U čaršiji palanačkoj sumorno je ali nije dosadno jer na sceni političkoj smejurija smejuriju stiže – zabave ima na pretek.

Stišala se buka oko sabora anđeoskog u Mileševi gde se sabor sabrao bio u prisustvu Arhangela – uz policiju – i svi su se dobro okitili ordenjem. Tugovao je episkop Filaret mileševsko-radikalski nad sudbinom I. Dačića: „Mnogo je patio, ali neka je, političar je“. Dosadno i glupo je sve to i valjda zato ikone plaču i sve su redom prosuzile, a posebno jedna iz Rusije. Doneli je kozaci na čelu sa atamanom samim, ona plače iako je obična kopija bez blagoslova ruskog patrijarha – ofarbane daske plaču, i toga ima u Srbiji. Ali sve se to može lako objasniti: izborna je kampanja već počela i ta rednja je i očekivana. Stradaju ne samo disajni organi, već i kardio-vaskularni. Ljudi ne misle zbog tih smetnji. A odakle bi ikona bila ako nije iz Rusije, iz zemlje „nedozrelih ideja“, kako je govorio Lj. Nedić, valjda najobrazovaniji srpski književni kritičar XIX veka. Uskoro će i ustavni poglavar naše države stati u Kremlju pred lice Njegovo – najavljen je susret sa V. V. Putinom. I vreme je da se progovori o ozbiljnim temama. Najavio je Putin svoju doktrinu Evrazije i naširoko je obrazlaže. A njega, V. V. Putina, najavljuju već kao Mesiju. „Bog je postavio Putina Rusiji kako bi pripremio dolazak Isusa Hrista“, javljaju iz Moskve. Svi smo postali adventisti, a političari posebno. Nastala je ta ideologija u ruskoj emigraciji u Parizu i Beogradu, gde su evrazijci objavili svoja dela. Između dva rata. U Beogradu se izdavači utrkuju ko će da objavi ruske mislioce, a pred senima K. Leontjeva se bukvalno kleči. Mi, kojima je posao istorija ideja, nemamo kome ni da govorimo. U sabranim delima tog mislioca ima ideja koje su melem za dušu srpsku. „Nikakva krvava buna u stilu Pugačova“, piše Leontjev, „ne bi mogla tako da nanese štete Rusiji kakvu bi joj štetu doneo miroljubivi, zakonito doneti demokratski ustav“. I dalje tirade o „trulom Zapadu“ i slične ludosti osionog spahije. Ne vredi dalje citirati. Sada je tu V. V. Putin sa svojom doktrinom evrazijstva. „Njima je, evrazijcima“, pisao je N. A. Berđajev, „Džingis-kan miliji od Isusa Hrista“. Srblji hrle u Aziju. „Tamo u Aziji i Indiji“, pisao je Nikolaj Velimirović, je „naša srpska pramater“. Putin je sada – pišu u Rusiji – apostol Pavle i nema se kome šta prevoditi i tumačiti. Nije više dovoljno biti slovenofil, sada je u modi Evrazija kao imperijalna doktrina i mračna ideologija koja je bliska – nauka je to utvrdila – italijanskom fašizmu. Moskva je treći i poslednji Rim i tako dalje sve do besmisla koji nigde u svetu ne postoji. Odavno su se pomešali anđeli i đavoli, čovek se za glavu hvata kada čita u svetskim listovima izveštaje iz Beograda. A I. Dačić kaže: „Sada je važno da se dokaže da Mladić nije kriv, jer bi u protivnom senka pala na celu državu i narod“.

Ko zna – možda ikone s razlogom plaču nad ludostima, jer nad ludostima i ovejanim glupostima našim – i kamen bi zaplakao.

A lider SPO i mitropolit Amfilohije jedan drugom poručuju da je lažov i krivokletnik. Sumorno je uistinu u palanci a niko ne vidi – možda će našim muslimanima Turci pomoći da se pomire, ali nama ni Turci ne mogu pomoći, kako smo se izrazili skoro na jednom „sajtu“ koji je to tražio od nas. Davno je primećeno da u narodnim pesmama – onim šaljivim posebno – ima neke ljupke reči i istine. U jednoj se peva:

Pod Lovćenom zeleni se trava
Srblje pasu Bog i sveti Sava.
Sveti Sava govorio Bogu –
Pasi Bože ja više ne mogu.

Ovde je nužna jedna „fusnota“: reč pasu nije uvredljiva niti se njome aludira na ovce. Ne, odatle i reč pastva za narod u Crkvi. Mi se divimo onome čemu se slobodni ljudi u Rusiji rugaju, o čemu su ruski naučnici upravo napisali debele knjige. Demokratska Rusija nije ovo zaslužila od nas.

Ovakva „rednja“ – stara naša reč – ne prolazi brzo ali nikada se to ne zna – dok ne prođu izbori.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 21.10.2011.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)