Srela sam ga kad smo oboje bili u poznim godinama – u dobu kada laka, dugo sticana bliskost prijateljstva iz rane mladosti više nije moguća, jer nije ostalo dovoljno života koji bi se mogao podeliti, ili se bar nama tako čini.
The day is too hot, too bright, too still, too ever, the dead remains too nothing. What shall we do till nightfall?
Tek je tri, sredina popodneva, a krv naše žrtve već je sasušena u travi; mi nismo spremni za tišinu tako iznenadnu i preranu. Dan je suviše vreo, suviše svetao, suviše tih. Suviše zauvek, mrtvac ostaje suviše ništa.
