grafiti na zidu, između ostalih i grafit Ne damo Kosovo

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Naš ministar spoljnih poslova izjavio je da bi Srbija u međunarodnim organizacijama mogla da glasa protiv interesa susednih zemalja koje su priznale nezavisno Kosovo i glasale za njegov prijem u UNESCO – misleći pre svega na Crnu Goru i Makedoniju. Ministar je dodao da će Beograd nastaviti da ime Makedonija koristi na bilateralnom nivou, ali da će multilateralno koristiti odrednicu BJRM (Bivša jugoslovenska republika Makedonija). Verovatno je reč o pripremama za moguće ponovno glasanje o prijemu Kosova u UNESCO ove godine, pri čemu Beograd istovremeno pokušava da izvrši pritisak na Makedoniju, koja je prošli put glasala za prijem Kosova, kao i da „ispegla“ odnose sa Grčkom, koja je u prethodnom glasanju bila uzdržana.

Imajući u vidu nedavni dogovor iz Brisela u vezi sa telekomunikacijama, možda je dobar trenutak da se osvrnemo na to dokle je stigao dijalog između Beograda i Prištine s aspekta međunarodnog prava. Tu prvo treba zaobići šumove koje proizvode ekstremno nacionalističke frakcije u oba društva: u Srbiji se čuje da je Beograd de facto priznao nezavisnost Kosova, dok se u Prištini govori o tome kako je briselskim dijalogom ponovo uspostavljen suverenitet Srbije nad nekadašnjom pokrajinom.

Problem je u tome što nijedan od tri aktera – Beograd, Priština i Brisel – nije jasno objavio šta želi da postigne do kraja pregovora. Srpska vlada ponavlja mantru da nikada neće priznati nezavisnost Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija; vlada Kosova ističe da pregovori samo potvrđuju suverenitet i teritorijalni integritet Republike Kosovo; dok Evropska unija uporno insistira na normalizaciji odnosa.

Ako pretpostavimo da su sve zainteresovane strane racionalni akteri, njihovi ciljevi su logično sledeći: Srbija želi da pristupi EU a da pritom očuva što više suvereniteta nad Kosovom, dok Kosovo želi da postigne isti cilj, ali da napravi što manje ustupaka Beogradu; obe vlade istovremeno žele da zadovolje i svoja biračka tela. Sa stanovišta EU, važno je stabilizovati Zapadni Balkan i onemogućiti sukobe u regionu, što se može postići jedino perspektivom članstva u Uniji. Pritom, evropski zvaničnici ne žele da u Uniju „uvezu“ još jedan višedecenijski teritorijalni spor. Kada bi sve članice Unije priznale Kosovo, ona bi imala jedinstveno stanovište, ali činjenica je da 5 zemalja članica odbija da prizna nezavisno Kosovo, jer i same imaju teritorijalne probleme. Dakle, Unija u skorije vreme neće imati jedinstven stav o statusu Kosova, što znači da je potrebno nekako zaobići taj problem.

Ovako definisani interesi svih strana ne ostavljaju mnogo prostora za kompromis, ali svi akteri su svesni onoga što nije realno. Ukoliko isključimo mogućnost oružanog sukoba, ne postoji način na koji bi se Kosovo reintegrisalo u sistem Srbije, čak ni sa širokim ovlašćenjima kakvima je raspolagalo prema, u Srbiji omraženom, Ustavu iz 1974. (kako navodno predviđa misteriozna i verovatno nemoguća platforma za Kosovo predsednika Srbije); s druge strane, zahtevi da se Srbija povuče sa Kosova „bez borbe“ lišeni su osećaja za stvarnost. Dalje, Briselskim sporazumom je isključena mogućnost podele Kosova, jer je Beograd pristao da vlast na severu Kosova preda Prištini – ali je isto tako onemogućeno i unitarno Kosovo jer će, ma šta kosovski zvaničnici o tome govorili, neka buduća Zajednica srpskih opština predstavljati novi nivo vlasti na značajnom delu njegove teritorije.

Sve ovo je još uvek u domenu politike, a ne međunarodnog prava. Sa tog stanovišta, razgovor između Beograda i Prištine je ili međudržavni ili to nije. Činjenica je da Beograd Briselskim sporazumom nije priznao nezavisnost Kosova, ni de jure ni de facto. On je samo priznao nadležnost vlasti u Prištini nad teritorijom celog Kosova, što je već predviđeno Rezolucijom 1244, ali kao „privremenim institucijama samouprave“, a ne kao „Vladi Republike Kosovo“.

Kada je pitanje jednostranog proglašenja nezavisnosti izneto pred Međunarodni sud pravde, Srbija je tvrdila da institucije uspostavljene Rezolucijom nemaju pravo da proglase nezavisnost, ali Sud je ovo pitanje izbegao utvrdivši da nezavisnost nisu proglasile privremene institucije samouprave, već da su autori deklaracije delovali izvan tih okvira, pa samim tim nisu obuhvaćeni Rezolucijom. Ovo mišljenje Suda shvaćeno je kao pobeda Kosova, jer Sud nije rekao da je deklaracija protivpravna. Briselskim sporazumom Srbija je dala legitimitet „novim“ institucijama vlasti na Kosovu, ali je nastavila da dosledno ističe da ne priznaje Kosovo kao državu.

Takve izjave možda imaju unutarpolitičku svrhu, ali međunarodno pravo poznaje ustanovu „istrajni prigovarač“ (persistent objector): ovaj termin, koji dolazi iz domena običajnog međunarodnog prava, odnosi se na državu koja se konzistentno protivi nastanku određenog pravnog stanja, te samim tim njime ne može biti obavezana. Ne postoji razlog zašto, mutatis mutandis, ovo ne bi moglo da se odnosi na Srbiju u smislu da, čak i da Kosovo objektivno ispunjava uslove za državnost – te samim tim i jeste država – Srbija kao istrajni prigovarač ne bi bila u obavezi da ga tretira kao takvog. Jedine obaveze Srbije prema Kosovu proizlazile bi iz Rezolucije 1244 i onoga na šta je sama pristala u briselskom dijalogu.

Čemu to vodi i kakvo bi stanje bilo prihvatljivo obema stranama? Odgovor na ovo pitanje je očuvanje statusa kvo – barem kada je reč o kosovskoj državnosti. U tom smislu je indikativan nedavni dogovor u vezi sa dodeljivanjem međunarodnog pozivnog broja Kosovu. Nije tačno da je Kosovu dodeljen nekakav „regionalni“ pozivni broj koji „pripada“ Srbiji. Pismo Generalnog sekretara Međunarodne unije za telekomunikacije Rasimu Ljajiću kojim se to tobože dokazuje prosto uzima u obzir jezik koji je Vlada Srbije koristila kada je aplicirala u ime Kosova. U Operativnom biltenu Unije br. 1114 od 15. decembra 2016. za kod +383 ne stoji „Kosovo, Srbija“ (kao na primer „Hong Kong, Kina“). Ali takođe nije tačno ni da je broj dobila Republika Kosovo, te da je to državni broj kojim se potvrđuje suverenitet Kosova. Istina je da je pozivni broj +383 dobilo Kosovo*, sa već čuvenom fusnotom koja se poziva na statusnu neutralnost u skladu sa Rezolucijom 1244 i savetodavnim mišljenjem Međunarodnog suda pravde.

Ovakav aranžman podrazumeva da Kosovo dobija pozivni broj koji će države koje ga priznaju smatrati državnim, a države koje ga ne priznaju smatrati regionalnim. U tome je „moć“ zvezdice i fusnote: priznanje Kosova više nije uslov za interakciju sa njim. „Tehnički“ dijalog, koji je upravo najznačajniji za život prosečnog građanina na Kosovu bez obzira na etničko poreklo, postaje moguć. Sa tačke gledišta Evropske unije, proces pridruživanja i pristupanja može da se nastavi: ako sve države članice nisu mogle da pregovaraju sa Republikom Kosovo, odnosno Autonomnom pokrajinom Kosovo i Metohija, sa Kosovom* mogu da razgovaraju sve – a možda, jednog dana, da ga kao takvog i prime u članstvo.

Svaka strana je nešto dala kako bi nešto dobila zauzvrat. Kosovu je otvoren put za članstvo u regionalnim organizacijama, ali je stopa priznanja nakon početnog poleta drastično opala i verovatno više neće rasti ukoliko se situacija ne pogorša ili ga sama Srbija ne prizna, što ne bi trebalo očekivati u bliskoj budućnosti. Ipak, UNESCO debata koja je trenutno aktuelna ukazuje da savršena ravnoteža još uvek nije uspostavljena, i jasno je da će Kosovo nastaviti da aplicira za članstvo u međunarodnim organizacijama, kao što će i Srbija nastaviti da se tome opire. Takve situacije su poznate u međunarodnim odnosima i postupanje bilo koje strane ne može se a priori proglasiti nelegitimnim (ako izuzmemo nediplomatski žargon).

Ukoliko se sva tehnička pitanja adekvatno regulišu dijalogom, naposletku će ostati samo pitanje konačnog statusa – izvesno je da će nekada i o tome morati da se pregovara, jer će Kosovo svakako nastaviti da stremi ka članstvu u Ujedinjenim nacijama. Ipak, statusna pitanja pre svega imaju simboličnu težinu – važna su u „nacionalnom“ smislu i, ukoliko sve ostane isto, neće bitno uticati na život ljudi na Kosovu. Već je bilo reči o raznim modelima koji bi mogli da se primene a koji bi, mada ne bi bili idealni ni za jednu stranu, omogućili da se spor reši bez većih poniženja – od primera ukrajinskog članstva u UN u doba Sovjetskog Saveza, do odnosa između britanske krune i Komonvelta, mnogo je zanimljivih rešenja predloženo od raznih političara, pravnika i diplomata. Ali sva ona zahtevaju puno hrabrosti i političke volje na obe strane, kakvih u ovom trenutku nema, pa možemo očekivati da će očuvanje statusa kvo s povremenim koškanjem oko prijema u razne organizacije biti “privremeno trajno rešenje“ spora u doglednom periodu.

Ono što je trenutno najvažnije je da se pregovarački proces učini transparentnijim. Nije reč o šahovskoj partiji u kojoj igrači ne smeju da obelodane svoje namere protivniku. Takođe postoje načini da se odnosi sa susednim državama urede bez zapaljivog nacionalističkog govora. A i kada je dijalog između država takav, to ne znači da dijalog između njihovih društava ne može biti bolji.

Peščanik.net, 08.01.2017.

KOSOVO