O grčkoj krizi kruže dve priče. Jedna je ekonomska. U njoj se govori o zaduženosti i kreditima, visini kamata i budžetskom deficitu. U drugoj je reč o velikim osećanjima, o zloupotrebljenom poverenju, o strahovima i nadama, o lažima i rasipništvu, o prekršenim obećanjima i zasluženim kaznama. Političari povremeno pričaju ovu drugu priču narodu, koji je prenosi dalje.

Ova priča je bajka. Na Vikipediji piše: „Sve bajke u osnovi imaju zajednički obrazac, nezavistan od njihove sadržine. Ovakva struktura ispunjava određene funkcije povezane sa arhetipskim akterima (heroj, protivnik, pomoćnik). U bajkama su dobro i zlo jasno odvojeni. Na kraju svake bajke dobro pobeđuje zlo.“

Grčka bajka ide otprilike ovako. Grci su poslovali ne vodeći računa o novcu. Podmuklo su se prošvercovali u evrozonu. Zaslužena kazna stigla ih je u obliku dužničke krize, kada su finansijska tržišta izgubila poverenje u Grčku. Pritisnuti nuždom, Grci su se obratili svojim prijateljima iz EU koji su im pritekli u pomoć. Za uzvrat, za sve žrtve EU partnera, od Grčke je zatraženo da sprovede mere koje su, iako bolne, u njenom najboljem interesu.

Ali Grci nisu poslušali, nisu ispunili svoja obećanja i nisu se popravili. I sada pomagači gube strpljenje, Grčka je razočarala evrozonu koja sada želi da se Grčka osamostali, jer je i to u njenom najboljem interesu, čitaj: da bude izbačena iz evrozone.

Ovo je moralna priča. Laka je za prepričavanje, jer su njeni sastojci svima poznati: ljudska osećanja i večne vrednosti. Njena osnova je čitav niz narodnih mudrosti: svako je kovač svoje sreće, sposobnima pripada svet, štedi kad imaš da bi imao kad ti zatreba, što se grbavo rodi vreme ne ispravi.

Ali ovo nema nikakve veze sa ekonomskom stvarnošću. Ovde nije reč o dobru i zlu, već o profitu i gubitku. Nije reč o poverenju, već o računici. Nije reč o prijateljstvu, već o interesima. Nije reč o krivici, već o dugu i njegovoj otplati.

Kako bismo malo razjasnili stvari, evo i 9 objašnjenja u poslednje vreme često upotrebljavanih reči:


Laž

„Grčka je lažirala makroekonomske podatke kako bi pristupila evrozoni“. To je tačno. Pri tome su zanimljive dve činjenice. Prva: ova laž je tolerisana. Evrozona nije imala nikakav prigovor na sumnjive podatke, jer je želela da i Atina postane član kako bi evrozona bila što veća i time dodatno dobila na značaju. Druga: laž je često znak slabosti. Jaki mogu da odluče šta je laž a šta istina i da na taj način oblikuju stvarnost prema svojim željama. Onako kako su to uradile Nemačka i Francuska kada su pre deset godina povećale svoj deficit iznad granice određene Paktom za stabilnost i rast. Međutim one, za razliku od Grčke, nisu ovo prikrivale već su izmenile pakt, kako bi pod određenim okolnostima mogle da povećaju deficit, prilagodivši pakt svojoj politici. „Nemačka i Francuska su time ubile pakt“, rekao je Otmar Ising, jedan od tvoraca Pakta za stabilnost i rast.


Zabrinutost

Kaže se „da su finansijska tržišta zabrinuta za stabilnost evrozone“. To zvuči lepo, ali investitori nisu zabrinuti za Evropu, već za vrednost svojih investicija, a kada zbog toga prodaju obveznice država evrozone i time obaraju njihovu cenu, oni žele da spasu svoje investicije. Na taj način oni produbljuju krizu.


Poverenje

„Finansijska tržišta su izgubila poverenje u Grčku“. Standardi finansijskih investitora se ne mere skalom poverenja i nepoverenja. Ovde je reč o špekulaciji, dakle o izračunatim očekivanjima maksimizacije profita. „Izgubljeno poverenje“ u slučaju investitora ne znači ništa drugo do da su procenili da na Grčkoj više ne može da se zaradi, a ako ste političar iz evrozone, to znači da ne verujete da tu bilo šta može da se promeni.


Prijateljstvo

Prijateljstvo je osećanje. Države nemaju osećanja. Kada je reč o državama, bilo bi bolje da „prijateljstvo“ prevodimo sa „materijalni interesi“. Ugovor između prijatelja je kontradiktoran sam po sebi. Ko želi prijateljstvo, njemu nije potreban ugovor čije neispunjenje povlači sankcije. Ugovor obavezuje, prijateljstvo je dobrovoljno.

„Kada je reč o novcu tu nema prijateljstva“, kaže stara poslovica, a naročito ga nema kada je reč o zajedničkoj valuti. Evrozona nije klub prijatelja ni porodica, već skup država koje jedna drugoj ekonomski konkurišu, a ovu konkurenciju dopunjuju saradnjom. Svaka članica evrozone to čini, jer se nada dodatnom ekonomskom rastu. U slučaju Nemačke ovo je dobro funkcionisalo. Više od 40% nemačkog izvoza ide u države evrozone. U godinama pre ekonomske krize, izvoz je učestvovao sa dve trećine u njenom ekonomskom rastu. Grčka je nakon ulaska u evrozonu zabeležila porast spoljnotrgovinskog deficita, što znači da je više uvozila nego što je izvozila, čitaj: inostranstvo zarađuje od Grčke, a ne obratno.


Spas

„Krediti evrozone namenjeni su za spas Grčke“. To nije tačno. „Spas“ Atine, šta god to značilo, je samo sredstvo. Cilj je utvrđen u statutu Evropskog stabilizacionog mehanizma. Tamo ne piše da će se državi članici pružiti podrška ako zapadne u teškoće, već ukoliko njeni finansijski problemi prete da destabilizuju celu evrozonu. Kreditima odobrenim Grčkoj se spasava stabilnost evrozone i banaka. To je pravi razlog za pomoć Atini.

U međuvremenu se došlo do zaključka da bi izbacivanje Grčke iz evrozone bilo jeftinije nego njen ostanak. Tako da je sada na dnevnom redu grčki izlazak, a Atina je na listi za odstrel. Grčka vlada može samo da se nada da do toga neće doći, jer ih drahma neće spasiti.


Žrtva

„Države evrozone se žrtvuju za spas Grčke“. Kada bi krediti bili požrtvovana pomoć drugima, onda bi svaka banka bila nesebična humanitarna organizacija. Ako ostavimo po strani činjenicu da je Nemačka već zaradila nekoliko stotina miliona evra od kredita za pomoć, „žrtva“ za Grčku u stvari je investicija u opstanak evrozone. Ukoliko to uspe, ovo žrtvovanje doneće velike prihode.


Obećanje

„Grčka ne ispunjava data obećanja“. Može da se obeća samo ono što može da se ispuni. Međutim budžetski deficit neke države zavisi od njenog BDP-a. Ukoliko država štedi onda pada i njen BDP. Kao posledica ovoga raste deficit, tako da od štednje nema koristi. Činjenica da Atina uprkos tome ispunjava svoja obećanja posledica je pritiska da neće dobiti ni evra od EU, ukoliko se ne pridržava postignutih dogovora.


Spoznaja

„Grčka nikada nije trebalo da postane član evrozone“. Ovo je možda tačno. Ali problem evrozone nije Grčka, čija ekonomija ne čini ni tri procenta BDP-a cele evrozone. Problem je u tome što je zbog finansijske krize zaduženost svih država evrozone dramatično porasla. Drugačije rečeno, i bez Grčke evrozona bi imala isti problem.


Kazna

„Države kreditori su zbog dužine grčke krize izgubili strpljenje i razmatraju izbacivanje Atine iz evrozone“. Pojam strpljenja karakteriše sposobnost čekanja u čijoj osnovi je nada. Nada u šta? Da će situacija u Grčkoj da se popravi? Ali radikalni program štednje je upravo ono što uništava grčku ekonomiju. Oni koji žele da pomognu ne treba samo strpljivo da čekaju, već moraju da ublaže uslove. Ali to se do sada nije dogodilo, već se od Grčke pravi loš primer.

Izbacivanje Grčke iz evrozone ne bi bilo rezultat izgubljenog strpljenja, već bi se na taj način disciplinovale ostale članice. Kažnjavanje Grčke bilo bi upozorenje ostalima da moraju da štede i da smanje plate svom stanovništvu, jer Evropa teži tome da postane najkonkurentniji region sveta.

I ova bajka ima srećan kraj: „Kroz pročišćujuću vatru krize, Evropa je izašla jača, a zlo je uništeno.“

 
Stephan Kaufmann, Frankfurter Rundschau, 04.09.2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 06.09.2012.