Foto: Miloš Ćirić
U jednoj stvari je Vladislav Bajac u pravu: ne razumem fikciju u kojoj Aleksandar Leka Ranković spasava Jugoslaviju. Ali, ne zato što je to neka originalna, Bajčeva fikcija, nego zato što je to izmišljotina u koju veruje većina Srba. Tako da je postala stereotip, koji se širi ne samo putem tzv. umetnosti, nego i (kvazi) nauke, o mas-medijima da i ne govorimo.
Ali, počnimo priču iz početka. Povod za ovaj tekst je intervju koji je Bajac dao Novom magazinu (br. 312, 20.4.2017). Odgovarajući na pitanje Anđelke Cvijić – „U romanu pažnju posvećujete Koči Popoviću i Aleksandru Rankoviću. Vaš junak tvrdi da se Rankovićevom smenom krenulo u jačanje nekih republika, što je dovelo do ratova 1990-ih?“, naš pisac kaže: „Da vas ispravim: pažnju posvećujem samo Koči Popoviću. Ranković se pominje skoro pa simbolično i to upravo kao nešto drugo, skoro suprotno, od ovog prvog. Zatim, ništa ni moj junak Ja (pa ni ja) u vezi s njim ne tvrdi. Pa ni ovo iz vašeg pitanja. Uopšte uzev, knjiga nije zasnovana na tvrdnjama, naprotiv, već na slikama, na iznošenju podataka (bili oni tačni ili ne) i da podsetim – na zakonitostima književnog dela i umetnosti. Čitati moju knjigu „Hronika sumnje“ isključivo i pre svega kao faktografsku knjigu, politički pamflet, feljton ili samo kao novinarski žanr ne samo da je pogrešno već je i štetno. I po knjigu i po čitaoca. (Ja čak na to upozoravam pre početka romana, na samom početku knjige.) Moram priznati da sam takvo crno-belo učitavanje video, zasad, samo u jednom tekstu o mojoj knjizi objavljenom na Peščaniku pre koji mesec i silno se iznenadio autorovim amaterskim shvatanjem fikcije (koliko god u njoj podataka bilo). U njemu se raspravlja (!) sa fiktivnim književnim likom iz knjige i tuđim podacima koje narator u njoj citira! I još se piscu imputira nešto što nije ni rečeno. Ali, ne bih ulazio u kvazipolitičku polemiku s promašenom temom i totalnim nerazumevanjem knjige i njene poruke kao celine. Jer, književno delo u obliku knjige nisu njeni delovi; knjiga je knjiga samo onda kad je cela. Tako se i čita. Zato se štampa i fizički stavlja među korice.“
Autor „inkriminisanog“ teksta sam ja, a Novi magazin je, ako neko slučajno ne zna, nedeljnik u kome radim. Zato sam najpre pomislio da bi ovaj „utuk na utuk“ trebalo objaviti u mom „matičnom listu“. Ali, posle sam zaključio da je ipak bolje da to bude na Peščaniku: s jedne strane, jer je tu sve i počelo, a s druge, kao na „neutralnom terenu“, da ne bude posle – krive sudije. I, kao što se vidi, kao i prošlog puta, obilato citiram Bajca, tako da čitalac može i sam da prosuđuje, za razliku od Bajca koji obilato koristi samo diskvalifikacije. Kao što je ona o nekakvom navodnom „imputiranju“. No, stil je čovek, što rekao Bifon.
Uostalom, malo dalje u istom razgovoru, Bajac tvrdi: „često je umetnost otvarala nove prostore za novo promišljanje istorijskih ličnosti i događaja. Ona uostalom tome i služi, da relativizuje, analizira i stvara novu sintezu”. Ako umetničko delo može da analizira, zašto i ono samo ne bi smelo da bude analizirano. Svako ko je u gimnaziji učio teoriju književnosti zna da je Bajčev pokušaj cenzure kritičkog razmatranja pojedinih elemenata književnog dela, da izvinete na izrazu, obična glupost.
Tekst „Leka i Koča“, da pređem na glavnu stvar, posvećen nekim aspektima Bajčevog romana, objavljen je u stvari pre više od tri meseca te je pisac, ako ga je već bilo sramota da se odmah javi, imao dosta vremena da smisli neki suvisliji odgovor od ovog koji smo videli. Mada, razumem njegovu „vučićevsku“, prepunu nekog potuljenog jeda, reakciju. Za takvog profesionalca verovatno je poseban blam kada ga amater uhvati „s prstima u pekmezu“. Pa, kud će šta će, poviče: fikcija, fikcija.
Kao da sam ja nešto drugo i rekao. Jer, to što je Bajac napisao o Leki (ne baš tako uzgred, kao što sad želi da ostavi utisak) i jeste fikcija, i to vrlo masna fikcija, koju on pokušava da proturi kao realnost. To je fikcija poput, recimo, one po kojoj bi Staljin, samo da je poživeo, spasio Sovjetski Savez. Problem je, da skratim, u tome što Bajac Leku ni u mašti ne vidi kao nešto „skoro suprotno“ Koči, kao što sada tvrdi, već ih predstavlja kao dva „simbola“ dve opcije od kojih je svaka (skoro pa podjednako) bila spasonosna po Jugoslaviju.
Ređanje slika i (svojih ili tuđih, svejedno) podataka, samo po sebi ne stvara nikakvu fikciju. Više liči na papazjaniju. Kada objavite, bez ikakve ograde i obrade, netačne podatke – kao što to čini Bajac govoreći o uzrocima raspada Jugoslavije, ponavljajući zapravo samo u domaćoj javnosti dominantno mišljenje, o čemu takođe pišem u prvom tekstu – time što ste ih ukoričili, oni ne dobijaju nikakvu „dodatnu vrednost“. Nego ostaju samo ono što su i bili – laž. U romanima 19. i 20. stoleća, pisaca kao što su Balzak, Džejn Ostin ili Nagib Mahfuz, podaci su takvi da ih danas koriste i naučnici.
Umetnost nije baš tako neozbiljna i neobavezujuća, kakvom pokušava da je prikaže Bajac.
Peščanik.net, 22.04.2017.
Srodni link: Mijat Lakićević – Leka i Koča
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
