“Ukoliko neko želi da vrati stvar na prethodno stanje, treba prvo da poništi odluku o proglašenju nezavisnosti” – reči su ministra za Kosovo i Metohiju, gospodina Slobodana Samardžića. A dotle? Koliko glava treba da padne do vraćanja u prethodno stanje? I koja je cena povratka u prethodno stanje?
“Ja sam biolog”, rekla je svojevremeno Biljana Plavšić, “pa mi možete verovati: ljudi su kao šuma, posečeš ih, a oni ponovo porastu, pa ako će da strada jedan milion Srba za Republiku Srpsku, izrašće neki novi”.
Prema vestima na B92, ministar Samardžić je pozvao okupljene na mir, red i disciplinu, na šta su okupljeni negodovali. “Ono što su nam uradili, vratićemo im”, odgovorio je okupljenima Samardžić i preneo im da imaju poverenja u Beograd.
Pa šta ćemo s tim? Da li se ministar Samardžić kao i oni koje on predstavlja, vlada u tehničkom stanju, duboko zgražavaju nad činjenicom da je Kosovo dobilo nezavisnost i na osnovu onoga što je na Kosovu počinjeno nad Albancima u vreme režima Slobodana Miloševića zaključno sa “događajima” u vreme Nato intervencije. Da li to ministar smatra da je princip osvete legalan i legitiman? U skladu s poštovanjem ljudskih prava, pa i sigurnošću i bezbednošću?
Kako on to misli da takvim rečima poziva na mir, red i disciplinu? Da li on misli da obrazloži spontanitet “događaja”, time što se poziva na Beograd? “Danas nam nisu važni političari, nego Srbi na Kosovu”, rekao je on, navodeći da je važno da Srbija dođe sa svojim nadležnostima na Kosovo, kao što je već i prisutna.
Ako je prisutna, zašto mora da dolazi, a ako već dolazi – da li su važni Srbi na Kosovu, ili nadležnost Srbije i političara nad Kosovom?
“Zatim je ministar poveo demonstrante u protestnu šetnju ka zgradi suda, pozvao je na mir, red i disciplinu, na šta su prisutni negodovali”. S poverenjem u Beograd.
Moramo zbog ovih žrtava da obezbedimo da žrtava više nema, a da se izborimo za naše pravo, a to je da je Kosovo Srbija. Nema Srba na Kosovu bez Srbije. Srbija će ovde biti uvek prisutna dok su Srbi, i obratno. Prema tome, molim vas, disciplina, idemo na sud.
Baš kao što je to pravo izboreno i u Hrvatskoj i u Bosni.
Zbog ovih žrtava da obezbedimo da žrtava više nema, a da se izborimo za naše pravo, a to je da je Kosovo Srbija. I da žrtava više nema. I da Srbi na Kosovu ostanu i opstanu.
Portparol Kfora Žan Luk Kotar izjavio je da je situacija u Kosovskoj Mitrovici napeta i ocenio je da je današnjim napadima na pripadnike Kfora pređena “ozbiljna linija”. “Danas je prvi put pucano na pripadnike Kfora”, rekao je Kotar, napominjući da je time “pribegnuto nasilju prema međunarodnim snagama.
Svašta mislim o držanju međunarodnih snaga i Kfora na Kosovu posle potpisivanja Reziolucije 1244, kao što i ne mislim da je Tuđmanov režim bio anđeoski. ’Zločinački poduhvat’ upravo je predmet Međunarodnog tribunala za ratne zločine u Hagu.
Oni koji se zaklinju u Kfor i Rezoluciju 1244 upravo su ministar i Vlada. A zamenik šefa Unmika Lari Rosin i komandant Kfora Ksavije Bu de Marnak osudili su juče nasilje u severnom delu Kosovske Mitrovice, prilikom kojeg je upotrebljeno i vatreno oružje. “Rosin i Bu de Marnak istakli su da je nasilje protiv policije Unmik i Kfora, koji su jutros preuzeli kontrolu nad sudom u Severnoj Mitrovici flagrantno kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti i UN i pozvali na mir”, navedeno je u saopštenju Unmika.
Tako se u stvarnosti odigrava parola “Kosovo je Srbija”. Kada se ona spusti na teren, onda se na granici, kako su odavde govorili za “ček point” kod Merdara, postavi stvarna granica i bodljikava žica, baš kao što je ta ista žica posle protestne šetnje, kojoj su prethodili “događaji koji su se dogodili”, postavljena na glavnom mostu na Ibru. “Učesnici mitinga nakon okupljanja prošetali su do glavnog mosta na Ibru koji je sa severne strane otvoren. Na sredini mosta je postavljenja bodljikava žica”.
I šta je svim tim učinjeno dobro za Srbe na Kosovu, južno i severno od mosta na Ibru? Za “obezbeđivanje da žrtava više ne bude”.
Nije u pitanju ni Kfor, ni Unmik, ni Rezoluicija 1244 s kojima ministar sada i posle svega “ima nameru da napravi sporazum o sprovođenju Rezolucije l244 SB UN, u novonastalim okolnostima”. Ništa od toga među ljudima koji hoće da se dogovore o tome kako da žive i prežive nije veći autoritet od samoga njihovog života, već ako hoćeš da položiš cveće pored spomenika ubijenim Srbima tokom nasilja 17. marta 2004, što bi svaki normalan čovek – ne verujem, već znam – i učinio, onda gasi požar, gasi vatru, ne raspiruj, ne dokazuj, ne isteruj, ne proteruj, ne prizivaj, ne pozivaj, ne zlorabi šetnje, vence i rituale, već stani, misli i osećaj. Stvarno poštuj žrtve.
“Ono što su nam uradili, vratićemo im”. Dokle? Do poslednje žene, muškarca, deteta i bebe?
Danas, 19.03.2008.
Peščanik.net, 19.03.2008.
