U toku je još jedan beogradski Pride, događaj koji ima za cilj da ukaže na loš položaj seksualnih manjina, proslavi različitost, učvrsti toleranciju i zbliži sugrađane različite seksualne orijentacije i rodnog identiteta. No kao što se moglo pretpostaviti, veliki deo Beograđana ne samo što Pride ne posmatra na takav način, već naprotiv – doživljava ga kao bezbednosni rizik, degutantnu manifestaciju kojom manjina kojoj se tobože sve dozvoljava javno iskazuje svoju seksualnost dok zemljom vladaju beda i siromaštvo, te kao događaj kojim se našem društvu nameću njemu strane, „izopačene“ vrednosti sa zapada. Prosto rečeno, za njih je Pride provokacija.
Uopšte uzev, Beograđani, kao i ostatak stanovnika Srbije, ni po čemu ne predstavljaju poseban slučaj u svetu kada je reč o odnosu prema LGTBI (lezbejskoj, gej, biseksualnoj, transrodnoj i interseksualnoj) zajednici. Tačno je da u Srbiji još uvek preovlađuje patrijarhalni, heteronormativni pogled na svet, ali istini za volju, svest o potrebi da se adekvatno reguliše položaj seksualnih manjina relativno je nov fenomen čak i u razvijenijim zemljama zapadne Evrope i severne Amerike. Primera radi, u SAD-u su neki elementi homoseksualnosti smatrani duševnom bolešću sve do 1987, a suvišno je podsetiti da pojedine ekonomski visoko razvijene zemlje poput Saudijske Arabije ili Ujedinjenih Arapskih Emirata do danas „sodomiju“ tretiraju kao krivično delo kažnjivo surovim sankcijama, čak i smrću. Kada je reč o našim prostorima, Ustavom SFRJ iz 1974. i prenošenjem značajnog stepena zakonodavnih ovlašćenja na republike i pokranije, u Sloveniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Vojvodini homoseksualnost je dekriminalizovana već 1977, ali je u ostatku Srbije to učinjeno tek 1994. godine. U svakom slučaju, čak i u zemljama gde seksualne manjine nisu zakonski progonjene, svako odudaranje od većinske orijentacije često je tabu, te je relativno prosvećen odnos prema LGBTI osobama, kakav postoji na primer u Holandiji ili Švajcarskoj, za sada pre izuzetak nego norma.
Preovlađujući stav o LGBTI pravima među domaćim stanovništvom verovatno se najbolje može rezimirati rečenicom „Neka oni rade to što rade, ali među svoja četiri zida“. Teško je utvrditi kome se može pripisati zasluga za ovu popularnu frazu, ali izvesno je da se ona pokazala kao veoma korisna mantra onih koji, mada javno ne zagovaraju da se LGBTI osobe tuku ili ne daj bože ubijaju (a ima ih, razume se, i takvih), ipak smatraju da im ne bi trebalo dati medijskog prostora i da im se nipošto ne bi smela dati jednaka prava kakva uživaju „normalni“ sugrađani. Kao najjači argument u prilog svojoj tezi, mnogi zagovornici ovakvog pristupa ističu navodnu opasnost po decu i omladinu, jer oni bi, ako vide da LGBTI osobe mogu da šetaju gradom kao da su prirodna i prihvatljiva pojava, tobože možda i sami mogli promeniti „orijentaciju“.
Sve predrasude potiču iz neznanja, pa isto važi i za homofobiju; a protiv neznanja može se boriti jedino obrazovanjem, u najširem smislu te reči. To znači da nije dovoljno baviti se podizanjem svesti samo u školi, već pre svega treba promeniti način govora kada je reč o LGBTI zajednici. Činjenica je da se Pride već nekoliko godina održava bez značajnijih incidenata; međutim, kada domaći političari govore o tom događaju, ton im je u najmanju ruku apologetski – ističu kako se njima to ne dopada i kako se oni lično sa time ne slažu, ali ipak moraju to da dozvole, najčešće zbog pritiska EU i omraženog nevladinog sektora. Na taj način samo dolivaju ulje na vatru i osnažuju predubeđenje da strani faktor pokušava Srbima da nametne nešto što je protivno njihovim vrednostima.
Ukoliko ostavimo po strani dublje društvene okolnosti koje održavaju predrasude protiv LGBTI zajednice u Srbiji, važno je utvrditi šta zaista taj „strani faktor“ nama „nameće“. Istina je da poštovanje prava LGBTI zajednice predstavlja jedan od uslova za pristupanje EU, ali kada je, primera radi, izvestilac Evropskog parlamenta Jelko Kacin izjavio da stravični talas huliganskog nasilja koji je u Beogradu buknuo zbog parade 2010. godine može negativno da se odrazi na evropske integracije Srbije, to nije rekao zato što EU Srbiji želi da nametne gej brakove i pravo da istopolni parovi usvajaju decu (ovo je naravno tema za sebe), već samo da Srbija kao (tada potencijalni) kandidat za članstvo treba da bude sposobna da sve svoje građane zaštiti od nasilja i svima im omogući da, bez diskriminacije, uživaju pravo na slobodu okupljanja i privatni život.
Ako sagledamo debate relevantne za oblast ljudskih prava na početku 21. veka u celokupnoj međunarodnoj zajednici, dve teme se ističu kao naročito kontroverzne, a to su smrtna kazna i istopolni brakovi. Po ovim pitanjima, neki regioni, pa i kontinenti, progresivniji su od drugih. Recimo, Srbija još uvek nije članica EU, ali jeste Saveta Evrope, na čijem prostoru važi apsolutna i ireverzibilna zabrana smrtne kazne. Prava LGBTI zajednice možda još uvek nisu tako napredna čak ni u Evropi (izuzev u nekim zemljama), ali ono što nikako nije upitno jeste neotuđivo pravo njenih pripadnika na telesni i psihički integritet; njihovo pravo da ne budu diskriminisani po osnovu svoje seksualne orijentacije ili rodnog identiteta; njihovo pravo na slobodu govora i na slobodu okupljanja; i, naravno, njihovo pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života.
Kako bismo otklonili svaku zabludu, važno je utvrditi šta to u stvari međunarodna zajednica, pre svega oganizacije poput Saveta Evrope, Evropske unije, ali i Ujedinjenih nacija, od Srbije očekuju kada je reč o ljudskim pravima LGBTI zajednice, kakvo su stanje zatekli (pre svega u prethodnih godinu dana) i šta mi kao država i zajednica po tom pitanju možemo i treba da uradimo ukoliko iskreno želimo da ponesemo atribut „demokratske“ zemlje.
Nalazi Evropske komisije
Za većinu naših sugrađana verovatno je najzanimljivije da znaju koji je stav nama najbliže organizacije po pitanju LGBTI prava u Srbiji – stoga rezimirajmo najpre mišljenje, preporuke i očekivanja Evropske unije oličene u Evropskoj komisiji. Poštovanje vladavine prava i ljudskih prava predstavljaju jednu od osnovnih vrednosti Unije, te svaka zemlja koja želi da postane članica mora da obezbedi adekvatno zakonodavstvo kojima se ona garantuju, funkcionalno i nezavisno pravosuđe kojim se ona štite i mere kojima se obezbeđuju u praksi.
Prava LGBTI osoba obuhvaćena su poglavljem 23 pregovora o pristupanju Evropskoj uniji, koje nosi naslov „Pravosuđe i osnovna prava“. U sklopu zakonodavnih, institucionalnih i praktičnih mera za borbu protiv diskriminacije koju je Srbija dužna da sprovede kao kandidat za članstvo, jedna od preporuka Komisije iz izveštaja o skriningu predviđa posvećivanje posebne pažnje „okončanju diskriminacije LGBTI zajednice i obezbeđivanju poštovanja njihovih prava i sloboda“. U tom smislu, nacionalni Akcioni plan za poglavlje 23 predviđa razne mere od neposredne ili posredne važnosti za konkretizaciju sprovođenja ovo preporuke – između ostalog usvajanje i primenu Akcionog plana za primenu Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije (koji je usvojen krajem 2014), razvoj bezbednosne prevencije u cilju razvoja tolerancije i suzbijanja homofobije u društvu, imenovanje posebno obučenih policijskih oficira za vezu i redovno održavanje sastanaka policije sa društveno ranjivim grupama (uključujući i LGBTI osobe), kako bi se unapredila njihova zaštita na svim nivoima uprave, ali i „sprovođenje obuke policijskih službenika u pogledu obezbeđivanja reda na javnim skupovima i drugim masovnim događajima u saglasnosti sa međunarodnim instrumentima za zaštitu ljudskih i manjinskih prava“ (misli se, naravno, na Pride).
U poslednjem izveštaju o napretku Srbije (koji se odnosi na 2016), Evropska komisija utvrdila je da je Srbija po pitanju ovih preporuka postigla izvestan napredak i da je zakonodavstvo načelno u skladu sa tekovinama EU, ali i da su grupe koje su najviše diskriminisane „i dalje Romi, LGBTI lica, osobe s invaliditetom i lica obolela od HIV/AIDS“. Takođe, uprkos preduzetim merama:
„(S)ituacija nije mnogo napredovala i LGBTI osobe i aktivisti se i dalje suočavaju s govorom mržnje, pretnjama, a ponekad čak i sa fizičkim nasiljem. Ne postoji centralizovana evidencija zvaničnih podataka o broju krivičnih dela motivisanih homofobijom i transfobijom. Srbija nema postupke za pravno priznanje pola, čak i u slučajevima promene pola. I dalje je potrebno izmeniti školske udžbenike koji sadrže diskriminatorski sadržaj. Potrebna je jača politička posvećenost unapređenju kulture poštovanja LGBTI osoba i obezbeđivanju zabrane diskriminacije na poslu, u sektoru zdravstva i u sistemu obrazovanja. Nivo javnih predrasuda o LGBTI osobama i dalje je relativno visok i treba se baviti ovim pitanjem“ (str. 74).
Iz navedenog odlomka moguće je izvesti dva zaključka. Pre svega, EU od Srbije u ovom pogledu ne očekuje ništa što se inače u 21. veku ne očekuje od zemlje koja je ratifikovala najvažnije međunarodne ugovore iz oblasti ljudskih prava poput Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Konvencije protiv torture i Evropske konvencije o ljudskim pravima – a to podrazumeva aktivan i iskren rad na sprečavanju i kažnjavanju nasilja nad pripadnicima LGBTI zajednice, zabranu i sprečavanje diskriminacije protiv ove grupe i podizanje svesti o položaju LGBTI osoba u cilju borbe protiv društvenih predrasuda. Istini za volju, ovi zahtevi su i više nego bazični, i Srbija bi bila obavezna da sve to obezbedi čak i da nije kandidat za članstvo u EU. Drugi zaključak koji se nameće jeste da Srbija još uvek nije uspela da obezbedi poštovanje čak ni tog osnovnog nivoa međunarodno-pravnih obaveza.
Nije EU jedina koja je prepoznala ove nedostatke. Razni organi UN ih takođe primećuju i ističu u svojim razmatranjima o stanju ljudskih prava u Srbiji. Ove godine je UN-ov Komitet za ljudska prava objavio završna razmatranja o izveštaju Srbije u vezi sa Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima, koji, između ostalog, zabranjuje torturu i druge oblike zlostavljanja, diskriminaciju i garantuje pravo na privatni i porodični život. U odnosu na ova prava, Komitet za ljudska prava izrazio je zabrinutost jer je broj akata diskriminacije, netolerancije i nasilja protiv pripadnika LGBTI zajednice u Srbiji i dalje veoma visok, i zato što ne postoji pravni okvir kojim se uređuje promena pola. Komitet za ljudska prava poručio je Srbiji da bi trebalo ojačati mere za borbu protiv diskriminacije i naročito skrenuo pažnju na neophodnost uvođenja postupka za pravno priznanje pola, koji je u skladu sa odredbama Pakta. Istovremeno je UN-ov Komitet za prava deteta utvrdio da u Srbiji i dalje postoji rasprostranjena diskriminacija prema deci koja pripadaju ranjivim grupama, u koje uključuje i decu koja pripadaju LGBTI zajednici. Takođe se ističe da su LGBTI deca često žrtve vršnjačkog nasilja, naročito u osnovnim školama, kao i da su žrtve sajber-maltretiranja.
Navedeni nalazi zasnivaju se na kredibilnoj analizi podataka koje ugovornim telima dostavljaju ne samo domaće i strane organizacije civilnog društva sa jakim prisustvom na terenu, već i sami državni organi, te ih je nemoguće osporiti. Ponavljam da se radi o suštinskim ljudskim pravima sa kojima bi se u vrednosnom smislu složila, uveren sam, velika većina naših sugrađana: da država mora svakoga da štiti neposredno od nasilja, ali i posredno, obrazovnom i ostalim javnim politikama usmerenim ka eliminisanju uzroka nasilja; da svako ima pravo da ne bude stavljen u nepovoljan položaj po osnovu koji nije relevantan (tj, da se protiv nje ili njega ne diskriminiše); da svako ima pravo na sopstveni identitet i da, kao što volimo da kažemo, slobodno radi šta želi „među svoja četiri zida“. Kao mentalni eksperiment, pokušajte u navedenim tvrdnjama da zamenicu „svako“ zamenite sa „LGBTI osoba“ (ili nekom drugom grupom); ukoliko takva zamena menja vašu vrednosnu procenu tvrdnje (preciznije, ukoliko se sa njom više ne slažete), žao mi je – ali vaš stav je diskriminatorski u skladu sa praksom svih međunarodnih (pa i domaćih nezavisnih) tela koja se bave ovom tematikom.
***
Ova diskusija nas vraća na predmet Pride-a. Čak i mnoge osobe koje iskreno podržavaju pravo na život, telesni i psihički integritet i druga osnovna ljudska prava pripadnika LGBTI populacije, često ne vide svrhu održavanja takvih manifestacija; neki smatraju da bi ih trebalo zabraniti. I ova debata ima dve važne strane koje se moraju pažljivo razmotriti – jedna se odnosi na praktične, a druga na pravne aspekte Pride-a i sličnih događaja u Srbiji i inostranstvu.
Praktično gledano, javno okupljanje predstavlja jedan od suštinskih elemenata svake demokratske zajednice čiji se koreni mogu pratiti sve do doba antičke Grčke. Javno okupljanje u cilju skretanja pažnje javnosti na određeni društveni ili politički problem uobičajena je praksa širom demokratskog sveta već nekoliko stotina godina. Kada se učesnici Pride-a okupe, oni sasvim legitimno skreću pažnju na iste probleme koje su uočila međunarodna ugovorna tela. Niti nešto izmišljaju, niti zahtevaju nešto nerealno, a – istini za volju – niti se naročito razlikuju od bilo koje druge takve skupine, recimo štrajka radnika, osim po količini medijske pažnje koju privlače zato što je pitanje seksualnosti koja odudara od većinske i dalje tabu u našoj zajednici. U meri u kojoj se zalažu za proširenje prava LGBTI osoba u Srbiji, recimo konačnim priznanjem istopolnih zajednica, opet imaju svako pravo da izađu na ulice i kažu šta misle i šta žele.
Ulicama i bulevarima svetskih metropola ovih dana hodaju zagovornici abortusa i protivnici abortusa; zagovornici smrtne kazne i protivnici smrtne kazne; zagovornici eutanazije, kao i protivnici eutanazije. Ukoliko prihvatamo održavanje raznih „porodičnih“ šetnji sa izraženom verskom i crkvenom pozadinom, po kom merilu nam održavanje jednog sekularnog i tematski ograničenog Pride-a predstavlja problem?
Sagledajmo sada pravni aspekt. Kao i kada je reč o ostalim osnovnim pravima, i pravo na slobodu okupljanja se pretpostavlja, a ne dokazuje. To znači da kada se organizatori Pride-a pojave pred državnim organima, oni ne bi trebalo da pitaju „Smemo li ove godine da organizujemo Pride?“, nego mogu da kažu „Mi ove godine održavamo Pride“. Ukoliko država smatra da bi im to pravo trebalo ograničiti, ona mora adekvatno, valjano i iscrpno da obrazloži svoj stav. Ovo pravo je zagarantovano, primera radi, članom 11 Evropske konvencije o ljudskim pravima, a neće biti podložno ograničenjima „osim onih koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.“
U praksi, ovo znači da bilo koji razlog ograničenja ovog prava mora biti predviđen domaćim zakonodavstvom, a u cilju zaštite jedne od navedenih vrednosti; ograničenje ne sme da bude diskriminatorsko (posredstvom člana 14 Konvencije); i svako ograničenje mora da bude proporcionalno cilju koji se želi postići. Ovo poslednje znači da se uvek mora izabrati najmanje restriktivan metod ograničenja koji je na raspolaganju. Recimo, ukoliko bi organizatori Pride-a iz nekog razloga hteli da organizuju šetnju na isti dan kada u Beograd stiže strana delegacija visokog profila, vlasti ne mogu u potpunosti da je zabrane, već mogu samo da nalože da se ona ne održi toga dana.
Kada je u 2005. godine u Varšavi održana parada ponosa, to je učinjeno uprkos zabrani gradonačelnika koji je tvrdio da bi ta šetnja tobože narušila saobraćaj u gradu, ali i da bi promovisala „homoseksualni način života“ čemu se on protivi. Slučaj je završio pred sudom u Strazburu, koji je 2007. godine u slučaju Bączkowski i drugi protiv Poljske utvrdio da su zabranom okupljanja vlasti te države prekršile ne samo član 11, već i član 14, jer je takva odluka diskriminisala protiv pripadnika LGBTI zajednice (istog dana održano je i šest kontra-demonstracija koje su održale razne konzervativne grupe, a koje su vlasti dozvolile). Ovaj slučaj predstavlja tipičan primer diskriminacije sa kojom se susreće LGBTI zajednica, a praksa Evropskog suda, bez obzira što Srbija u tom trenutku nije bila na tapetu, relevantna je i za sve ostale članice Saveta Evrope.
***
Kada je reč o Evropskom sudu, u nedavnoj presudi u slučaju Oliari i drugi protiv Italije, predstavku sudu podnela su tri gej para kojima u Italiji nije omogućeno da registruju istopolnu zajednicu. Sud je prethodno, u slučaju Schalk i Kopf protiv Austrije, utvrdio da oblast pravnog regulisanja istopolnih zajednica još uvek evoluira i da nije moguće doneti zaključak da ukoliko neka država ne dozvoljava istopolne brakove kao takve, ona krši Evropske konvencije o ljudskim pravima (u pogledu poštovanja privatnog života i ne-diskriminacije), pa je utvrdio da Austrija nije povredila prava ne dozvolivši podnosiocima predstavke da stupe u brak. Međutim, u tom slučaju, Austrija jeste dozvoljavala registrovanje istopolnih zajednica, za razliku od Italije u slučaju Oliari, gde podnosiocima predstavke nije bilo omogućeno da stupe u građansku zajednicu.
Sud je utvrdio da, ukoliko država ne dozvoljava istopolne brakove, ona u najmanju ruku mora omogućiti istopolnim parovima da stupe u građansku zajednicu. Iz tog razloga, Sud je utvrdio da je Italija prekršila Evropsku konvenciju. Dakle, ukoliko Srbija bez odlaganja i sama ne reguliše to pitanje, rizikuje da protiv nje bude podneta jedna ili više predstavki pred Evropskim sudom koje će skoro izvesno izgubiti (mada se mora naglasiti da važeći standardi međunarodnog prava za sada govore o istopolnim zajednicama, a ne o braku). U Srbiji je inače u toku izrada novog Građanskog zakonika, a ostaje da se vidi da li će ovo pitanje biti propisno rešeno.
Šira perspektiva LGBTI prava u Srbiji
Nedavno je Srbija dobila prvu LGBTI ministarku, koja je nedugo zatim postala i prva LGBTI premijerka i prva žena na čelu vlade nezavisne Srbije (u javnosti se uglavnom zaboravilo da je prva žena šefica vlade Jugoslavije, a samim tim i Srbije, još 1982. postala Milka Planinc, došavši na čelo tadašnjeg SIV-a). Opšte uzev, takav potez predstavlja dobar, iako neobičan razvoj događaja na Balkanu, gde se pozitivni koraci prema LGBTI zajednici najčešće doživljavaju kao rezultat spoljnog pritiska. Ono što se izvesno može zaključiti jeste da EU, koja je pozdravila imenovanje premijerke, ni u jednom trenutku nije to od Srbije zahtevala (svi zvanični zahtevi EU u odnosu na Srbiju, pa i oni koji se odnose na LGBTI zajednicu o kojima smo ranije govorili, izneti su u sklopu pregovaračkog procesa i javno su dostupni). Uprkos tome, paradoksalno je da jedna od prvih zemalja na svetu koja ima otvoreno LGBTI predsednicu vlade još uvek nije regulisala istopolne zajednice, da u njoj postoji rasprostranjena diskriminacija prema LGBTI osobama i da su gej aktivisti do te mere ugroženi da im se u inostranstvu priznaje izbeglički status.
Da bi se položaj LGBTI zajednice suštinski poboljšao, promene bi najpre trebalo da krenu odozdo, tj. od sistema obrazovanja. To podrazumeva hitno izbacivanje svih prevaziđenih sadržaja iz udžbenika, ali i negovanje kulture tolerancije među učenicima kakva kod nas još uvek ne postoji. Naravno, kako bi do toga došlo, potrebno je senzibilisati prosvetne radnike, pa i same roditelje. Pritom je izuzetno važno izbeći utisak da se nešto nameće, što nije nimalo lak zadatak. Utisak je da se srpsko društvo još uvek nalazi u začaranom krugu koji se konstantno reprodukuje: sakupljene frustracije izazivaju mržnju i nasilje, a mržnja i nasilje, naravno, stvaraju nove frustracije.
Imajući sve navedeno u vidu, svrha manifestacija poput Pride-a trebalo bi da bude očigledna. LGBTI zajednica ne treba, i ne sme, da probleme sa kojima se suočava zadržava za sebe zato što je nekome odbojno samo njeno postojanje, isto kao što država i društvo te probleme ne treba da guraju pod tepih (argument „među svoja četiri zida“). Naprotiv, suočavanje i rešavanje problema pojedinih društvenih kategorija od koristi je za zajednicu kao celinu, jer se time neguju demokratske vrednosti, međusobno razumevanje i uzajamna upućenost. Zato, kada neko ponovo postavi pitanje čemu Pride, sve ovo bi mu trebalo navesti kao veoma jak razlog.
on-off, 14.09.2017.
Peščanik.net, 14.09.2017.
LGBTQIA+