Dobro veče,
Jó estét,
Uraim és hölgyeim, kedves barátaim, irókollégáim, tisztelt vendégek, és olvasók!
Dame i gospodo, dragi prijatelji, drage kolege pisci, poštovani gosti i čitaoci knjiga,
Kad mi je ukazana ova velika čast, i kad sam prihvatio ovaj zadatak, postavio sam sebi pitanje: da li su, posle ratova i masovnih grobnica, ostale bilo kakve književne iluzije? Da li još možemo verovati knjigama? Preživeli smo olujna vremena i nisam baš siguran da li su ona sasvim za nama. Nas u budućnost goni oluja napretka, poput Kleovog očajnog anđela kojeg je Valter Benjamin nazvao anđelom istorije. Oluja koja se digla u rajskom vrtu očerupala je i potom razapela njegova krila, anđeo je od zaprepašćenosti izbuljenih očiju, otvorenih usta, okrenuo svoje lice prema grdnim ruševinama prošlosti. Njegova slomljena krila se nemoćno napinju, batrgaju se u oluji napretka koja ga nosi, nezaustavljivo, ka budućnosti.
Na tog anđela pomišljam u ovom svečanom trenutku, i pokušavam da dokučim na koju stranu okreće svoj pogled. Na koju će stranu da ga oduva olujni vetar koji nazivamo napretkom?
Ortega i Gaset u svom eseju trajne vrednosti, pišući o jedinstvu Evrope, podseća na one ruševine istorije koje je Kleov anđeo imao priliku da vidi, ali Gaset je smesta dodao i ovo: onaj ko ima osećaj da tone, da dotiče dno, izvlači iz sebe najdublju energiju, batrga se, praćaka svojim sve slabašnijim rukama, samo da bi se domogao površine. Negativna situacija se preokreće u pozitivnu. Svaka civilizacija je nastala, odnosno preporađa se vođena nagonom spasenja.
Moje nade, ili možda samo iluzije, pothranjuje ubeđenje da kultura, i unutar nje književnost, tu najdublju energiju zajednice drži budnom. Nama je kultura, nama su knjige neophodne bar onoliko koliko nam je neophodna Evropska unija. Jedna bez druge ne postoje. Svaka zajednica, to jest društvo, savladava svoje krize tako što okuplja svu svoju energiju, usredsređuje je, i potom, saobrazno svojoj sadašnjosti i budućnosti – neodložno stvara svoju novu prošlost. Ako nije u stanju to da učini, onda će prošlost, nažalost, ostati u ruševinama.
Poštovani prijatelji,
ova impozantna priredba me uverava u to da Kleov nesrećni anđeo ima gde da pogleda, a da ne ugleda samo ruševine. I ne treba da nas zbuni izraz užasnutosti na njegovom licu – takvim, užasnutim pogledom nadu u nama budi i književnost. I s tom nadom zahvaljujem se za ponuđenu čast da otvorim 55. međunarodni Beogradski sajam knjiga.
Govor na otvaranju 55. beogradskog sajma knjiga
Peščanik.net, 26.10.2010.
