Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

Najveća zemlja Arabijskog poluostrva ne preza od mešanja u poslove svojih suseda. Svetski mediji godinama pišu o naoružavanju sirijskih pobunjenika od strane Saudijske Arabije,1 a vazdušni udari njenog vazduhoplovstva u Jemenu postaju školski primeri kršenja međunarodnog humanitarnog prava.2 Šira srpska javnost zna da nastojanja Saudijske Arabije materijalno i logistički podržavaju mnoge zapadne zemlje, ali je manje obaveštena o tome da sirijski pobunjenici odlaze u rat noseći puške i protivtenkovske „ose“ iz zemalja bivše Jugoslavije. Građani Hrvatske su pre nekoliko godina to saznali iz svojih medija, a izgleda da „izvoz“ jača i sa naše strane Dunava.

Naime, kako izveštava Radio Slobodna Evropa, i Srbija prodaje oružje i vojnu opremu Saudijskoj Arabiji,3 a nedavno je misteriozni transportni avion Iljušin (ili više njih?), pre par godina čest gost u Zagrebu,4 poleteo i sa niškog aerodroma – kako se navodi, noseći oružje u Šaruru, grad na saudijskoj granici sa Jemenom.5 Ispostavlja se da balkanske zemlje već godinama prodaju oružje zemljama umešanim u ratove u Siriji i Jemenu, a najveći „dobavljač“ je upravo Saudijska Arabija.6 Lako je zamisliti gde to oružje završava i sa kojom namenom.

Razumljivo je da se kritika ovakvog postupanja može shvatiti kao licemerna. Ako to rade bogate zemlje zapada, zašto ne bismo i mi? Uostalom, čini se da je bar jedna grana posrnule srpske privrede u stanju da ostvari profit – sami državni mediji hvale činjenicu da oružje Made in Serbia možete naći u više od 60 zemalja sveta.7

Na vezu između trgovine oružjem i međunarodnog prava mnogi gledaju s podozrenjem, što je jasno s obzirom na profitabilnost ove oblasti, a budući da nasilje prati ljudsku zajednicu od njenih početaka, „legalne“ transakcije u vezi sa naoružanjem retko nailaze na društvenu osudu, naročito kada je reč o međudržavnoj trgovini, jer se pretpostavlja da države znaju na šta su se obavezale; na kraju krajeva, one su te koje stvaraju pravo. Ipak, stanje stvari je nešto složenije.

Postoje dva opšta uslova koji moraju biti ispunjeni kako bi međunarodna trgovina oružjem bila legalna: pre svega, predmet trgovine ne sme biti zabranjeno oružje, a kada je reč o naoružanju koje nije zabranjeno kao takvo, ono se ne sme prodavati ukoliko postoji znanje da će se koristiti za kršenje međunarodnog humanitarnog (ratnog) prava.

Opšte je poznato da su neke vrste oružja izričito zabranjene i da su se države obavezale da to oružje ne proizvode, ne koriste, niti prodaju; razni međunarodni ugovori, ponekad apsolutno, a ponekad u određenom stepenu, zabranjuju, inter alia, antipersonalne mine, zapaljivo naoružanje, kasetne bombe, dum-dum metke i (krajnje dalekovido) oslepljujuće lasersko naoružanje. Naravno, nisu se sve države obavezale na ove sporazume; odličan primer je upravo Srbija, koja je najoštrije kritikovala upotrebu kasetnih bombi od strane NATO snaga tokom bombardovanja 1999. godine,8 a zatim nije pristupila Konvenciji o zabrani kasetnih bombi iz 2008. godine; razlozi za ovu nedoslednost nisu sasvim jasni. Ipak, za sada nema indikacija da Srbija želi da proda svoj arsenal kasetnih bombi (ili bilo kog drugog oružja pravno sumnjive prirode) Saudijskoj Arabiji, te u ovom trenutku nema potrebe dalje se baviti ovim prvim uslovom.

Što se tiče drugog uslova, o legalnosti međunarodne trgovine oružjem – sizifovski napori međunarodnih pravnika, aktivista za ljudska prava i diplomata-vizionara postepeno su doveli do toga da je prodaja bombi i mitraljeza danas ipak nešto više od puke moralne dileme. Godine 2014. stupio je na snagu Sporazum o trgovini oružjem, koji se odnosi na svaku vrstu konvencionalnog naoružanja, a čiji čl. 6 (3) izričito zabranjuje bilo kakav transfer oružja i opreme ukoliko strana ugovornica zna da će oni biti upotrebljeni da se njima počine genocid, zločini protiv čovečnosti ili ratni zločini.

Premda ova predostrožnost deluje razumno, Srbija je sa sebi svojstvenom doslednošću propustila da se obaveže na ovaj sporazum – ona ga je potpisala, ali ne i ratifikovala, i to je čini jedinom zemljom u regionu koja se još nije obavezala na njegove norme.9 U tom smislu, prodaja oružja zemljama Bliskog istoka je za sada zakonita.

***

Kao što se pokazalo u poslednjih 20 godina, tamo gde međunarodni ugovori nisu mogli da pruže adekvatan odgovor, međunarodni sudovi su to ponekad uspevali kroz svoju praksu i tumačenje prava. Tu je opet relevantan primer iz našeg regiona.

Godine 2013. Žalbeno veće Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju oslobodilo je Momčila Perišića za pomaganje i podržavanje zločina koje su počinile snage bosanskih Srba u Sarajevu i Srebrenici jer, kako je Veće zaključilo, pomoć koju je pružao nije bila „konkretno usmerena“ na izvršenje tih zločina.10 Perišić je umakao, ali je stigla lavina kritika: uspalo je da se individualna krivična odgovornost ne može utvrditi ako na municiji praktično ne piše da je namenjena za činjenje zločina. Nisu izostale ni optužbe na račun nezavisnosti Tribunala, budući da nema te velike sile koja se ne bi osetila ugroženom da je Perišić proglašen krivim. Sirija, u kojoj su sve strane kršila međunarodno humanitarno pravo, školski je primer takvog sukoba.

Pa ipak, sam Tribunal je nedavno promenio – tačnije, ispravio stav koji je zauzeo u presudi Perišiću kada je Žalbeno veće u slučaju Stanišić i Simatović usvojilo žalbu Tužilaštva da drugostepena presuda u slučaju Perišić, na koju se oslonilo Raspravno veće oslobodivši optužene, nije u skladu sa ustaljenom praksom Tribunala i međunarodnim pravom.11 Dakle, konačni stav Žalbenog veća Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju je da „konkretna usmerenost“ nije neophodni element da bi se ustanovila individualna krivična odgovornost po osnovu pomaganja i podržavanja zločina.

Najprostije rečeno, to znači da sam i ja kriv ako vam dam pištolj, a znam da ćete nekoga ubiti – ne moram da vam ga dam da biste vi to učinili. Tribunal je to protumačio kao opšti standard međunarodnog prava, a ne nekakav aršin koji važi samo za bivšu Jugoslaviju u kontekstu njenih ratova devedesetih godina prošlog veka.

Samim tim bi trebalo da bude jasno da je sasvim moguće, u odnosu na međunarodno krivično pravo, da su političari neke udaljene zemlje koji zaključuju ugovor o prodaji oružja svesni da će ono u toj drugoj zemlji verovatno biti iskorišćeno za izvršenje ratnih zločina, pa je samim tim moguće da i sami budu odgovorni za takvo kršenje prava. To je moguće, podvlačim, mada za sada ne i verovatno. I to se ne odnosi samo na prodaju oružja. U savremenim oružanim sukobima, koje često opisujemo kao „građanske ratove“, umešanost stranih država direktno ili češće indirektno, pružanjem pomoći određenoj strani, gotovo je sveprisutna.

Konačno, ako Srbija (kao i druge zemlje koje prodaju oružje Saudijskoj Arabiji) nije svesna da bi njeno oružje moglo da završi na ratištima Sirije i bude upotrebljeno za kršenje međunarodnog prava, čemu tolika suzdržanost da se ovakve prodaje obelodane u javnosti?

Kao odvojeno pitanje trebalo bi napomenuti da ne možemo isključiti mogućnost uvođenja sankcija Saudijskoj Arabiji, mada bi o tome pre svega morao da se postigne konsenzus u Savetu bezbednosti, što za sada nije verovatno. Uprkos tome, pritisak civilnog društva raste, a čak je i Evropski parlament nedavno izglasao – doduše pravno neobavezujuću – rezoluciju kojom poziva na uvođenje embarga na nivou Unije na izvoz oružja u Saudijsku Arabiju.12 Mada ovakvi napori deluju besmisleno, ne treba potcenjivati njihovu težinu.

Balkanske zemlje bi trebalo da ozbiljno povedu računa o svom poslovanju, mada je argument da drugi prodaju oružje s manje skrupula i s daleko većim profitom teško pobiti. Imajući u vidu u kojoj je meri pravo danas razvijenije u odnosu na period od pre samo 20 godina, možemo s relativnom izvesnošću reći da će taj argument vremenom postajati sve slabiji – nadajmo se pre nego kasnije.

Peščanik.net, 17.09.2016.


________________

  1. Vidi ‘Saudi edges Qatar to control Syrian rebel support’, Reuters, 31. maj 2013, dostupno na engleskom jeziku na http://www.reuters.com/article/us-syria-crisis-saudi-insight-idUSBRE94U0ZV20130531.
  2. Vidi ‘Saudi Coalition/US: Curb Civilian Harm in Yemen’, Human Rights Watch, 13. april 2015, dostupno na engleskom jeziku na https://www.hrw.org/news/2015/04/13/saudi-coalition/us-curb-civilian-harm-yemen.
  3. “Srbija u 2016. izdala 7 dozvola za izvoz oružja Saudijcima”, Radio Slobodna Evropa, 15. septembar 2016, dostupno na http://www.slobodnaevropa.org/a/27989792.html.
  4. Vidi ‘Saudis Step Up Help for Rebels in Syria With Croatian Arms’, The New York Times, 25. februar 2013, dostupno na engleskom jeziku na http://www.nytimes.com/2013/02/26/world/middleeast/in-shift-saudis-are-said-to-arm-rebels-in-syria.html?pagewanted=all&_r=0.
  5. “Iljušin’ imao dozvolu za sletanje, gde putuje oružje sa niškog aerodroma?” Radio Slobodna Evropa, 13. septembar 2016, dostupno na http://www.slobodnaevropa.org/a/srbija-iljusin-oruzje/27984039.html.
  6. “Da li oružje s Balkana stiže na Bliski Istok legalno?” N1, 27. jul 2016, dostupno na http://rs.n1info.com/svet/a180248/Oruzje-s-Balkana-na-Bliskom-Istoku.html.
  7. “Srbija izvozi oružje u 60 zemalja, koji su joj aduti,” RTS, 21. jun 2015, dostupno na http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/Ekonomija/1954706/Srbija+izvozi+oru%C5%BEje+u+60+zemalja,+koji+su+joj+aduti.html?tts=yes.
  8. Ta upotreba tada, u najmanju ruku, nije bila eksplicitno zabranjena nijednom važećom normom međunarodnog prava, mada se slučaj za njenu protivpravnost mogao graditi na opštoj zabrani upotrebe oružja koje ne može da diskriminiše između vojnih i civilnih objekata.
  9. Činjenica da je Srbija potpisala, ali ne i ratifikovala ovaj ugovor znači da de jure još uvek nije obavezana njegovim odredbama, ali takođe i da ne sme da radi ništa protivno njegovom predmetu i svrsi dok u najmanju ruku ne povuče potpis.
  10. MKTJ, Tužilac protiv Momčila Perišića, IT-04-81-A, Presuda Žalbenog veća, 28. februar 2013, para. 25-36.
  11. MKTJ, Tužilac protiv Jovice Stanišića i Franka Simatovića, IT-03-69-A, Presuda Žalbenog veća, 9. decembar 2015, para. 92-108.
  12. Rezolucija Evropskog parlamenta od 25. februara 2016. godine o humanitarnoj situaciji u Jemenu dostupna je na engleskom jeziku na http://www.europarl.europa.eu/sides/getDoc.do?pubRef=-//EP//TEXT+TA+P8-TA-2016-0066+0+DOC+XML+V0//EN.