Pre par dana su čitaoci imali priliku da pročitaju moj tekst o putingu od inćuna. Tako sam nazvala zbivanje koje je 4. februara na Poklonoj gori organizovala vlast. Bio je to organizovani dovoz i okupljanje robova kao protivteža istovremenoj protestnoj šetnji slobodnih ljudi, mirnom protestu koji je potom završen mitingom na Bolotnom. Kada sam toga dana na putu za naš miting prolazila mimo Parka pobede, videla sam dugu kolonu međugradskih autobusa u kojima su kao usoljenu sitnu ribu (otuda inćuni u mom tekstu), ove ljude dovozili na svoju priredbu. I nije to bio miting za Putina. Bio je to miting protiv onih koju su protiv Putina, akcija „protiv narandžastih revolucija“. Bio je to našizam na delu. I ne samo to. Režim nam je realizacijom svog putinga protiv „narandžastih revolucija“ omogućio ne samo da budemo svedoci konačnog ozakonjenja našizma kao njegove zvanične ideologije, već nam je pomogao da lakše uočimo i metod njegove legitimacije.

Šta je to „narandžasta revolucija“? To je kada se u pseudo-demokratskim zemljama kao što su bile Gruzija i Ukrajina, pod vlašću pseudo-demokratskih vladara kao što su bili Ševarnadze i Kučma, sprovode pseudo-izbori. Vlast je ubeđena da je njoj suđeno da te izbore dobije, a da će ih opozicija izgubiti. A narod iznenada glasa ne za vlast već za opoziciju, i potom na ulici isteruje svoja zakonom deklarisana prava.

A miting „protiv narandžastih revolucija“ je u stvari miting protiv izbora. To je miting za to da se izbori ne daju narodu, već samo Velikom Putinu. „Narandžaste revolucije“ se događaju samo u onim zemljama u kojima ne postoje izbori. Možete li na primer da zamislite da u Americi, nakon izbora na kojima pobeđuje Obama, odjednom ustaje Buš i govori sledeće: „Ne, dragi naši birači, predsednik će biti Mekejn i mi nikome nećemo dozvoliti da podiže nekakve „narandžaste revolucije“.

Mogući su razni načini legitimacije režima. Jedan od njih je monarhistički: on je car, znači Božji miropomazanik, znači da ima mandat Neba itd. Ali očigledno je da ovaj princip nije primenjiv na Rusiju.

Postoji i totalitarni komunistički način. Ovim nam se načinom saopštava: mi gradimo novi svet, a oni što su protiv – to su podli imperijalisti i zli kapitalisti. No Putin ne gradi novi svet. On gradi dvorac u Gelendžiku i još dvadesetak drugih širom Rusije. I još nešto. Niko, pa čak ni onaj poslednji lumpen u redu potencijalnih pristalica režima, nikada neće poverovati u priču da je Gunvor, ofšor firma preko koje se prodaje skoro sva državna nafta Rusije, a koja je (eto) slučajno u vlasništvu Putinovog ličnog druga g-dina Timčenka, u stvari viši oblik razvoja proizvodnih snaga i produkcionih odnosa.

Režim takođe može postati legitiman i putem izbora: njega je izabrala većina. No nije li se baš sa govornice na Poklonoj gori začuo glas da nama izbori nisu ni potrebni. Kao, mi i bez izbora znamo ko treba da bude naš predsednik. Ili, mi nećemo dozvoliti da nam tamo nekakvi izbori rešavaju ko će biti na čelu Rusije.

Postoji i čisto fiziološki način legitimacije režima: ja sam najlepši, najpametniji i najbolji zato što sam glavni, a svi koji ne misle tako su ružni, opaki i zli. To je najstariji metod legitimacije vlasti i takvih je primera u istoriji čovečanstva mnogo. Tako su vladali tirani u drevnoj Grčkoj, u srednjevekovnoj Italiji, tako je vladao Musolini, Stresner, Divalije, Markos i još mnogi drugi. Mislim da je neopravdano ovakav način vladavine nazivati fašizmom. Osnovni postupci i običaji koji karakterišu ovu formu vlasti stariji su od fašizma ne dve, i ne deset hiljada, već najmanje sedam, a možda čak i osam miliona godina. Ova forma vlasti je zajednička za ljude i šimpanze. Sve ostale forme su različite, a ova u kojoj vođa zajednice, ili alfa mužjak, svoj prominentni, to jest alfa status zadobija pokazujući svoju fizičku superiornost, za ove dve vrste je i do danas ostao zajednički. Tako sam i odlučila da ovu regresivnu formu vladavine nazovem – alfizam.

Istinu govoreći, fašizam je bio ovaploćenje ove regresivne forme vladavine ostvarene u relativno nedavnoj prošlosti.

To što danas imamo u Rusiji, po nizu parametara se dosta razlikuje od fašizma, a po nekima se skoro sasvim poklapa. Jedna od osnovnih razlika je u tome što je osnovna ideja fašizma bila ideja modernizacije. Fašizam se nadao da će ratom pobediti otvoreno društvo i da će intenzivno se pripremajući za taj rat, brže i efikasnije uspeti da ostvari tehničko-tehnološki razvoj. Slike dučea okruženog avionima i bojnim brodovima svodočile su o tome da je osnovna poruka vlasti bila: veliki vožd će brže od inicijative privatnog sektora pripremiti naciju za budući rat.

A našizam je imitacija modernizacije i rata. To je ideologija društva koje postoji kao sirovinski dodatak otvorenom društvu i koje će postojati samo dotle dok otvoreno društvo od njega bude kupovalo sirovine i prodavalo mu sve ostalo. O nekakvom realnom ratu ne može biti reči jer, ako slučajno i pobedi neprijatelja, odakle će onda nabavljati mercedese i u čijim će bankama držati svoj novac. Realne modernizacije takođe nema jer, hteli oni to ili ne, modernizacijom bi se formirala srednja klasa, segment društva koji je za regresivni oblik vladavine najopasniji. Zato je kod nas ta proklamovana opšta modernizacija i „ubrzano“ preoružavanje oružanih snaga zapravo samo krađa i prekrađa budžetskog novca i ništa više. Zato naša noseća raketa Angara nikako da poleti, zato iz našeg naukograda Skolkova nema ni pisma ni razglednice, itd.

A ono što najviše liči na fašizam je brižljivo gajenje kulta fizičke privlačnosti našeg alfa mužjaka. Svi ti kalendari u boji, „gašenje šumskih požara“, ronjenja i izronjavanja s anforama i bez njih, sav taj lov i ribolov svega što mrda i diše, pa onda fotografisanje golog torza, sve to zajedno nije nimalo slučajno. No ipak to nije deo specifično fašističke ideologije. To je prosto onaj deo regresivne ideologije koji se bavi ikonografijom idolopoklonstva alfa mužjaku.

Našizam je u Rusiji dugo vremena imao karakter kvazidobrovoljne organizacije mladih. I zapravo se ništa nije sakrivalo. Radilo se o odredima lumpen-omladine koja je zbog odsustva socijalnih liftova u regresivnoj putinskoj Rusiji bila praktično izbačena iz života. Ovi odredi su vrbovani u gradovima na 8 do 10 sati vožnje do Moskve, a za slučaj da se u prestonici počnu događati politički događaji slični ovima koje imamo danas. Ideologija kojom su kljukani razlikovala se od fašističke još i time što nije bila zvanična. Ali u principu, njima je govoreno isto. Ispredali su im priče o tome da su oko nas sve sami neprijatelji, da smo mi protiv praznog i besmislenog parlamentarnog naklapanja a za pravog vođu, protiv finansijskih špekulanata a za prave stvaraoce i trudbenike, ali to im nije bilo servirano od strane zvaničnika u liku Gebelsa ili Hitlera, već su ih na to dobronamernim tonom upućivali pseudo-nezavisni politički konsultanti.

Ali već u maju, odmah nakon inauguracije predsednika Ruske Federacije i s pojavom neizbežne reakcije (jer kada se revolucija ne završi pobedom, reakcija je neminovna), bojim se da će ova ideologija postati kudikamo više zvanična.

 
Ежедневный Журнал, 08.02.2012.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 12.02.2012.