Uvek kada se vraćamo sa sahrane čoveka koga smo poznavali, prati nas ta setna misao – a i kakva bi druga bila na takvom mestu. Pomišljamo da će nam najbolje biti na groblju. Svi će govoriti najlepše o nama i neće nas pitati ni za himnu koju smo komponovali nekom diktatoru, ni za pesmu koju sročismo nekom gradoubici. Kada anđeo prelije grob, i otpeva ono veličanstveno dirljivo Njinje otpuščaješči, najlakše će biti nama mrtvima. Mi ne odgovaramo više ni sebi ni drugima, a oni što uznose reči hvale ionako su oslobođeni svake odgovornosti za javnu reč. Tu smo izgleda svi isti i jednaki. Biće nam svima svejedno, ali nevolja je dok smo živi i sa živima: pred savešću odgovaramo. Toga su oslobođeni anđeli kojih ima svakojakih, a većina je tokom ratnih godina za nama dobrano ogaravila svoja anđeoska krilca. I, naravno, napunila džepove. Negde kod svetog Luke ima lepa i divna reč koju često navodimo:Ostavite mrtvima da sahranjuju mrtve – a ovaj doktor po profesiji koji je sledio Hrista, dobro je poznavao našu ljudsku prirodu.

Ovo da su sveštenici i đakoni anđeli nije neka naša ironija – apostoli kad pišu crkvi laodikijskoj ili sardskoj zovu ih anđelima božijim.

Koliko smo anđeli, ovde se time nećemo baviti, jer ovaj patetični uvod je samo početak jedne veselije priče. Šta sve nismo učinili da Đavolju varoš kod Kuršumlije upišemo u knjigu svetskih čuda i ne pođe nam za rukom. Nije ni šteta. Srbija je ionako zemlja čuda. A o Đavoljoj varoši istraživači, od geologa do etnologa, bog zna šta rekli nisu – najdalje je otišao jedan autor u monografiji o ovom lokalitetu, u knjizi objavljenoj u Kuršumliji 2008, koji je utvrdio da je na tom mestu važna tačka Srbije, jer je tu pojačano polje gravitacije i tu se šljive same od sebe posebno uvijaju odmah blizu crkve Lazarice. Legende su legende, ali i u okolini Arla na pitomim brežuljicima Provanse, sve ukoso do Vogeza, stabla šljiva i trešanja se uvijaju na isti takav način i nismo čuli da je neko ponudio takvo objašnjenje. Uostalom, Feliks Kanic ne pominje ništa slično, a dobro je obišao ovaj kraj. Imao je važnijeg posla i legende ga nisu ni zanimale. Druga legenda kaže – danas u modi u Srbiji – da je oko crkve Lazarice bio ophod i moleban popova i kaluđera koji su pratili ratnike na Kosovo daleke 1389. godine – pa su se stabla šljive za njima tako uvila u to neobično stablo. Kako ko poseče neki panj u Srbiji, ispod testere se javljaju sveci i svetitelji, suze rone i čisto srpski govore. Do te mere je to uzelo maha, da su i neke vladike opominjale protiv tog opakog sujeverja, ali avaj – panjevi i dalje plaču, kao da ih je sve listom posadio Matija Bećković. Sredinom januara ove godine, našalio se neko u jednom beogradskom listu – i taj građanin svakako preteruje – da mu čitava Srbija liči na Đavolju varoš. Ako ćemo pravo, sve sami stubovi, mostovi, kule, koridori i nigde mesta za normalnog čoveka. I drugo je istina: u Srbiji se odavno odigrava boj između anđela i đavola, a kako će se taj boj završiti, videćemo valjda po tome na koju će se stranu uvijati stabla šljivova. Nije to mimoišlo ni Crkvu. Patrijarh Irinej se uzda u Boga i u Ruse, a Vrhovni agronom Miloševićevog režima, Dobrica Ćosić, izjavljuje ni manje ni više: Mi možemo više nego što možemo. Ovo je da Trojeručica trikratno zaplače. U ovom postu uvrtanja stabala šljivovih ne posustaje ni Prvi pingvin dične srpske diplomatije Vuk Jeremić. Pohitao je u Sinod, o čemu je s patrijarhom razgovarao ne znamo, ali vratio se i usred Evrope izjavio da bi on između Evrope i Kosova izabrao Kosovo. To mu niko ne spori, ali nevolja će biti sa onima koji neće tako da biraju. Ima ovaj Vuk snagu, moć i novac i može da ne znajući šta da radi bira i ono što nema. Tako je izabrao Kosovo koje nema, a odbacio Evropu od koje bi makar nešto mogao imati. On ne zna da naši preci nisu postupali tako. Kada su ono na Vidovdan 1389. godine u ranim prepodnevnim satima bili izgubili Kosovo, nikome na pamet nije palo da bira Kosovo, nego se okretao Evropi, i životu – i nekako se živelo i trajalo. Izgleda da je on izabrao formulu nekih anđela, da bira carstvo nebesko umesto carstva zemaljskoga – i to mu niko ne spori.

Šta će biti sa svim ovim, još ne znamo. Ukazaće nam se valjda znamenje na nekom panju ili stablu šljive.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 06.03.2010.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)