Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić
Beskrajne kolone migranata vratile su u svakodnevnu upotrebu termin varvari i proširile spektar njegovih savremenih značenja. Pre neki dan je britanski The Telegraph (5. januara) objavio pretenciozan tekst pod naslovom „ID varvarstvo je moderno, a ne srednjevekovno“. Tekst1 je više posvećen opasnom uticaju Saudijske Arabije u Bosni nego Islamskoj državi, čije je ime u naslovu. Bez suštinskog gubitka članak bi se mogao svesti na ključnu rečenicu: „Njihova ideologija i metodi bi mogli biti varvarski, ali oni su vrlo moderni i efikasni“. Naravno, nema aktuelne rasprave bez Slavoja Žižeka, pa se i on pojavio sa svojom konstatacijom da je „savremeni anti-imigrantski populizam postao varvarstvo sa ljudskim likom“. Ostaje nerazjašnjeno čemu ono „sa ljudskim likom“, tim pre što on današnje varvarstvo identifikuje sa politikom Viktora Orbana, a ne sa nadirućim talasom migranata čiji je lik nesporno (izmučeno) ljudski. Za ono o čemu će ovde pretežno biti reči, najpribližnija je pesma „Varvarstvo počinje kod kuće“ britanske rok grupe The Smiths, popularne krajem osamdesetih godina prošlog veka.
Umesto opšte priče kako su za stare Grke varvari bili svi oni koji ne govore grčki, dakle stranci, oni drugi – umesnije je početi definicijom Cvetana Todorova:2 „Varvari su oni koji negiraju ljudska prava drugih“. Iz njegovog značajnog dela pozvao bih se još na stav da se „napredak od varvarstva ka civilizaciji sastoji u udaljavanju od sebe da bi se stekla sposobnost viđenja sebe spolja, očima druge osobe, te u kritičkom sagledavanju ne samo drugih nego i sebe samog“. U vreme kada se Italija već uveliko ljuljala pod nadirućim „novim varvarima“ iz Afrike, uspešni pisac srednje generacije Alesando Bariko (Alessandro Baricco), objavio je traktat,3 neočekivano oprečan dominirajućem strahu od onih spolja, pod naslovom „Varvari – esej o mutaciji“.
Zigmund Bauman4 u kritičkom pasažu „Orban et Orbi“ izlaže kako je mađarski premijer Orban – potomak hunskih varvara, stvorio atmosferu u kojoj se građani više boje stranaca nego bolesti. Za nas je, kao i za Italijane, važnija varijanta unutrašnjih varvara, iako smo se i sa spoljnim sučelili prošlog leta i čini se sasvim civilizovano sa njima izašli na kraj. Barikova knjiga je izazvala raspravu koja ne jenjava. Njen epicentar je ukrštanje mišljenja, uz pregršt uzajamnih pohvala, Barika sa mudrim i uprkos godinama (92) lucidnim polemičarem Euđeniom Skalfarijem. Bariko svoje stanovište objašnjava na sledeći način: „Dok se jedna civilizacija raspada, rađa se nova. To je spektakl kojem prisustvujemo“. Za Barika su današnji varvari tvorci Gugla, Fejsbuka, Vikipedije. Skalfari temi prilazi tradicionalnije uočavajući razliku između produbljivanja karakterističnog za dosadašnju civilizaciju i površnosti civilizacije „novih varvara“. Suprostavio bih njihove ključne stavove, jer su važni za razumevanje vremena u kojem živimo.
Bariko: „Putujemo brzo, zaustavljamo se na kratko, slušamo fragmente i nikada celinu, pišemo telefonom, nigde se ne zadržavamo trajno, gledamo filmove ne ulazeći u bioskop, slušamo knjige umesto da se bakćemo čitanjem, i sve to generiše život koji izgleda smisleno i lepo. Površnost je sve, i smisao je u nju upisan“. Nazire se tradicija marinetijevskog futurizma, opsednutog kretanjem, brzinom, novim.
Skalfari radije koristi termin varvarizovani nego varvari, i definiše: „Govore našim jezikom, ali ga nagrđuju; koriste naše institucije, ali ih korumpiraju; nemaju nameru da brane planetu od ratova, konzumerizma, zagađenja, siromaštva, već afirmišu privilegije, klike, lobije, koruptivnu moć, rasipanje resursa i nepodnošljivu nejednakost“.
U raspravu se uključio i filozof Pjer Aldo Rovati (Rovatti) i to čitavom knjigom pod naslovom „Mi varvari“. On Barikov stav ocenjuje kao „intelektualni luksuz, koji sebi ne možemo da dozvolimo“. Bliži je Skalfarijevoj suzdržljivosti prema nosiocima promena: „Po meni, ovo aktuelno varvarizovanje se podudara sa rasprostranjenom subkulturom, koja sa uspehom promoviše današnji stil vladanja. To je magla, želatin, lepak koji obavija sve, od javnih nastupa do individualne egzistencije… Mislim da niko nije imun na model života u materijalnom bogatstvu i ličnom uspehu, niti odstupa od tih takozvanih vrednosti. Materijalno bogatstvo i uživanje u njemu čine da su demokratska pravila shvaćena kao neprijatna smetnja koju valja zaobilaziti. Da bi se otklonila ta prepreka demokratskog legitimiteta, prvo treba demontirati demokratiju, naravno uz tvrdnju da se to čini u ime demokratije i slobode“.
Ovaj citat je primenjiv i na naš slučaj. Naš Atila, vođa domaćih hordi varvara bio je Slobodan Milošević. Pišući njegov portret, Vidosav Stevanović ga je nazvao pokretačem revolucije ološa. Instinktom varvarina shvatio je da mora uništiti institucije države koja je posle Drugog svetskog rata, kao i posle Prvog, pokušala da sa mnogo muka stvori svoju civilizovanu zajednicu. Rušenje institucija počeo je od univerziteta, podelom visokih plata i lažno nabildovanog ugleda u zamenu za poslušnost. Nastavio je sa akademijom nauka, medijima („Politika“ je dotle bila nacionalna institucija), ekonomijom – dodeljujući svojim poslušnicima direktorska mesta u privredi i ustanovama… Korumpirao je sistematski od akademika do piljara i grobara, i nije imao problema da nađe dovoljno zainteresovanih. Nijedna od urušenih institucija nije uspela da se vrati makar na nivo od pre rušilačkog pohoda. Društvo je otrulelo iznutra. Dobili smo dokaze da ološ postoji nezavisno od zanimanja ili stepena obrazovanja.
On, Slobodan Milošević, i njegov još gori partner, Vojislav Šešelj, odgajali su političku „elitu“ koju danas imamo na vlasti. To je činjenica koja bi morala da reducira čuđenja u stilu „šta nas je snašlo“. Ti njihovi naslednici stvaraju danas „obećanu zemlju“ koju je najkraće i najsadržajnije ocrtao Dušan Petričić. Šta god ko o njima mislio, oni umeju da čuvaju svoju vlast, da međusobno dele uloge – jedni su za Ruse, drugi za EU, treći za ili protiv Amerike. Za domaću javnost međusobno su složni, što glasači vole.
Kako kaže Dubravka Ugrešić u intervjuu „Nedeljniku“: „Narod voli gadove. Zato ih i bira za svoje predstavnike. Gadovi su tu da bi se običan birač pri pogledu na njih sam osećao boljim. Za taj divan osećaj spreman je da nosi gada na leđima, kao samog vraga u narodnim pričama. Narod ne voli odlikaše, štrebere. S njima se oseća manji i inferiorniji… Tako je, valjda, i s političarima. Narod voli i bira one loše. I to je lepota demokratije. Niko ne može reći da su se gadovi nametnuli narodu. Ne, narod ih je izabrao. Narod ima pravo da ih zbaci s vlasti. Ali, gle paradoksa, ne zbacuje ih”. Njena konstatcija, dakako, ne odnosi se samo na Hrvatsku ili Srbiju.
Mi ni po čemu nismo izuzetak – ni u dobrom ni u lošem. Danas nikoga i ništa više ne može iznenaditi: Robert Sapolski, neurolog sa Stenforda, dokazuje da majmuni praktikuju genocid. Srbija se tesno spasla te optužbe. Ostajemo mali i beznačajni, sa reputacijom „bad guys“ još od pre sarajevskog atentata i kasnijeg raspamećivanja Jugoslavije. Živimo u raskoraku prevelikih ambicija i malih moći što produkuje nezadovoljstvo, bes, paranoju. Posebna slabost je što nam naš nakaradno shvaćeni individualizam sprečava svaku mogućnost objedinjavanja ionako malih snaga. Ni taj individualizam nije originalan. Imaju ga i drugi, istina u manjoj meri – ali imaju. Njihova je prednost što im politika nije jedini društveni smisao.
U uspešnijim zemljama postoji racionalno iskustvo da se uspeh zajednice zasniva na uspehu što većeg broja pojedinaca, pa ljudi najveći deo snaga i pameti usmeravaju u produkciju, rad, stvaranje dobrobiti. Imaju svest o poslu, o delatnostima koje su za zajednicu unosnije od politike. Jedan od današnjih sofizama je dilema da li su siromašne zemlje takve zato što se u njima suviše političi, ili se preterano političi zato što su siromašne. Sigurno je da u takvim zemljama bavljenje politikom donosi srazmerno najveće beneficije. Taj posao ne zahteva nikakve posebne kvalifikacije, zasniva se na instiktu samoodržanja i beskrupuloznom otimanju moći.
Vratio bih se opet Todorovu, koji nabrajajući ko su sve varvari, pored ostaloga navodi da su haos, nepoštovanje društvenih pravila i varvarstvo isprepleteni: „Na ivici varvarstva su zemlje u kojima su svi pod vlašću despota… Varvari su oni koji ne poštuju najvažnije zakone zajedničkog življenja… Među varvarima, svi su robovi osim jednog… Opasan je varvarski tiranin koji je ubeđen da je jednom za svagda razumeo šta je istina i šta je pravda“. Ništa od navedenoga nije nam nepoznato.
Rezignirani hrvatski pisac Denis Kuljiš kaže u jednom intervjuu: „Ovde se ništa ne događa, mi se bavimo minornim problemima, koji na globalnoj skali ne postoje. Više nikoga ne zanima bilo šta što se događa na Balkanu, pod uslovom da nema rata… Nekoliko dana posle mog izveštaja o hapšenju Miloševića i njegovom deportovanju u Hag, javio mi se urednik švajcarskih novina za koje sam jedno vreme izveštavao i oslovivši me nadimkom, kao dokaz ličnog prijateljstva, saopštio mi, uz pregršt pohvala, da se zahvaljuje na saradnji, ali da se ona završava. Objašnjenje je bilo za naša shvatanja cinično jasno: „Vi više nikoga ne ugrožavate, ostalo što se zbiva kod vas nije zanimljivo našim čitaocima“.“ To stanovište se mora imati u vidu.
Nije da su baš svi digli ruke od nas. Oni koji su nam teritorijalno, značajem ili mentalitetom bliži, prate i dalje šta se kod nas zbiva. Tršćanski dnevni list Il Piccolo, za provincijsku novinu lepog tiraža od 50.000 primeraka, 4. januara objavio je komentar zbivanja u Srbiji koji počinje ovako: „Izgledom lepo vaspitanog momka, srpski premijer Aleksandar Vučić, 45 godina, prikriva lik tvrdog političara, koji je uspeo da stvori novu oligarhiju i nastavi da, prilagođeno vremenu i posle pauze vladavine manje ili više demokratskih protivnika, vodi politiku koju je skovao Milošević… Kada je postao premijer okružio se novim ljudima od kojih mu jedna grupa obezbeđuje kontrolu nad važnim poslovima, finansijama, industrijom i informacijama; druga garantuje potpunu vlast nad institucijama preko kojih svakodnevno upravlja političkim zbivanjima; treća je zadužena da brine o njegovom liku, tamo gde ne uspeva da to čini sam“.
Dakle ima onih koji razumeju zbivanja, ali takvi obično nemaju uticaja na političke odluke. Mnogo više uticaja može imati, recimo, Daniel Server, profesor sa Džon Hopkins univerziteta i savetnik za međunarodne odnose SAD čiji je zaključak: „Srpski premijer je došao da traži američku podršku za evropsku perspektivu Srbije i tu je podršku, koliko znam, dobio. Želeo je da ostavi utisak osobe koja ozbiljno shvata i ispunjava svoja obećanja. U tome je takođe uspeo. Želeo je da prikaže Srbiju kao stabilizujući faktor u regionu, što Amerika podržava“. To je dominirajuća ocena u zapadnim centrima moći. Istok svoje, prilično degutantno5 uporište ima u predsedniku srpske države. Debalans ne može trajati beskonačno. Mogućih raspleta ima više, a rešenje će zavisiti od veštine i moći aktera i njihovih protežera, ali i stanja svesti nacije. Razumno je ekvilibrirati što duže, čak večito, ako je moguće. Ne razumem one naše sa tzv. levice koji pritiskaju i traže rez hvaleći Crnu Goru, koja se opredelila za NATO. Ta odluka, podjednako kao i eventualni savez sa Rusijom, poraz je bilo kakve slobode. Valja se setiti „vašingtonske depeše“ zbog koje je suđeno novinaru Igoru Mekini u Sloveniji. I bastion demokratije komanduje svojim potčinjenima. Slobode ima onoliko koliko je sami osvojimo – nju niko ne poklanja, naročito ne vojni blokovi.
Pogledajmo kako ta sadašnja srpska vlast funkcioniše. Bez sumnje je preduzetna, a preduzetnost je po prirodi prevashodno lično orijentisana. Energična je, najčešće u ograničavanju mišljenja koja joj ne idu u račun. Ne hapsi protivnike – za sad. Politikom čvrste ruke i despotskog autoriteta izvršne vlasti uspeva da postigne izvesne rezultate i održava simpatije većeg dela građana. Direktor Ipsos Strategic Marketinga Srđan Bogosavljević kaže da polovina građana Srbije „iskazuje optimizam ne računajući pritom ni na kakve beneficije na ličnom planu“, dodajući da izrazito najbolji rejting ima Aleksandar Vučić – „užasna je razlika u odnosu na sledećeg političara, čak deset puta je veća podrška njemu, a drugi je Dačić“. Maliciozno se umanjuju ekonomski rezultati povoljniji nego ranije. Oni jesu najvećim delom posledica svetskog oporavka, ali su paritet prema evru (samo 0,7 odsto slabiji), povećanje zaposlenosti i prometa u trgovinama dokaz autonomnog uspeha. Odbijanje da se te činjenice uvaže dokaz je slabosti, a ne razuma. Ono što čini boljitak za stanovništvo zaslužuje priznanje bez obzira na to ko ga je postigao. Onome pak ko osporava naznake željnog oporavka – ruši se rejting. Politika, ideologija, pogled na svet mogu biti polja nepomirljivih sukoba. Ekonomija je ono od čega se živi. Pametniji deo sveta drži do te dvojnosti.
Druga polovina stanovnika koja ne daje podršku vlasti, kako ističe Bogosavljević, „ne podržava nikoga ili podržava puno različitih“. Tu je tragedija naše političke scene. Prisećam se da je Vesna Pešić pre godinu dana objavila na ovom sajtu tekst „Šta da radi opozicija“, koji je komotno mogao da posluži kao platforma opoziciji da počne sa razmišljanjem kako da kroji svoju novu politiku. Ako na internetu otkucate „jedinstvo opozicije u Srbiji“ dobićete 145.000 jedinica; šta god da one sadržale, dokaz su zainteresovanosti da se stvori opozicija sadašnjem sistemu vlasti. Narcisoidnost opozicionih političara koji nisu spremni na saradnju i na odustajanje makar od delića svojih individualnih iluzija, znak je nepoštovanja prema značajnom delu stanovništva koji želi alternativu aktuelnoj vlasti. Italijansko iskustvo pokazuje da su male, iscepkane partije najlakši plen mafije i kapitala. Bujanje ultradesnice pak, korisno je, ako ne i potpirivano od vlasti, jer tako nekadašnji neobuzdani radikali i ratni huškači dobijaju legitimitet miroljubivog centra.
Nepostojanje organizovane alternative vlasti stvara nezadovoljsvo, nervozu, netrpeljivost i pogoduje paranoičnim napadima na svakoga ko pokuša javno da izreke bilo šta. Najlogičnije bi bilo da opozicija prestane da se oslanja na tezu kako nema više političkih pobednika – ima samo onih koji su manje poraženi, pa su tako dobili na izborima. To je lenjost duha i pesimizam koji ne vodi nikuda. Naša „Invazija varvara“ ima izglede da traje sve dok se ne pojavi ozbiljna alternativa ili dok „varvari“ ne počnu da evoluiraju ka civilizaciji, za šta ima naznaka, ali ne verujem da ima moći. Jedna od mogućnosti je da intelektualna elita započne raspravu o budućnosti zemlje, o otvaranju perspektive i tek kada iskristališe neku napredniju civilizacijsku ideju, doći će do političkog ujedinjavanja. U prvom stavu Maove „Crvene knjižice“ piše da je nemoguće povesti mase u promenu vlasti bez „revolucionarne ideologije i revolucionarne partije koje će biti svetionik“. Ako se reč „revolucionarna“ zameni sa „progresivna“, uputstvo i redosled vrede i danas.
Prilikom promocije svoje nove knjige u Zagrebu, Latinka Perović je u jednom intervjuu rekla: „Političari koji su danas na vlasti (u Srbiji) izabrani su na slobodnim izborima, većina im je poklonila poverenje. Oni tek moraju postati uverljivi i pokazati koliko su se zasta udaljili od svog ratnog programa“.
Ne vidim da tome išta treba dodati.
Peščanik.net, 12.01.2016.
________________
- U nekoliko evropskih medija vodi se opasna kampanja “dokazivanja” da je Bosna odskočna daska za islamistički napad na Evropu.
- Tzvetan Todorov: La peur des barbares – La paura dei barbari, Garzanti 2009.
- Alessandro Baricco: I barbari, 2006. Feltrinelli – 30 članaka objavljivanih u dnevnom listu La Repubblica pod zajedničkim naslovom “Hronike invazije”.
- Tekst pod naslovom “Floating insecurity serching for an ancor” obajvljen je na sajtu Social Europe 7. januara 2016.
- S podsmehom gađenja pratili smo hrvatsko “Danke Deutchland”, neukusnu pesmicu. Izjava predsednika Srbije da nam je Rusija majka stekla je simpatije onih koji su se podsmevali Hrvatima.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Milutin Mitrović (see all)
- Ekonomija nepoštenja - 16/06/2021
- In memoriam - 17/09/2020
- Pandemija - 16/09/2020
