Pobeda crveno-zelene koalicije na nedavnim izborima u Severnoj Rajni Vestfaliji možda nije značajno promenila stvarni odnos snaga u Nemačkoj, ali je izvršila veliki uticaj na mentalno stanje partija i njihovih aktera. Socijaldemokrati sada zaista veruju da bi mogli da daju sledećeg kancelara, a CSU mora po prvi put nakon dužeg vremena da se zabrine za ishod sledećih saveznih izbora.
Šta od svega ovoga kancelarka smatra verovatnim, niko sa sigurnošću ne može reći. Međutim jedno je sigurno: u nedelju popodne počela je kampanja za parlamentarne izbore 2013. godine. Od sada će partije morati da se izjašnjavaju šta sve gorenavedene činjenice znače i kako mogu da utiču na njihov izborni rezultat, pri čemu će osnovna razlika između vlasti i opozicije biti ta da će od nedelje crno-žuta koalicija (CDU i FDP) nastupati defanzivno, dok će crveno-zelena koalicija (SPD i Zeleni) preći u ofanzivu.
Sve ovo će Angela Merkel osetiti već prilikom predstojećih pregovora o ratifikaciji Fiskalnog pakta, jer za pregovaračkim stolom neće sedeti isti partner kao onaj pre izbora u nedelju. Na SPD klupi sedeće ljudi puni novog samopouzdanja, a preko puta njih kancelarka čija je pozicija sada daleko ugroženija nego što izgleda.
Njeni porazi: nominacija novog predsednika, neuspeh planova o smanjenju poreza i katastrofalan poraz Norberta Retgena, jednog od najpametnijih i najperspektivnijih članova njenog kabineta – sve ovo su znaci erozije moći, početak kraje njene ere.
Slična situacija je i na evropskom nivou, gde Agela Merkel još uvek uživa slavu najiskusnije, najpragmatičnije i najsposobnije osobe u zajednici, ali i ovde njen uticaj počinje da se osipa.
Izvesno je da će se ona sa Olandom dogovoriti o zajedničkom konceptu za dalji put kroz dužničku krizu. Možda ne baš ovog utorka kada se prvi put sastanu ali verovatno uskoro, jer oboje znaju koliko je važan zajednički francusko-nemački dogovor.
Ali ovaj koncept će biti manje oblikovan prema njenim željama nego ranije, jer pred njom sada stoji sveže izabrani političar, Fransoa Oland, koji više nego drugi šefovi država zastupa preovlađujuće mišljenje među evropskim građanima, koji žele kraj bezuspešne i besperspektivne Merkeline politike štednje koja je van Nemačke već prouzrokovala veliku štetu.
Slične poruke čitamo i iz rezultata izbora u Severnoj Rajni Vestfaliji. Retgen je u kampanji nastupio sa istom mantrom o zaduženosti kao i Angela Merkel, u čemu ga je ona i lično podržala. Izgleda da su ovakvi stavovi odbili mnoge glasače od CDU-a.
Nesmanjena popularnost Angele Merkel verovatno ima više veze sa njenom ulogom u evro krizi, jer je Nemci doživljavaju kao pravog borca protiv krize, verovatno zbog toga što posledice ove politike nisu osetili na sopstvenoj koži. Tome sigurno pomažu i velika ekonomska moć i smanjenje broja nezaposlenih u samoj Nemačkoj. Upravo zbog ovoga ne postoji promena raspoloženja prema kancelarki, a tome svakako doprinosi i činjenica da je i posle sedam godina na vlasti Angela Merkel ostala ista razumna osoba.
Međutim sve ovo joj još uvek ne garantuje reizbor. Grčka kriza još uvek može da prouzrokuje dosta problema i da zamrači sliku hladne kancelarke. Rast se može usporiti a inflacija pojesti porast plata, a onda bi joj oni koji su je do sada pratili lako mogli okrenuti leđa.
Onda će se ispostaviti da je ona izolovana i u sopstvenoj partiji. Ona predvodi koaliciju punu unutrašnjih trzavica i upravo je dozvolila da jednog od njenih glavnih ljudi, odgovornog za njen najambiciozniji projekat, prelazak na nove izvore energije, politički skrate za glavu pustivši ga da uđe u izbornu trku u kojoj nije imao nikakve šanse. Sada cela partija polaže nadu samo u nju – kancelarku. Ali dokle god SPD bude imao samo novo samopouzdanje, ali bez kandidata za kancelara koji joj je dorastao, Angela Merkel pobeđuje.
Holger Schmale, Frankfurter Runschau,15.05.2012.
U skladu sa najavljenom promenom kursa SPD-a, Zeit piše: SPD u nove pregovore sa Angelom Merkel o ratifikaciji Fiskalnog pakta ulazi sa brojnim konkretnim predlozima u vezi sa kontrolom finansijskih tržišta, o čemu su pred početak pregovora na konferenciji za novinare govorili trojica potencijalnih kandidata SPD-a za kancelara: „Samo kontrolom budžeta ne možemo se boriti sa krizom niti sprečiti buduće dužničke krize, već to možemo učiniti ekonomskim rastom, finansiranim obveznicama za tačno određene projekte, već dostupnim sredstvima za investicije kao i porezom na finansijske transakcije.“
Kao i Fransoa Oland, SPD odbija ratifikovanje Fiskalnog pakta u njegovoj trenutnoj formi, smatrajući ga potpuno nedelotvornim. Štajnmajer, vođa SPD-a u Bundestagu, naglasio je da se pri tome ne misli na rast finansiran novim zaduživanjem, dok je predsednik SPD-a Sigmar Gabriel naglasio da je važno da se tokom dugog procesa ponovo izgrade ekonomije zemalja u krizi. Za finansiranje ovih planova i Gabriel i Štajnmajer predlažu uvođenje poreza na finansijske transkcije kao i dokapitalizaciju Evropske investicione banke, čime bi se omogućili krediti u visini od 80 milijardi evra.
Štajnmajer je dodao: „Važno je da i dalje podržavamo evropski projekat umesto da ga, što nacionalisti jedva čekaju, pustimo da propadne. Glupost jede demokratiju. Za sprečavanje raspada unije i ulaska u recesiju treba nam puno novca. U ujedinjenje Nemačke uloženo je dve hiljade milijardi evra. Spas Evrope neće biti jeftiniji. Moramo prekinuti sa ideološkom zaslepljenošću i političkom tupošću. Crno-žuta koalicija mora shvatiti da je rast apsolutno neizbežan.“
Die Zeit, 15.05.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 16.05.2012.
