Film „Konvoj“ Sema Pekinpa dosta dobro pokazuje neposredni proces nastajanja društvenog pokreta: trojica kamiondžija se zakače sa korumpiranim pandurom i pokušavaju da zbrišu preko državne granice. Iza njih se, sasvim neočekivano, nakače još stotine kamiona, automobile, tegljača, ovih ili onih. Kad pitate Patka, on samo želi da utekne, kad pitate ostale, nailazite na čitavu paletu manje ili više artikulisanih političkih otpora, zahteva i artikulacija: neki kukaju na Niksona, neki na položaj crnaca, neki na radne uslove, neki bulazne, neki samo hoće da se zabave.
Tako nastaje politika – pokret je prvo prostor slobode u kojem mogu da se postavljaju pitanja koja se do sada nisu mogla ni zamisliti.
Notirajmo da se protesti, uprkos tome što podrška njima zaista raste – a raste, znatno sporije no na početku, ali raste – operativno ipak nalaze u pat poziciji: nema mnogo prostora za popuštanje sa strane svih tih masa ljudi u pobuni, ali još manje prostora za popuštanje ima za sam režim. Pa se sada sve pretvara u pozicionu borbu i rat iscrpljivanjem u kojem će na kraju samo tvrdoglavost odlučivati. A represivni mehanizmi na koje se mora oslanjati imaju svoju granicu, iako ne treba sumnjati u spremnost i pripremljenost države i političke elite na dugotrajnija opsadna stanja jer i takvi – a u postmodernoj neoliberalnoj državi oni su radikalno natekli – regulativni aparati imaju svoje granice i sigurno im se bliže poslednjih nedelja.
Stoga vreme radi ipak za studente: kao što smo rekli, i aparati prisile i investicioni agensi polako ali sigurno gube strpljenje. I upravo u tom ključu valja tumačiti nešto agresivnije poteze vlasti i njenih botova poslednjih dana – cilj je raspetljati pat poziciju (doduše tako da se vlast ne može optužiti da je umešala prste, već bi to morali da učine neki „malo manje poznati počinioci“) i omogućiti povratak „manevarskog rata“.
Problemi
Ali – pošto na početku pomenusmo „Konvoj“ – na isti način na koji nastaje pokret, nastaju i problemi. Na kraju krajeva, protesti su ovih dana sistem slobodnih asocijacija u koji se upisuje šta se kome prohte, oblak u kojem neko vidi ovo a neko ono – pa i vlast može videti prostor za sebe. Pa tako, nemoćna da temeljno razreši nastale probleme, i vlast pokušava da se utakne i nekako čak i pridruži protestima. Uostalom, mora da nešto nije u redu ukoliko o vama može afirmativno da izveštava emisija Srbija Danas a predsednica skupštine da drekne „studenti, mi smo sa vama“. U neobičnom twistu vladajuća koalicija se pokušala svrstati sa studentima i zahtevati ispunjenje zahteva (od sebe).
Ali i ti zahtevi imaju svoje domete – i nisu tamo gde ih očekujete. Nije nedostatak to što „opozicija nema mogućnost da se priključi i pripomogne“ (kao da bi nešto mogla da pripomogne) već u tome što se kao centralni društveni problem identifikovala „korupcija“ (na istočnoevropskom jeziku: „Korupcija“ sa velikim K). Jer problem sa korupcijom je u tome što kad je „korupcija kriva“ onda je sve ok, odnosno postoji opasnost da beskompromisna koncentracija na korupciju uspe da omaši sve ostalo te da sistem preživi.
Ukoliko do promene vlasti zaista nekim čudom i dođe – a nije garantovano, bogami ni verovatno – ona će se promeniti da bi sve ostalo slično i/ili potpuno isto, baš kao što je Vesić podneo ostavku da bi ostatak vlade preživeo, pa kasnije vlada podnela ostavku da bi neko iznad vlade preživeo. Ukoliko se desi da i centar političke oligarhije takođe nekim čudom završi bez vlasti – i to će se desiti da bi nešto iznad i važnije moglo da nastavi neometano.
Zato je važno obratiti pažnju na granice ambicije koje se promptno uspostavljaju
Nije slučajno da smo iz četiri izvora – stranke vlasti i Ane Brnabić, Zorane Mihajlović (koja, vidimo, uvek nekako pada i na kraju upadne u stranku na vlasti), jednog od ideologa liberalnog konzervativizma te na kraju sinoć od samog centra moći – čuli šta to neće biti dozvoljeno: neće biti anarhosindikalističko anarhističkog komunizma boljševika. Salatu od pojmova valja tumačiti dvojako.
S jedne strane, svo četvoro su vokabular povukli izgleda iz previše vrtenja tvitera i instagrama i ostalih „mreža“ na kojima suvereno – i sasvim tržišno, uz veoma malu pomoć algoritama – caruje desnica te specifičnog internet babla rezervisanog za proizvodnju novokonzervativizma i glasača Trampa. S druge, i mnogo važnije strane, jasno se poručuje: neće biti temeljne revizije političko-ekonomskog kursa koji je uzet pre nekih trideset pet godina; temelji neće biti preispitivani, a posebno ne i tržišni ishodi tranzicione baruštine (na primer – poreklo imovine) o radikalnijim političko-ekonomskim promenama ne razmišljajte. I tu zaista jeste kraj diskusije.
Iz sasvim drugog rakursa, Branko Milanović uspostavlja istu takvu granicu: Milanoviću nije jasno šta su ciljevi protesta, pribojava se direktne demokratije, neposredno upravljanje nikad, po njegovom mišljenju, nije uspelo.
Opšte mesto sada je zahtevati „sledeći korak“, odnosno neku artikulaciju i, nešto specifičnije „političku artikulaciju“. Žali se na činjenicu da se opozicija pokazala poprilično tunjavom u ovoj situaciji ali svi se manje više slažu da ona jeste neophodna, da njeno izbacivanje iz ovog procesa mora u nekom trenutku stopirati te da se ona u nj mora vratiti.
Ali argument počiva na veoma uskom shvatanju politike odnosno da je politika ono što rade političke partije i stranke, jedna vrsta tržišne utakmice u kojoj učestvuju ove borbene grupacije za osvajanje glasova na izborima.
Te tako studentski protesti 2024-2025 dobijaju svoje mesto u toj tranzicionoj istoriji dugog toka. Milošević – oružana primitivna akumulacija; Đinđić – haos šok terapije; Koštunica – odbrana lokalne buržoazije; Tadić – demonstracija nestabilnosti neautoritarne vlasti; Vučić – autokratija ekonomske i klasne stabilnosti. Za njom dolazi, zapravo, pravna država ali i beskrajni horizont jednog te istog.
A onda dolazi štrajk!
Jer odmah nakon smene vlasti dolazi nam još jedan štrajk. Ali ne mislimo na štrajk građana, mislimo na štrajk kapitala: jer ima on i plan za tu situaciju. Kao što smo ranije rekli, agensi kapitala ovih meseci vise po institucijama, zahtevaju rešenja ili te u zadnjem džepu drže pretnju otkazivanjem podrške političkoj eliti – uostalom, taj je proces već uveliko počeo, informacije govore da veliki broj kompanija koje su ovde investirale prema pravilima stranih direktnih investicija svoje poslovanje povlači iz Srbije. Ali koliko je upućena političkoj eliti, toliko je upućena i nama sa implicitnom porukom da se ne zaigravamo previše, inače.
Inače nema investicija (a sami smo sebe doveli u situaciju da nemamo mogućnost sopstvenih investicija), nema poslova (a sami smo sebe doveli u situaciju da nemamo ozbiljnu industriju, samo dronjke i mrve globalnih lanaca snabdevanja), nema novca, nema socijalne stabilnosti – i sve tako dok ne izaberemo nekoga koga taj kapital bude smatrao dovoljno poslušnim prema njima i surovim prema nama ostalima. Dakle dok ponovo ne vratimo neku stabilokratsku i kleptokratsku elitu, vrlo verovatno ponovo u obliku sadašnjeg predsednika i njegove partije, možda samo malko uljuđenije.
A nadalje je zapravo jasno, nema radikalnih promena, nema temeljnijih propitivanja. Ono što će možda biti dozvoljeno je samo (opet poprilično kontrolisana) količina „pravne države“, tek toliko da se ne ponove ovakvi protesti kao ove godine.
I dolazimo do situacije koju opisuje Rastko Močnik – politička dinamika na Istoku je sledeća: patriotska stranka koja ima kapaciteta da sinhronizuje i homogenizuje državni aparat i frakcije kapitala će držati kartu. Alternative su joj retke i povremene labave i nekonzistentne koalicije liberalnih, levoliberalnih, socijaldemokratskih i ekstremnije desničarskih partija koje samo povremeno mogu da pobeđuju na izborima te na vlasti – upravo zbog nekonzistencije i nemogućnosti pomenute sinhronizacije i homogenizacije – ostaju samo kratkotrajno, nakon čega se obično na duže vremenske rokove vraćaju one autoritarne desno populističke stranke sa kojima kapital ima svoju tajnu ljubavnu vezu. I to je to.
U tom smislu, protesti u Srbiji sasvim bi lako mogli biti – sasvim suprotno onome što se od njih očekuje – spomenik konačnoj i trajnoj stabilizaciji političko-ekonomskog sistema.
A nadam se da neće. Jer studentski pokret 2024-2025 je uspešno, a to uvrstimo u njegove najveće uspehe, redefinisao šta to znači bavljenjem društvom te je možda ispeglao i onu davnu dilemu jedanaestog brimera: studentski pokret svet i tumači i menja a menja ga tako što praktikuje bavljenje društvom i politikom posve drugačije, upravo kao što smo rekli na početku: kao prostor slobode u kojem se postavljaju pitanja koja se dugo nisu mogla postavljati.
Studentski se pokret bavi ničim drugim do politikom, pošto se bavi jednom stvari koja se tiče svih nas i veoma efektivno, zapravo kao nikad do sad – na primer tako što sasvim uspešno praktikuje nešto direktniju demokratiju. Što se mene tiče studentski zahtevi su poprilično dobra artikulacija iako mnogi u njoj čak i ne mogu da vide artikulaciju.
Mašina, 13.03.2025.
Peščanik.net, 14.03.2025.
NADSTREŠNICA
