Zapravo, kada je reč o domaćim poveriocima ili o dugovima u dinarima uopšte, država ne može da bankrotira ako neće jer uvek može da štampa dinare. Time će oporezivati poverioce, a i domaćinstva i korporacije, a subvencionisati dužnike, među kojima nije, naravno, samo država.

Državni će dug tako biti smanjen ili čak eliminisan. Srbija je prošla kroz dve hiperinflacije, a koristi kontinuirano inflatorni porez, tako da je iskustvo veliko. Usled čega se štedi u evrima, a i krediti se indeksiraju u evrima – kada, naravno, nisu zaista i uzeti u evrima.

U odnosu na taj deo duga, država, naravno, može da bankrotira. Može da proglasi moratorijum, da se pogodi sa poveriocima o reprogramu duga jedne ili druge vrste, a tu je i MMF da posreduje sopstvenim kreditima i programom koji bi trebalo da obezbedi izlazak iz stanja bankrotstva.

Mogu fiskalne vlasti i da smanje obaveze prema korisnicima budžeta. To se obično naziva fiskalnom konsolidacijom ili reformom javnog sektora, ali ako se vrši usled toga što se ne mogu naći izvori za finansiranje javne potrošnje, to je bankrotstvo jer troškove snose poreski obveznici ili jedan njihov deo, bilo da gube posao ili im se smanjuju primanja.

Konačno, ako prethodne mere nisu prihvatljive, država može da proda imovinu ukoliko je ima. Mada se sada privatizacija u bivšim socijalističkim zemljama obično objašnjava ideološki, ona je ipak bila posledica bankrotstva javnog sektora. Kako je gde obavljena, to je, naravno, odličan indikator političke kulture.

Trenutno, Srbija se nalazi pred izborom da proda ono što je preostalo, možda posle još jedne runde zaduživanja.

Ako je država prezadužena, nema imovinu ili je prodaja politički neprihvatljiva i ako fiskalna konsolidacija nije socijalno prihvatljiva, ostaju otpis domaćeg duga i reprogram stranog.

 
Blic, 11.07.2012.

Peščanik.net, 11.07.2012.