Ne znamo šta pokušava to RTS, valjda da nešto ekskluzivnijim kulturnim programom malko od sebe odbije kritike za političku servilnost, ali nije ni bitno. Pre neko veče smo ekskluzivno u prajmtajmu mogli da gledamo film koji je dobio dva Oskara, film o drugom svetskom ratu i nacizmu, porodicama i konformizmu: „Zona interesa“.
Potresna mirnoća
Probajmo bez previše spojlovanja: film je u stvari produžena prezentacija idilične porodice, pod konac uređena porodična kuća zidom ograđena od spoljašnosti, prijatni sati provedeni na jezeru i u obližnjoj šumi, brižni otac koji deci svake večeri čita „Ivicu i Maricu“, opuštajuće večeri uz šnaps i cigaretu, organizovanje rođendana glave porodice, gajenje i aranžiranje baštenskog cveća i problemi sa najezdama štetočina. Pa onda i poneki životni problem: porodične svađe, nedisciplinovana deca koja prave nered, neposlušni pas i jedna krajnje neugodna prekomanda koja primorava porodicu da menja planove. Ukratko, slatki akvarel prijatnog građanskog života na obodu nekog grada, pastorala oivičena granicama doma i porodica kao zaklon od neugodne i naporne spoljašnosti, baldahin koji (glavi porodice) pomaže da se odmori, servisna stanica za motor porodice. I to je otprilike to.
No, u onome što nije u filmu i spoljašnosti zida koji je oivičio porodičnu kuću je problem: u pitanju je porodica Rudolfa Hesa, a zid koji obezbeđuje porodičnu toplinu doma je zid koji sakriva zloglasni logor Aušvic-Birkenau i nacističku mašineriju smrti. Povremeno se tako, kao zvučna pozadina, čuju plotuni, razbesneli glasovi pruskih podoficira, prigušeni jauci, ponegde prođe neki polurob logoraš, tu i tamo bljesne belina nekog leša, noću morate navlačiti zavese ne biste li se zaštitili od plamena krematorijuma, ponekad se širi vonj spaljenog ljudskog mesa. Nema ni jednog hladnokrvnog ubistva, ni jednog potresnog streljanja, niti jedne napete scene iz unutrašnjosti gasne komore koju jedva čekate da se završi. Užas koji se dešava ostaje skiciran, senka na zidu – očekujući da znamo da stanovnici idilične kuće znaju to isto i da to bude izvor užasa, očekujući i od nas da valjda do sada znamo šta prigušeni zvuci znače.
I uspevaju: film ostavlja strašan ukus, potresna mirnoća i jedno gotovo ništa na mizanscenu industrije smrti oslikavaju još jednu od svih onih nedokučivih priroda fašizma. Smešta se tako ovaj film u niz filmova koji se bave sličnom tematikom kao što su „The White Ribbons“, „Život je lep“, „Dođi i vidi“, „Šindlerova lista“, „Dečak u prugastoj pidžami“ i ostalim koji su hteli da odgonetnu tajnu.
I naravno da je umetnost u kinematografiji koja kani prikazati i zahvatiti taj zeitgeist nacizma – upravo u tome da zahvati te njene manje vidljive komponente, one komponente koje ne doživljavamo kao izvore nacizma. A u pitanju je film koji (uspešno?) pokušava da zahvati onu prirodu koji je valjda u fašizmu najteže i uhvatiti: malograđansku težnju za komforom kao jedan od njegovih početaka. To verovatno nije uspela uhvatiti ni sama Hana Arent, iako jeste – dok je pratila suđenje Ajhmanu – u onome što je danas (donekle) jedno od dugotrajnih tropa fašizma: pojedinci fašizma nisu ona krvoločna čudovišta sa kojima bismo lako izašli na kraj, već neki banalni šrafovi niskog profila koji su se našli u mašini zločina. „Zona interesa“ je tako, uspela da ili produbi tezu kojom se Arent profilisala ili da ju produbljivanjem obrne naglavačke. U pitanju je tako možda i umetnički pokušaj povrataka čudovišta jer, šta su ako nisu čudovišta oni koja mogu da žive ugodni tok malograđanskog života sa pozadinom od mlitavih mrtvih tela i uz vonj spaljenih ljudi.
Neko bi rekao da je u pitanju konačno prava priroda fašizma i konačno lociranje njegovog spiritus movens-a u malograđanskom konformizmu, kapacitetu (potencijalno: svih nas) da zarad malo opuštanja zatvorimo oči na sve i svašta. No, ovaj je film svestran i ne zaustavlja se u potpunosti tu: zahvatili su tako, sem ljudskog kapaciteta da zarad sopstvene ugodnosti beskrajno trpi bol drugih, i njegovu industrijsku prirodu – grupa inženjera Hesu predstavlja najnoviji i efikasni model krematorijuma koji može da radi poput pokretne trake – probleme sa logistikom nabavke Ciklona B, usput podsetivši i na onaj karijerni autoput koji je stajao između vrhuške nacističke partije i privatnog sektora (u ovom konkretnom slučaju: kompanija Simens).
A mogli smo biti i mi
Naravno, hajdemo zamerke: zamerićemo upotrebu previše uobičajenog i očekivanog tropa, jer ako je film o koncentracionim logorima, njihovim upravnicima i suprugama, onda je film malko naseo: fašizam – to je (samo?) užas koncentracionog logora. Utoliko je film pomalo već viđen pa možda čak i banalan i intelektualno neambiciozan. Oslanja se on, barem je to izgleda centralna stilska figura, na nešto što već znamo, računa na unapred usvojene vrednosti.
Uostalom i prevodi ponekad znaju otkriti više no originali: sumnjamo tako da su i prevodioci imali malu neugodu kada su razmišljali da li film nazvati „Zona interesa“ ili „Interesna zona“ – ova potonja varijanta odveć bi podsećala na savremeni rečnik geopolitike, sa uspešno amputiranom realnošću projekcije moći snažnijih nacionalnih država na one slabije oko sebe. „Interesna zona“, stoga ne označava samo ekskluzivni prsten oko Aušvica koji je nemačka vlada rekvirirala ne bi li neometano obavila neprijatni zadatak genocida – već i zonu angažovanja za druge oko sebe, zonu koja se završava sa završetkom ličnog i porodičnog interesa i koji je nužno dubinski isprepleten sa malograđanskim moralnim skrupulama (vidimo: veoma tankim odbrambenim mehanizmom) te kapitalističkom institucijom porodice kao reproduktivne jedinice za zarađivanje i nasleđivanje.
Da li je u pitanju kritika ili pohvala, ni sami nismo sigurni: opšte je prihvaćeno da je sitna duša izvor fašizma, pa sa istoričarske strane – moramo uputiti još jednu kritiku: njegov strukturni uzrok u žudnji za stabilizacijom kapitalističkih odnosa se pominje, ali samo marginalno. Takođe se ovlašno pominje i njegovo vrelo u klasnom resantimanu („ona mala Jevrejka kod koje sam čistila, njene zavese su mi na aukciji promakle zamalo“).
Ali se pohvala mora uputiti jednoj maloj – i potpuno neplaniranoj – podvali.
Jer jako je lako – zapravo potresno lako – identifikovati se. Na kraju krajeva u koje doba živimo ako ne živimo u doba eho komora i bablova kao simptoma savremene težnje za malograđanskim životima, i „Zona interesa“ se komotno mogla zvati i „Zona komfora“. Ako je do glavnog lika: nije izgleda to ni Rudolf Hes, niti nemirna dečurlija, niti njegova supruga koji, tako, uživaju prekoputa genocida, to je možda upravo (veoma savremeni) koncept babla i ljudski kapacitet da ostanemo slepi na sve i svašta što nam se dešava ispred nosa, samo ukoliko je slepilo plaćeno malom dozom ugodnosti.
Tako je namesto Rudolfa Hesa glavni lik mogao biti i neki corporate executive i njegova porodica, neki drugi gospodar procesa proizvodnje koji živi izolujući se od posledica koje njegove udobnosti proizvodi tamo negde (danas – ulogu zida bi sasvim komotno igrala granica nacionalne države) i lagodno od njega udaljen. Može biti svaki upravnik migrantske krize, mogao bi biti svaki evropski birokrata koji naokolo soli pamet i onda se povuče u svoj bezbedni Brisel.
A mogli smo biti, na kraju krajeva i mi, odvojeni internet zidom i njegovim balonima, sopstvenim oblastima interesovanja i karijernim putevima ispred čijih se noseva odvija genocid u Gazi. I film se najednom (sigurni smo: neplanirano) našao u poziciji između čekića i nakovnja: nemački film koji je svoje snimanje svakako imao pre Hamasovog terorističkog čina i izraelske neselektivne odmazde i koji je u krajnju ruku želeo da sasvim dosadno potcrta ono poslovično nemačko posipanje pepelom zbog genocida nad Jevrejima (mada ne i nekim drugim manje privilegovanim žrtvama) – sada možda može poslužiti i kao metafora odnosa globalne zajednice prema izraelskom divljanju.
Uostalom, u tom je slučaju film metafora savremenog političkog angažmana uopšte – on postoji samo ako se za nj ne žrtvuje neki komfor. A ukoliko u jednom filmu o čuvarima konc logora možemo da prepoznamo delić sadašnjosti – nek nam je bog u pomoći.
Mašina, 14.03.2024.
Peščanik.net, 15.03.2024.
