Zakon štiti privilegovane
Članovi nove vlade i dalje uporno najavljuju hapšenja, ali skandal oko Agrobanke počinje da poprima uobičajene tokove. Verovatno će još nekoliko ljudi biti uhapšeno, uslediće potom sudske rasprave, neki od optuženih će biti osuđeni i time će čitava stvar pasti u zaborav. Nekoliko previše pohlepnih novobogataša naći će se u bajboku. Ali, kako vidim i čujem, mreža ni ovoga puta neće biti otkrivena. Ko je sve dobio kredit na četrdeset godina sa kamatom od dva odsto? Jer, novine su pominjale i takve aranžmane. Ko su bili privilegovani? Ti će verovatno s lakoćom da pariraju optužbama, vrlo verovatno će se braniti time da je sve bilo po zakonu. I to je najveći problem: zakonita pljačka. Razne nespretnjakoviće je lako ščepati za uši, ali takozvani „zakoniti” će provući.
Miloševićeva antiliberalna kolevka
Pre dvanaest godina je ubijen Ivan Stambolić. Njegova brutalna smrt značila je kraj jednog čoveka koji se borio s krupnim dilemama. Posle antiliberalne revolucije 1971. godine u Srbiji su počeli da ljuljaju Miloševićevu kolevku. Dve decenije kasnije rođena je ova nakaza antibirokratske revolucije. Nije Milošević uspostavio ovo društvo, već je to autoritarno, antiliberalno društvo iznedrilo Miloševića. I Stambolića je taj talas digao tako visoko, samo što je on uskoro shvatio kuda vodi taj put. Hteo je da se vrati na onaj reformkomunistički, ili – kako su tada pogrdno govorili – liberalni, odnosno anarholiberalni put od kojeg se Srbija 1971. godine distancirala. Da li je Stambolić zakasnio? Nema sumnje da je morao ranije reagovati, ali bojim se da ni tada ne bi uspeo. Antiliberalni nacionalni populizam je u Srbiji mobilisao ogromne mase, i ta opcija je, doduše, u nešto umerenijoj formi, i danas dominantna. Posle pada Slobodana Miloševića beogradski Helsinški odbor je publikovao knjigu koju sam u Novom Sadu promovisao zajedno s Latinkom Perović. Sala novosadske gradske skupštine bila je dupke puna. Tada smo Latinka Perović i ja otvoreno rekli da ubice treba uhapsiti. Slutili smo, naravno, ko su počinioci tih zločina, i da se oni slobodno šetaju ulicama gradova u Srbiji. Možda se baš toga dana neki od njih muvao i u Novom Sadu. Reč je o ozloglašenim crvenim beretkama, koji su uhapšeni i izvedeni pred sud tek posle ubistva Zorana Đinđića. Ko zna koliko još leševa označava trijumfalni put antiliberalnog nacionalnog populizma.
Lektira za putovanje
U poslednje vreme skoro svake noći sanjam more. Samo me još nekoliko dana razdvaja od trenutka kad ću u jutarnjem buđenju da ugledam more, kojem mogu da budem zahvalan za mnogo toga. „Od teškog bremena panonskih mitova oslobađa te dalmatinski pejzaž” – pisao sam osamdesetih godina u eseju Imaginarna mapa. Fatalnost svog srednje-istočno-evropskog bića spoznao sam dreždeći na splitskoj rivi. Sa svim njegovim vrlinama i slabostima, greškama, manama i grehovima. Meni je i more potrebno, da bih bolje video panonski pejzaž. Prisećam se Tomasa Mana, građanina Libeka, koji je iz emigracije odgovorio ekstremistima koji su ga proglasili izdajnikom, da se Nemačka nalazi tamo gde on živi. Ovaj građanin Libeka je dobro znao da more nije samo pejzaž. Sledeće rečenice su najbolja lektira za put: „More nije pejzaž, more je večnost, doživljaj Ničega i Smrti, metafizički san: i skoro je isto tako i sa planinskim predelima proređenog vazduha i večnog snega. More i Alpi nisu zemaljski pejzaži, već su krajnji i pusti elementi, veličanstveni izvan svake ljudskosti, i skoro da nam se čini kao da bi civil, gradski stanovnik, urbani, građanski umetnik – kad je o prirodi reč – veoma rado preskočio te zemaljske pejzaže i neposredno tragao za elementima, jer tek u odnosu na njih može, s punim ljudskim pravom, da ispolji svoj odnos prema prirodi, onakav odnos kakav i jeste: kao strah, kao tuđinštinu, kao nedozvoljenu i divlju pustolovinu.” Čitam ove rečenice poželevši sebi srećan put. Prisećam se, utom, i Kostolanjija. Koliko je voleo da putuje! Zašto? Možda zato što je rodom bio iz Bačke, i što je dobro poznavao zagušljivi bački duh. I zato se osećao kao kod kuće u evropskim velegradovima.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 01.09.2012.
Peščanik.net, 03.09.2012.
