pojedinaca traži da snose posledice za koje nisu odgovorni. Jedan deo tog dogovora bi trebalo da bude i to čemu služi fiskalna politika i kako obezbediti da ona bude održiva, dakle da ne podstiče rast javnog duga do granice kada više neće imati smisla da se nastavi sa njegovim urednim vraćanjem. Tako da se ne dođe u situaciju da para nema.

Ako ih, međutim, već ponestane, verovatno je bolje videti kako bi moglo da se obezbedi određeno reprogramiranje dugova u zamenu za reformisani sistem.

 
Novi magazin, 14.07.2014.

Peščanik.net, 14.07.2014.