Zakon o amnestiji je izazvao polemiku na stranicama Peščanika ali i drugih medija. Debata se uglavnom vodila o opravdanosti oslobađanja velikog broja zatvorenika, tj. potencijalnoj opasnosti po društvo, kao i o spornim pojedincima koji će se, uz malu pomoć zakonodavca, naći na slobodi.
Međutim, malo je napisano o validnosti osnovnog argumenta Vlade u prilog amnestiji, tj. smanjenju prenaseljenosti u zatvorima. Upravo ovim argumentom nameravam da se podrobnije pozabavim u ovom tekstu.
Prvo, treba reći da Srbija trenutno ima najveći stepen prenaseljenosti zatvora u Evropi. U kapacitete za otprilike 6.000-7.000 ljudi smešteno je 11.500 osoba. Da bi se smestio ovoliki broj zatvorenika, osuđena lica neretko spavaju u krevetima na 3, pa i 4 sprata, a bogami i na podu ili ispod kreveta.
Vlada je još 2010. usvojila strategiju za smanjenje prenaseljenosti u zatvorima, koja predviđa niz mera usmerenih na smanjenje broja zatvorenika. Ukratko, te mere su češće izricanje alternativnih sankcija (kućni zatvor, rad u javnom interesu), alterantiva meri pritvora (kućni pritvor, oduzimanje putne isprave, jemstvo) i češće korišćenje instituta uslovnog otpusta. Navedena strategija takođe predviđa izgradnju novih zatvora i amnestiju.
Ono što odmah upada u oči jeste da od svih ovih mera jedino amnestija ne zahteva materijalna ulaganja i u neku ruku štedi novac. Međutim, amnestija je takođe najneefikasnija mera od svih predviđenih. Naime, ona može kratkoročno da smanji broj ljudi koji borave u zatvorima i ništa više. I druge države su pribegavale amnestiji kao meri za smanjenje prenaseljenosti u zatvorima, ali sa ograničenim uspehom. Tako je Rusija u nekoliko navrata proglašavala amnestije na osnovu kojih su oslobođene stotine hiljada ljudi. Uprkos tome, Rusija i danas ima jedan od najgorih zatvorskih sistema u svetu, o čemu svedoče i brojne presude Evropskog suda.
Nejasno je zašto amnestija obuhvata i osuđene na alternativne sankcije. Ukoliko je osnovni cilj Zakona o amnestiji poboljšanje uslova u zatvorima, onda amnestiranje lica koja izdržavaju meru tzv. kućnog zatvora nema smisla.
Sa druge strane, uzroci koji su doveli do prenatrpanosti zatvora kao što su rigorozna kaznena politika, nedovoljno korišćenje alternativnih sankcija, olako, i često nepotrebno, pribegavanje meri pritvora, nepostojanje sistema prihvata ljudi koji su izdržali kaznu i nadzora nad licima koja su uslovno otpuštena – ostaju.
Dakle, sve ove smislene mere još uvek nisu propisane zakonom ili, ako jesu, njihova šira primena nije zaživela. Tako, sama Uprava za izvršenje krivičnih sankcija (koja funkcioniše unutar Ministarstva pravde) navodi da je u 2011. od 400 izrečenih alternativnih sankcija izvršeno oko 100. Razlog tome je što ne postoje zaposleni koji bi nadzirali izvršenje alternativnih sankcija. Ilustrativan je podatak da je u Ujedinjenom kraljevstvu, u oblasti Zapadni Jorkšir, na površini sa brojem stanovnika koji je približan Beogradu, zaposleno skoro 1.000 osoba zaduženih za tzv. probaciju tj. nadziranje osoba koje su otpuštene iz zatvora i osuđene na alternativne sankcije. U Srbiji trenutno funkcioniše 7 povereničkih kancelarija sa manje od 10 zaposlenih, od čega 4 u Beogradu.
Teško je razumeti izjavu ministra pravde da Zakon o amnestiji stvara preduslove za primenu alternativnih krivičnih sankcija. Drugim rečima, nejasno je kako to amenstija utire put alternativnim sankcijama i kako su ove dve mere povezane. Hm, možda tako što će oslobođeni zatvorenici uskoro počiniti nova krivična dela, što će stvoriti idealne uslove za širu primenu alternativnih sankcija?
Zanimljivo je primetiti da je bivša vlada amnestiju predvidela kao poslednju meru koju je trebalo preduzeti do kraja 2014, nakon što su preduzete sve druge, suštinske mere. Nova vlada je, čini se, krenula otpozadi i preduzela poslednju, najsporniju i najneefikasniju meru koja ne zahteva materijalna sredstva, ali i ne rešava problem.
Dakle, možemo očekivati da se zatvorski kapaciteti uskoro ponovo popune, pa ajd’ Jovo nanovo, sve ispočetka.
Peščanik.net, 24.11.2012.
