Ova rečenica je parafraza rečenice koju je Borka Pavićević davno izgovorila u jednoj emisiji, nakon što je jedan fudbaler počeo da joj deli lekcije o društvu ili naciji. Na žalost ili na sreću, fizika, arhitektura ili fudbal nisu moj fah, pa se ne mešam, sem koliko da izjavim divljenje lepoti ili ružnoći neke, recimo, zgrade. Društvo, međutim, tema je svih građana, pa i onih koji nisu studirali društvene nauke.[1] Filozofija je u još goroj poziciji, posebno kad oni koji se u filozofiju ne razumeju svako trabunjanje o besmislima i večnostima proglašavaju filozofijom. „U filozofiji se, a to Milutinović sigurno zna, može dokazati sve ili se može ne dokazati ništa. To jest, može se dokazati da narečeni filozof Milutinovć i ja ne postojimo, bolje rečeno ne može se dokazati da postojimo, i stoga je filozofija, kad se prenese na konkretne potrebe konkretnih ljudi, odličan teren za manipulaciju svake vrste“, kaže Ivan Stanković. Može, ali se to ne radi. Jednostavno, ideja da je filozofija sposobnost da se pokaže besmisao svega je igračka onih koji o filozofiji nemaju pojma.


Antiintelektualizam

Iako se kampanja o belim listićima ne da empiristički izmeriti, ona je uspela u nečemu u čemu sistematski ne uspevaju stranke ni ostale „sistemske institucije“,[2] iako bi one trebalo da artikulišu baš ovakve probleme i teme. Rasprava o belim listićima se prelila, pa je ključno pitanje „čemu služi političko“ postavljeno u nekoliko tekstova i na nekoliko različitih načina. Između ostalih, dotakli smo se i veoma važne teme antiintelektualizma u Srbiji. Iako je tekst Ivana Stankovića posledica samo površnosti u poznavanju filozofije, postoji jedna daleko važnija stvar koja je progovorila kroz njegov tekst. Filozofija je jedan višak bez kojeg se može, štaviše, bez njega je bolje.[3]

Antiintelektualizam u Srbiji ima dugu istoriju i ja smatram da je on posledica (vrste) nacionalizma koji je ovde aktuelan. U pitanju je etnički nacionalizam, koji stoji nasuprot građanskom.[4] On je izgrađen, ponoviću to i sad, na kukavičkoj ideji da su pripadnici nacije povezani nekom nadpolitičkom i transcendentnom vezom, a takvom intimnom vezom su dalje povezani sa nacionalnom državom. Ta veza je sakralizovana, jer čini aksiom te „ideologije“ (mada smatram da nacionalizam ne zaslužuje epitet ideologije).

“Intelektualizam“ se, međutim, gradi na razgrađivanju i kritikovanju svih intimnih i neupitnih veza, dakle na kritici svih neracionalnih veza, vanvremenskih (i nepromenljivih) aksioma i slično. Istorija filozofije snažno je obeležena ovim strategijama: desakralizacijom religijskog pogleda na svet, desakralizacijom pripadanja nekoj religiji, desakralizacijom suverena, desakralizacijom nacije, desakralizacijom materijalne političke ekonomije, desakralizacijom pripadanja, pa čak i desakralizacijom slobode i tako dalje. Filozofija stoga nije trabunjanje, već prototip svakog kritičkog mišljenja, koje je neophodno i za funkcionisanje građanskog društva.

Nacionalizam upravo iz ovog razloga prezire filozofiju: ona desakralizuje i aksiom nacionalizma.[5] Nacionalna zamena za filozofiju je kafanska filozofija (upravo ona koja dokazuje da je sve nedokazivo i besmisleno), dok je zamena za intelektualnu elitu čudni barbarogenije koji briljira u zadimljenoj kafanskoj filozofiji i paradoksima koji šarmiraju ostale goste.

Filozofija, međutim, ima nezamenjivo mesto u političoj sferi. Kako je ona prototip kritičkog mišljenja, onda ona čini osnovu svake političke sfere. Ne treba da čudi, stoga, da su osnove građanskog društva „smislili“ upravo filozofi.

Čini mi se da je ono što najviše izaziva strah od filozofije, zapravo, nesigurnost koju ona proizvodi kada se neke teme dotakne. U filozofiji, zaista, ništa nije toliko sigurno, kao što bi neki voleli. Sve je podložno kritici, sve je otvoreno za menjanje, ništa nije zaštićeno, ni od čega se ne može napraviti neki čvrst (neupitni?) temelj. Prihvatanje ove nesigurnosti gotovo svega čega se dotaknemo, čini uslov mogućnosti filozofskog mišljenja, ali isto tako čini i uslov političkog mišljenja. Nesigurnost i rizik koji svaki građanin ulaže u društvo (konačnost svakog od nas, na kraju krajeva) postavljaju odgovorno delovanje kao imperativ.

Ukoliko pretpostavimo da postoji neki siguran temelj političkog delovanja ili ustrojstvo koje bi apsolutno garantovalo neku sigurnost, neupitno stabilan temelj, neko polje[6] na koje se sigurno možemo osloniti, stabilnu površinu sa koje možemo nastaviti dalje mišljenje, onda bi potraga za takvim društvom postala mesijanska isto onoliko koliko je, na primer, bila i potraga za komunističkim besklasnim društvom, ali i onoliko koliko je nacizam garantovao milenijumski rajh ukoliko sinhronizuje stvarno društvo sa imaginarnim i željenim (rasno čistim)[7] društvom.

Ovaj intelektualni kukavičluk čini suštinu svakog antiintelektualizma, pa i onog koji je iskazao Ivan Stanković kada je žalio za mehanizmom u kojem će se građani ponašati i misliti racionalno bez kritičkog razmišljanja. Nažalost ovakav stav nije karakterističan samo za one koji beže u uzglobljenost nacije, već i za one koji beže u neoliberalnu uzglobljenost društva koje podseća na satni mehanizam u kojem nema viškova zupčanika.

 
Peščanik.net, 08.05.2012.

———–    

  1.  Ja čak i ne mislim da je ovo loše, ali jeste loše (i opasno) ukoliko sopstveno nerazumevanje uspostavimo kao jedini kriterijum.
  2.  Recimo mediji.
  3. Zanemarimo za sada komponentu ovog problema koji je posledica neoliberalne fantazije o društvu socijalnog inžinjeringa i koncentrišimo se na problem antiintelektualizma u Srbiji.
  4. Da li su oni trajno suprotstavljeni ili se u jednom trenutku pokazuju kao veoma slični, drugo je pitanje i o tome drugi put.
  5.  Iz istog razloga prezire i građansko društvo.
  6.  Vidite li koliko je ovo teško reći.
  7.  Dakle društvom bez višaka.