mačka
Foto: Ivana Tutunović Karić

Niko nas ne voli u komšiluku. Tačnije bi bilo da nas svi mrze. Zato što smo najbolji i najjači. Boje se naše snage i rasta. Jaku Srbiju niko ne voli, samo zato što je takva. Ali nismo ni mi oni koji smo bili pre.

Mi smo tigar u regionu!

Mi smo, pre svega, ekonomski tigar. Otvaraju se fabrike na sve stane, buši se zemlja, vozovi prolaze kroz makišku vodu. Da nam o prerastanju u veliku životinju, koja vodi poreklo od zamašne mačke ne govori vladar, niko ne bi primetio u šta smo se pretvorili.

Zašto je neko, ko se toliko busa u tuđe srpske grudi, izabrao tigra za simbol nacionalnog blagostanja?

Šta mi uopšte imamo sa tigrom? To je bengalska ili sibirska mačketina, na primer, neki takvi ili slični primerci, rezignirani i očajni provode svoje staračke dane zarobljeni u beo zoo vrtu.

Mi imamo svoje životinje koje možemo, sa posebnim nacionalnim ponosom da pokažemo svetu, kao simbol rasta i sećanja na slavnu prošlost.

Zašto ne istaknemo vola, makar i na ražnju, kao sliku nedostižne snage na Balkanu i šire? Zar volovi nisu vukli državnu kasu i komoru pri bekstvu srpske države iz Srbije u Velikom ratu? I čiča Pera kralj se nije vozio u audiju, nego u volovskoj zaprezi.

Vo u Srbiji, sila koja se kreće polako ali se ne može zaustaviti. Zar nismo svi mi po malo volovi? Jedva da se razlikujemo od bića koja bi bila, jer su već bila naš simbol. Ta strašna životinja, koja ćuteći trpi štap i jaram, to smo, braćo i sestre svi mi. Vo je rođen iz naše ratne tradicije, on je vukao plug dok smo se razvijali, orao je zemlju dok je bila čista. Biti vo među koloritnom balkanskom faunom, to je možda nedostižna prednost, ako su već svi naši bikovi ostali bez jaja.

Ali, to nije jedina mogućnost. Pogledajte oko sebe, nema živuljke bez zasluge da bude grb na zastavi. Jedna je već bila u doba gospodara Miloša. To nije bila kruna bilo koje dinastije, nego svinja. Tamo kod Gospodarske mehane bilo je polazno mesto za hiljade srpskih svinja, koje su preko Save odlazile u Evropu.

Svinje su spasle Srbiju, i jedna glava te plemenite životinje našla se na Miloševom barjaku. Dan zastave, to je bio svaki dan svinjske glave.

Šta nam fali da kažemo svima: mi smo nerast Balkana! Ili, jednostavno svinje. Šta je tigar za našeg vepra ili krmaču? Niko i ništa! Niti se jede, niti se čuva u dvorištu, niti se vodi niti se tera.

Svinja je deo našeg odrastanja. Svi osećamo miris prasetine u sinusima, praseći rep je mleko za svako seosko dete koje je ustajalo rano da vidi kako se obično prase pretvara u božićno.

Više nema sela, davno je pomrlo. Svinjski rod smo preselili u pečenjare.

Ako ovde zaista dođe Tenis, kao što nam je obećao jahač tigra, onda evo novog slogana koji bi mogao da prepadne okolnu konkurenciju, a nas ispuni novom snagom: mi smo nemačke svinje na Balkanu!

Nisam siguran kako stojimo sa kokoškama. Ali, i one su daleko ispred tigra u konkurenciji za ambasadore Srbije. Posebno petlovi. Ima ih u našim uspomenama, bili su šampioni u skokovima. Jedan dasa na 50 kokošaka! Pa ti vidi potenciju srpskog petla, za kojim su čeznule hrvatske, crnogorske, pa i bosanske koke. Balašević nije pevao o strašnom tigru, nego o strašnom petlu. To je ozbiljan kandidat za sliku rasta Srbije.

Mi smo pevci, ili picopevci Balkana! Gordo zvuči. Mada bi moderni petao mogao da preskače prepone, sve se odvija u bespolnim farmama. Pogledajte film „Erogena zona“ sa Lanetom Gutovićem, pilići nastaju sami od sebe, bez ljubavi i strasti.

Ipak je pevac deo naše slavne prošlosti, a stara koka dobra supa, predanje o vremenima u kojima smo se radovali.

Srpski ćuran se već pokazao svetu.

Nekada smo imali konje. Ali, konje su poubijali zar ne, tako se zove film Sidnija Polaka iz 69. Nema lepih atova više ni u srpskim cirkusima.

Imali smo i magarce. Divne tegleće životinje, ponosne i svojeglave, koje su surovi ljudi izrabljivali bez milosti.

Od magarica se dobija najbolje i najskuplje mleko. I pravi se sir, 1.000 evra po kilu.

Od magaraca se ne dobija ništa, ali magarice bez njih ne mogu.

Može li srpski magarac da zameni srpskog tigra na Balkanu?

Ne ide! To je suviše pametna životinja za njih. Pokušavali su, nije da nisu, ali ne znaju za šta da ga uhvate.

Peščanik.net, 17.09.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)