U petak, nešto posle jedanaest sati, predsednik Nobelovog komiteta Torbjorn Jagland pročitao je sledeće: „Norveški Nobelov komitet želi da vam skrene pažnju na najvažnije dostignuće Evropske unije. Na uspešnu borbu za mir, pomirenje, demokratiju i ljudska prava.“

Ali Hans-Peter Fridrih, ministar unutrašnjih poslova Nemačke, bio je brži. Već tokom prethodne večeri svako je mogao da pročita kako Fridrih definiše ono što Jagland naziva ljudskim pravima. Neprikrivena tirada mržnje upućena azilantima iz Srbije i Makedonije bila je izrugivanje dodeli i obrazloženju Nobelove nagrade.

Mir, pomirenje, demokratija, ljudska prava? U Srbiji i Makedoniji romska manjina živi u skandaloznim socijalnim uslovima na marginama društva. Obe zemlje nalaze se na putu u EU, koju političari često smatraju „zajednicom vrednosti“. Vlade u Beogradu i Skoplju nisu poznate po preteranoj borbi protiv rasizma prema Romima i popravljanju njihove socijalne situacije.

To je znala i EU kada je odobrila bezvizni režim za ove zemlje, prihvativši rizik da će postojati ljudi koji će tražiti bolji život u centralnoj Evropi, pa makar to bilo samo na nekoliko nedelja ili meseci dok se njihovi zahtevi za azil obrađuju. Prihvatanje ovog rizika bila je dobra odluka, jer je njome voljno ili nevoljno signalizirana spremnost da kontinent ogromnih razlika u bogatstvu plati određenu cena za to i pokaže da su ljudska prava vrednija od egoizma i ksenofobije.

Nobelov komitet nije slučajno pohvalio proces približavanja sa Srbijom, Makedonijom i Hrvatskom. Kampanja koju trenutno vodi Hans-Peter Fridrih potpuno je suprotna svemu ovome. On govori o „ekonomskim izbeglicama“, jer „ekonomske“ zvuči bolje od stvarnog pojma: „socijalne izbeglice“. On se ponaša kao da je Nemačka u situaciji Turske koja je do sada primila 80.000 izbeglica iz Sirije. On zabranjuje azilantima da rade i istovremeno se žali da Nemci plaćaju socijalnu pomoć koju azilanti primaju tokom procesa obrade zahteva za azil.

Plaše nas „masivnim prilivom azilanata“ okrivljujući za to socijalnu pomoć koja je izjednačavanjem sa Harcom IV postala još „atraktivnija“ (Fridrih). Gospodine Fridrih, zašto je to za nekog Roma iz Srbije toliko atraktivno? Zato što pred našim vratima postoje oni koji moraju da žive sa još manje. Kancelarkina partija na sve ovo nije trošila reči.

Nije reč o tome da bi onima koji u bogatu Evopu beže od siromaštva sada trebalo odobravati azil, jer nije lako utvrditi njihov politički progon, iako sistematska diskriminacija u zemljama njihovog porekla ne isključuje ovu mogućnost. Reč je o tome da dolazak građana iz Srbije i Makedonije treba da shvatimo kao ono što to jeste – znak da Evropa, ukoliko želi da makar naknadno zasluži Nobelovu nagradu za mir, mora konačno početi sa novom borbom za „mir, demokratiju, pomirenje i ljudska prava“.

To znači početak uspostavljanja ravnoteže neizdrživih razlika životnog standarda u Evropi, dakle potpunu suprotnost Merkelinom nacionalnom egoizmu, koji druge gura u još dublju krizu, a sa njima, mada to još uvek ne primećujemo, i nas. To znači da bi humanističke vrednosti trebalo konačno da isprobamo i u Sredozemlju – gde Nobelom ovenčana Evropa ravnodušno posmatra davljenje stotina izbeglica dok u pretrpanim čamcima pokušavaju da se domognu obećane zemlje. Ona žrtvama rata i gladi nudi samo ksenofobiju i ignorisanje. Našim susedima treba da pomognemo u integraciji njihovih manjina i da jasno pokažemo da diskriminacija i izolacija budućih članova nikome nije od koristi.

Da je Evropa sposobna za ovakav zaokret, iskoristila bi Nobelovu nagradu kao povod da politiku isključivanja i animoziteta zameni humanom politikom prema izbeglicama, i za stvaranje kredibilne osnove za borbu protiv siromaštva. Evropa bi pokazala stvarnu „veličinu“ kada bi se obvezala da svoju politiku u narednih pet godina prilagodi rečima Nobelovog komiteta – a da se do tada uzdrži od preuzimanja nagrade.

Mislite da je ovo utopija? To pokazuje dubinu naše krize.

 
Stephan Hebel, Frankfurter Rundschau, 15.10.2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 15.10.2012.