Počelo je još pre deset i kusur godina: železnička stanica je izbačena iz centra Beograda na jednu izolovanu lokaciju u teško dostupnu stanicu Prokop. Odmah iza nje još par godina je tavorila stanica za prigradski prevoz dok i nju nije pojela ona sterilna rugoba Beograd na vodi. Ostala je ona za međugradski prevoz koju polako ali sigurno jede rđa – ali je do sada postojao bar jedan način da se odnekle spolja dođe do centra Beograda.
I sad ide vest: od 29. septembra Beograd više neće imati autobusku stanicu u centru, pa takve mogućnosti neće biti. Mučeni projekat izmeštanja glavne beogradske autobuske stanice razvlači se godinama, ona nova nije izgleda ni blizu završetka – što naravno gradskim vlastima poludelim za grabljenje prostora na desnoj savskoj obali neće smetati da se u projekat upuste svom administrativnom i medijskom silom.
Problemi su, za početak, poprilično praktični: kada ova stanica bude otvorena, stanovnici prigradskih naselja i oni koji dolaze međugradskim prevozom će imati radikalno otežan proces – to će sada zaista biti organizacioni proces za svakog pojedinca – stizanja do centra Beograda. A centar je i dalje tamo gde je i bio, jer tamo su medicinske, političke, kulturne, medijske ili obrazovne institucije (i praktično sve institucije).
Međutim, uzmimo primer Obrenovca, građani ove opštine će sada morati ili da izlaze na Čukarici i čekaju praktično jedini autobus koji ide „negde prema centru“ (56) ili da menjaju neki dodatni prevoz do Sajma, koji je zapravo nekakva čvorišna tačka i zapravo nudi neku vrstu izbora i dostupnosti centra. U suprotnom smeru – isti takav maltretman: do stanice na kojoj ćete ući u svoj autobus za Obrenovac – ima da se svojski namučite.
Ukoliko se prigradske linije ne budu tako modifikovale – a kako sada izgleda teško da će se modifikovati, ipak ništa ne stoji na putu suludim maštarijama gradskih vlasti – da svoje putnike ostavljaju makar na Sajmu – teško putnicima a količina vremena izgubljenog u ovom drndanju će vrlo verovatno biti astronomska.
Vesti koje su izmene prevoza najavile – a sve su od reda samo jedna te ista pa iskopirana, opet verovatno samo kopipejstovano neko zvanično saopštenje, pa nešto i nije za očekivati da se bilo ko od „novinara“ priupita – kao buduće benefite navode da se u blizini nove stanice nalazi stanica voza (koji prolazi tuda veoma tankom frekvencijom pa je praktično beskoristan) i stanice kroz koje prolaze linije koje idu prema aerodromu (šteta samo što su one i poprilično nepotrebne jer građanima je vrlo verovatno daleko više potrebno da dođu do centra grada nego do aerodroma). Da sad ne ubacujem verovatno i potencijalni noćni horor kada je do svih tih stanica gotovo i nemoguće uopšte doći.
Dodajmo sada na sve to i veću cenu dolaska do centra – nekako se uvek jako lako zaboravlja da je de fakto besplatan prevoz fenomen koncentrisan u centru Beograda, jer ukoliko želite da iz Beograda u bilo koje prigrađe odete sa početne stanice (a vrlo je verovatno da sada neće biti nikakve alternative – na primer ako želite u Obrenovac, prva stanica koja nije glavna će biti ona na Čukarici koja je teško dostupna danju i praktično nedostupna noću. Mada je noću nedostupna i glavna – pa vi derite kožu na šiljak) jer – tu više prevoz nije besplatan a ulazak na stanicu je ovih dana već suludih više od 200 dinara (a možda je i poraslo u međuvremenu).
Da svedemo: totalna budalaština i nek nam je bog u pomoći dok se neko ne dozove pameti i ovo nekako (mada sad više i ne vidim kako) razreši ovu budalaštinu gradskog decizionizma.
Regulacija ka tokovima kapitala
Ali nije prvi put da se izvode ovakve kerefeke. Modifikovanje prevoza i linija i inače uveliko se koristi za podizanje cene zemljišta i kvadrata određenih delova grada – pa je tako i bilo kada su autobusi – umesto preko savskog trga – putnike počeli da provoze kroz Beograd na vodi e da bi izgledalo da u toj urbanoj pustinji postoji neko živo biće. Tako je, pretpostavljam bilo i ovog puta: neko se zaigrao neliberalizma,1 čuo da je najbolja ekonomska politika da se društvo usmeri u blizinu kapitala (koji voli uređeni prostor Novog Beoograda) – ako treba i da se silom nagura – i eto ekonomske hipergoličke mešavine.
No, uvek je bilo teško razlučiti nametnute regulativne mehanizme i psihološki fenomen njihove internalizacije, pa možda nije sasvim isključeno da je u pitanju jednostavna projekcija: gradski zvaničnici, onako zdravo uprli da ulete u orbitu nekog kapitala – daleko pre nego u orbitu nekog fakulteta – sada pretpostavljaju i da je to svačija druga želja i vrlo verovatno neće ni razumeti eventualne otpore koji se budu javili.
A što se tiče svih ostalih potreba kojih je verovatno daleko više (za otići do škole, fakulteta, bolnice, neke institucije, pogledati neku predstavu ili koncert) – ko šljivi sve te ostale potrebe.
Ali, baš zbog toga što smo pipnuli strukturne stvari, nema nazad pa moramo i o urbanizaciji kao političko ekonomskom projektu. Da zaista, linije se modifikuju ne bi li na nekim finansijski strateškim mestima porasla cena kvadrata ili da bi se izvela kompleksna potemkinova simulacijska operacija (simuliranja da je Beograd na vodi potreban) ali i da bi se potakla znatno dublja društvena transformacija.
Javni prevoz je inače jako zgodno iskoristiti u službi socijalnog inžinjeringa – javni prevoz je krvotok grada, on usmerava, reguliše i uređuje kretanje stanovništava pa ne treba da začudi i što je prvi mehanizam kojem se obratimo kada treba i da to kretanje modifikujemo.
Ono što je započeo busplus – tako što je suludo maltretirao građane i, naravno, targetovao daleko neproporcionalnije stanovnike prigradskih naselja – završiće izmeštanje stanice. Jer i iza jedne i druge se nalazi jedna te ista ideološka struktura dubinski ušančena u savremene urbanizacione politike: klasna sanitacija centra grada. Stanovnicima periferije, naime, nije mesto u centru a da bi do sakralnog centra u kojem se baškari lokalna buržoazija došli – od sada će svakog dana morati prvo da prođu jednu malu golgotu. Pa ako je sve klasni rat, onda je ovo takozvana „izolacija bojišta“ ili territory denial.
Nevidljive muke
I upravo tu vidimo kako dubinske ideološke strukture dobijaju svoju racionalnu oblandu: kao razlog operaciije se navodi jednostavno stvar utezanja i racionalizacije prostora – ali u pozadini je želja za stvaranjem eksluzivnog habitata za finansijske i političke elite, ekosistema očišćenog od ostataka društva, onih ostalih ljudi neugodnih mirisa, spoljašnosti i jednog neugodnog podsećanja: da svaki udešeni centar ima i svoju neprijatnu periferiju te da je reprezentativnost centra u isto vreme – mizerija periferije, da akumulacija bogatstva na jednoj strani znači i akumulaciju bede na nekoj drugoj strani, da su jedan drugom neophodni te da su integralni deo jednog šireg procesa.
Ovoga puta mizerija će biti u obliku nedostupnog centra, sada vremenski udaljenijeg no što je bio ranije, u obliku svih onih izgubljenih sati koje će pri-građani provoditi čučeći na stanicama i navigirajući po besmisleno neupotrebljivim linijama ne bi li iz nigde došli do negde. Ali i svim onim za sada nevidljivim, ali vrlo uskoro verovatno veoma bolnim oblicima represije, regulacije i maltretmana. Mada nije prvi put da se maltretiranje dizajnerski ugrađuje u javni prevoz: suptilnijim i skrivenijim oblicima mučenja kao što su previsoke i/ili glatke šipke u javnom prevozu (na briljantnoj surovosti iskreno čestitamo dizajnerima), providna stajališta koja leti ne prave hlad no, izgleda, još i dogrevaju, ili ciklične administrativne fantazije kao što je UlAzAk Na PrEdNjA vRaTa teško da možemo da nađemo drugo objašnjenje.
Naravno, u pitanju je proces koji nit je nov nit ga je izmislila ova gradska vlast i njen gradonačelnik – ko da bi on išta uopšte mogao nešto da „smisli“ – u pitanju je dugačka tradicija restrikcije prostora a ovog puta formiranje klasne geografije grada samo ulazi u svoje nešto finalnije oblike. I regulisanije – nismo primetili da se ovo pitanje igde sem na marginama medijske scene uopšte pomenulo, mediji su kopipejstovali saopštenje i više se nisu osvrtali. Dakle još jedna forma nevidljivosti: beda proizvedena neoliberalnim i tranzicionim transformacijama društva sada će da se presli u senku onog mosta i postati nevidljiva.
U ovom slučaju posla imamo i sa ideologijom: mizerija se akumulira na onom drugom polu, ali – po svemu sudeći – nije dovoljno to što se ona koncentriše samo integralno, mora malo da se koncentriše i administrativno. U kom slučaju posla imamo i sa protestantskom etikom, prema kojoj je siromaštvo znak neke dublje pokvarenosti, što onda znači da nije problem u siromaštvu već u pojedincu, što opet znači da je svaka muka proistekla iz siromaštva i bede zaslužena. A – evo sad tačke u kojoj se ideologija i regulativni mehanizmi spajaju – kad muke nema, treba ju izmisliti i administrativno nametnuti. Pa ako ste stanovnici prigrađa – ko vam je kriv.
Mašina, 24.09.2024.
Peščanik.net, 27.09.2024.
Srodni link: Saša Ilić – Buvlja stanica
