Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

hleb naš nasušni daj nam danas
i oprosti nam dugove naše…

Sigurno nisam jedini koji se latio da sračuna ko je koliko pomoći obećao zemljama pogođenim pandemijom iz koje će se netom preći u ekonomsku krizu. Ponadao sam se, ali je posao samo delimično obavljen. Evropska centralna Banka (ECB) pokazala se najširokogrudija. Kristin Lagard je, pre nego što su na nju izvršeni bezočni pritisci, izlicitirala ukupno 1.350 milijardi evra kredita, kojima će podupreti izlazak iz krize. EU je odlučna da mobiliše čak 2.400 milijardi evra. Prvih 540 milijardi su krediti Mes (za zdravstvo), Sure (za zapošljavanje) i Eib (za preduzeća). E sada tu valja dodati 750 milijardi koje je Ursula fon der Lajen još ranije obećala kao finansijsku polugu kojom će ekonomija EU biti prebačena na postindustrijski kolosek budućnosti pod novim prikladnijim imenom: Next Generation EU. Komisija EU će svoje milijarde emitovati kao obveznice, s tim da investitorima ulozi imaju biti vraćeni u razdoblju 2028/58. od strane njihovih država i nadoknađeni iz novih izvora kao što su Web Tax (porez na gigante sa društvenih mreža), Plastic Tax i namet po novom sistemu zagađivanja CO2. Nije lako ustanoviti šta se od toga prepliće sa nekim drugim sumama. A postoji još i odluka da se bilansom budžeta od 2021 do 2027 u bolju budućnost usmeri 1.100 milijardi evra!

Moglo bi to biti preko 6.000 milijardi evra, pod uslovom da su u pitanju istovrsna sredstva i da se međusobno ne prepliću. Međutim, delom su u pitanju krediti, budžetska sredstva, delom budući porezi, delom „mostovi“ do pronalaženja trajnih izvora, a jedan deo su ipak bukvalno pokloni – subvencije. Na primer, Italija bi, prema planu Merkel/Makron, trebalo da dobije 172,7 milijardi evra, od čega su 82 milijarde subvencije od kojih je 37 milijardi „kredit koji se neće vraćati“, kako se tvrdi. Iako se o pomenutim parama govori kao o već gotovom poslu, formalno nije tako. Savet Evrope bi trebalo da 18. juna da saglasnost na količinu i izvore sredstava. Kako ni to nije sigurno, najverovatnije je da će se prelomna sednica lidera EU održati negde početkom jula, dakle pre odlaska na godišnje odmore.

Ne biva da u EU neko nije protiv, pa i ovoga puta: od Orbana koji paradira finansijskim asketizmom zarad očuvanja etike biznisa, znatno je neugodnija grupa koju čine Austrija, Danska, Nizozemska i Švedska – bogati i bezočni. Oni su skloniji da se planina obećanih para svede na brdo od 300 milijardi evra kao instrument potpore solventnosti i spasavanju kompanija od strategijskog značaja. Nizozemska je tu najaktivnija i najnekorektnija – uprkos protestima članica EU, ona i nadalje predstavlja poreski raj za kompanije iz zemalja EU sa relativno visokim davanjima – pored ostaloga FIAT (FCA) je svoje sedište iz Torina prebacio u Amsterdam, a još 30 najčuvenijih italijanskih kompanija učinilo je isto. Profit prave u Italiji i po svetu, a knjiže ga uz komično male poreze i plaćaju u nizozemskom poreskom raju unutar EU. No kako je neko od istaknutih cinika rekao: ako vam je do pravde, jednakosti i humanizma idite u crkvu, a ne na tržište.

Imamo li u vidu da je „bazuka“ Maria Dragija iznosila 1.100 (naknadno povećana na 1.350) milijardi evra kao potpora da se izađe iz finansijske krize 2008. godine, postaje uočljivo da je prevladalo stanovište „bacanja novca iz helikoptera“, te da će briselska birokratija lako izaći na kraj sa sadašnjim protivnicima oblikovanja budućnosti. Odnosno, da je nađen način kako će se pomoć dodeljena ugroženima jednostavnije preliti na račune privatnih finansijskih institucija. Vremenom će se otkriti kako se EU kao okrutna maćeha iz doba finansijske krize pretvorila u širokogrudu dobru vilu koja deli pare i obećanja tako da ih nije lako čak ni samo nabrojati. Postalo je nezamislivo da opet neki Šojble sve konce evropskog novca drži u svojim rukama. Setimo ga se kako je s nipodaštavanjem zavrtao slavine najnužnijih ljudskih potreba u Grčkoj1 i istovremeno propagirao da: „Pred frontom krize i nestabilnosti u svetu moramo se opredeliti za odricanja kako bi što više sredstava uložili u Odbranu“.

Nastala je provalija između te politike i sadašnje odluke Evropske komisije (vlade EU) da se članice mogu i autonomno zadužiti do određene granice u cilju sprečavanja krize (Nemačka do 1.000 milijardi, Francuska 350, Italija 155, Španija 100 milijardi evra).

Pre neki dan je kancelarka Merkel najavila maksi-manevar od 130 milijardi evra, što je 4 odsto BDP Nemačke, čime bi trebalo pokrenuti nacionalnu privredu u novom smeru. Dodatno je najavila da će PDV biti smanjen sa 19 na 16 odsto, odnosno u 6 narednih meseci sa 7 na 5 odsto što će umanjiti prihode države za nekih 20 milijardi evra. Novcem se danas barata takvom lakoćom da ključno pitanje glasi – postoji li taj novac zaista? Da na čelu ECB nije bio tihi i energični Mario Dragi i da ga nije nasledila podjednako sposobna Kristin Lagard, verovatno bi i ta ustanova izgubila ugled. Njih dvoje su nalik na bića sa neke civilizovanije planete, a pripadnost ovoj planeti otkrivaju malim ljudskim slabostima: Mario Dragi uživa da sam izabere dobar komad govedine, pripremi ga špikovanjem i dugotrajnim pečenjem i prelivanjem ga preobrazi u fabuloznu „Dragijevu bržolicu“. Kod Kristine Lagard u elegantnim potezima distribucije evropskih milijardi nazire se nešto od onoga što ju je u mladosti učinilo članicom reprezentacije Francuske u umetničkom plivanju. Tiho, elegantno, bez otpora – baš onako kako je otklonila pokušaj nemačkog ustavnog suda da dovede u pitanje akcije spasavanja ekonomije.

Namaknutim sredstvima koja nisu ništa drugo nego prikrivena inflacija, države „spasavaju“ svoje privrede i tako (otkupljujući dugove otkupljuju vlasništvo) postepeno nacionalizuju doskorašnju svetinju – privatni sektor. Setimo se samo sa kakvim su paranoidnim žarom uništavana i poslednja, pa čak i vrlo uspešna društvena ili javna preduzeća u doba tranzicije. Danas nikome ne pada na pamet da se uzbudi što je u Italiji država postala vlasnik čak 46 odsto berzanske vrednosti njene privrede. Poređenja radi, privatni sektor u Kini stvara 60 odsto BDP-a, 70 odsto inovacija, 80 odsto industrijske zaposlenosti… i koja je od te dve zemlje kapitalističkija? U EU je danas ekonomija više stvar dogovora nego u vreme kada je Dragan Veselinov skovao sintagmu „dogovorna ekonomija“. Govorilo se tada da su dva i dva – četiri, ako se drugačije ne dogovorimo. Da li je sve to dokaz nečega čemu se treba veseliti? Ne, nije. Dokaz je nazadovanja, povratka, a ne napretka. Previše je povrataka od verskih sukoba, srednjevekovne heraldike, nacionalnih zajapurenosti, fašizma, rehabilitacija zločinaca do ekonomije gde se finansijski insulin približno svake decenije obilato ubrizgava u privatni kapital, kako bi se održao na lažno stabilnom nivou. Sve je danas fejk, pa i tvrdnje da se u ime zaposlenosti, standarda građana, progresa prelivaju sve veća i veća sredstva u novčanike jedan odsto najbogatijih. To je valjda jedina hiper-manjina za koju se niko ne boji da je na putu nestanka, te da bi je trebalo zaštiti kao vrstu.

Problem „bacanja novca“ nije samo evropski. Amerika, iz čijeg haosa povremeno izroni i po neki relevantan podatak, još pre izbijanja rasističke krize bila je najavila intervenciju države u spasavanje kompanija i pojedinaca u iznosu od 2.200 milijardi dolara. Neposredno nakon toga FED (centralna banka) najavila je da će staviti na raspolaganje 4.500 milijardi kompanijama koje nisu u mogućnosti da povećaju likvidnost drugim merama. Japan, treći akter u klubu najrazvijenijih, proklamovao je odobravanje 1.000 milijardi dolara pomoći svojoj ekonomiji. Ukupno bi tako Amerika, EU i Japan, kako obećavaju, bacile na tržište novca nešto manje od 15 hiljada milijardi dolara. Šta nakon toga ostaje od tržišta? Ili: nije li to tek pravi uslov za njegovo funkcionisanje? Ne zaboravimo da je Fridman u „Slobodi izbora“, a zatim i čitava supply ekonomija propagirala da tržište može funkcionisati u punoj meri jedino ako je ponuda veća od tražnje. U protivnom nema konkurencije i njenog presudnog uticaja na ukupan napredak.2

Mogućnost olakog baratanja novcem koji je sve od naftnih kriza sredinom prošlog veka bio nedodiriva svetinja, otkrili su monetaristi čikaške škole i sveli na ciničnu rečenicu: „Ako šeici toliko žele dolare, zašto da im ih ne štampamo“, uz obezbeđenje da inflatorno dejstvo ne pogodi američko tle. Tako su preko petro-dolara Amerikanci podelili superprofit na ceni nafte zajedno sa šeicima. Onda je Japan 1989/90. proklamovao QE (otkup državnih dugova) u iznosu od 1.300 milijardi dolara, što je za to vreme bila frapantno visoka suma i još jedno zadiranje u monetarnu politiku. Nema toga ko se kasnije latio istog oruđa, a da se nije pozvao na presedan BOJ-a (Bank of Japan). Tu valja ubrojati svakako i quantitative easing ECB – kao odgovor na finansijsku krizu, ali sa zakašnjenjem od 7 godina, tipičnim za EU. Ukupan japanski dug iznosi danas 251,9 odsto njihovog domaćeg proizvoda, odnosno 10.500 milijardi dolara i malo koga to uzbuđuje.3 Finansijski balon se nezadrživo naduvava.

Smisao otkupa državnih dugova u EU u vreme krize 2008. godine, bio je da se ubacivanjem likvidnog novca na tržište utiče na porast inflacije do željenih 2 odsto, koja sa teoretskog stanovišta dovodi do rasta investicija. Verovalo se da će tako investitori, odnosno kompanije prepune novca početi da ulažu u sopstvenu modernizaciju. Ispostavilo se da je igra sa novcem skliznula na drugu stranu, pa se umesto povećanja investicija desilo da su kako banke, tako i kompanije dobijenim novcem počele da otkupljuju sopstvene dugove i akcije i tako pokrenule talas nove koncentracije i jačanja moćnih. Da se takva „greška“ desila u bilo kojoj pojedinačnoj, manje razvijenijoj zemlji, bila bi podvrgnuta ismevanju njene ekonomske nauke i finansijskog znanja, pri čemu bi se posumljalo i da je u pitanju novi kanal korupcije. Kada je u pitanju novac, pogotovo veliki novac, valja biti vraški naivan pa verovati da su mogući greška ili neznanje. U pitanju je sistem.

Uz nepojmljivo veliku masu novca koja se vrti legalno, postoji još čitav jedan svet meren (po nekima) čak milionom milijardi dolara koji fluktuira, a niko mu zapravo ne zna prave dimenzije. Budući da najveći deo transakcija koje se izvode preko derivata4 – o njima je reč – nije obavezan da bude negde makar evidentiran, to se procene ukupnih operacija derivatima kreću od 500 hiljada do milion i dve stotine hiljada milijardi dolara. Bilo kakav pokušaj pojedinca da se hrve sa tom enormnom masom potraživanja i dugovanja svedočio bi samo o njegovoj ličnoj neodmerenosti i ništa više. Potrebni su instituti, znanje, tehnika i pre svega volja da bi se makar delimično ovladalo tim cunamijem koji preti da napravi finansijski haos.

Mudrije je povući se iz tog finansijskog gliba tako što bismo se pozvali na Skerlićevu izreku o tome kako ne zna da snese jaje, ali dobro zna šta je mućak. Naime, ako je početkom ovog veka obim operacija derivatima iznosio samo 19 odsto više nego što je svetski BDP i ako prema studiji iz marta 2018. godine (R&S Mediobanca) na koju se većinom pozivaju oni koji o derivatima raspravljaju, i po kojoj je suma derivata 33 puta veća (3.300 odsto više!) od svetskog BDP-a, onda je jasno da je u pitanju nesklad koji, uprkos sve sofisticiranijim merama zaštite, mora da ispadne iz ravnoteže uzrokujući katastrofu. Hoće li se to dogoditi zajedno sa ekonomskom krizom neminovnom posle pandemije, to malo ko može da pogodi.

Koliko god grandiozna bila opasnost operacije sa derivatima, novac koji su već obećale ili dale države i EU toliki je da se i od njega vrti u glavi, pa je možda lakše steći predstavu o trajanju svetlosne godine nego o njegovom ukupnom iznosu. Da bi se izbrojala milijarda potrebno je 125 godina brojanja po 24 sata na dan! Okvirno suma o kojoj se govori, pregovara, cenjka, uvećava i umanjuje negde je oko 15.000 milijardi dolara. Da celo čovečanstvo krene da je broji teško da bi je izbrojalo za života današnje generacije. Mnogo. Nalik na obilje. Valja imati u vidu da se često može pročitati kao nekakva vrsta standarda da je od celokupne pomoći Bosni za njen izlazak iz rata i obnovu do „krajnjeg korisnika“ stiglo samo 38 odsto od ukupno izlicitirane pomoći.

Svaka krizna situacija prilika je za preraspodelu u kojoj, dakako, najbolje prolaze oni koji već imaju. Ovoga puta čak je sama tehnologija išla na ruku velikim distributivnim lancima tipa Amazona i Alibabe pa su prema podacima Business Insidea desetorica milijardera za 11 sedmica krize uvećali svoje bogatstvo za 565 milijardi dolara. Na listi vodi Džef Bezos – Amazon, sa 36,2 milijarde novostečenih dolara na bogatstvo koje se već merilo sumom od 149 milijardi. Deseti na toj listi je Fil King – Nike uz uvećanje bogatstva za 11,6 milijardi na već posedovanih 41,1 milijardu. Hedž fondovi, džank bonds i ostali „proizvodi“ derivata trenutno su u zasenku. Sada je vreme igrokaza u kojem će se investicioni giganti truditi da se predstave kao najpouzdaniji da obrnu novac kojim države spasavaju ekonomiju. Statistike ECB pokazuju da bi ukupna suma novca lako mogla biti veća nego što su pretendenti sposobni da je upotrebe.

Postajemo svedoci rađanja milijarderskog finansijskog populizma. Lari Fink, menadžer Black Rock finansijskog giganata obraća se ništa manje nego svetskoj javnosti ubeđujući je da jedino njegov gigant ima kapacitete da pametno i profitabilno obrće ogromne ESG fondove (održivog razvoja na novim čistim tehnologijama). Glavna igra oko podele mase novca vodiće se na tom super nivou. Ostali su periferni igrači, ma koliku dreku dizali. Jedini ko je još spreman da uđe u dominantnu igru je – mafija. Uprkos protestima italijanske javnosti kada je nemački Die Welt objavio tekst u kojem se tvrdi da mafija trlja ruke očekujući da se najveći deo evropske pomoći Italiji slije u njene ruke.

Tokom marta i aprila meseca Nacionalna služba anti-reketa u Italiji – a Italija je nažalost sinonim za delovanje mafije na svetskom nivou, broj prijava pokušaja ucenjivanja je dupliran u odnosu na prošlu godinu. Mafija ne čeka i ima izuzetno efikasnu organizacionu mrežu. Jedan od ucenjenih ugostitelja svedoči kako je tražio od banke kredit od 25.000 evra kako bi premostio obaveze do početka aktivnosti, ili će morati da bankrotira i dakako nije dobio kredit jer novac još nije stigao do banaka. Očajan još nije stigao do kuće kada mu je zazvonio mobilni i jedan „prijateljski“ glas mu je ponudio da ga „povoljno“ kreditira. Prihvatio je i samo dve sedmice kasnije stavljeno mu je do znanja da je kamata udvostručena s obzirom na „veliku tražnju“. Kako tvrdi, teško mu je bilo oteti se utisku da je u pitanju vešto organizovan kriminal u kojem i osobe iz banke imaju svoju ulogu. Čopori šakala nanjušili su plen i neće se ustezati da otimaju. Predsednik udruženja industrijalaca Italije, Bonomi, postavio je uslov vladi – da njihovo udruženje bude to koje će odlučivati kako će se i kome dodeljivati krediti, inače će pokrenuti političku akciju rušenja vlade. Navedene dve vrste razlikuju se samo kvantitativno.

Krajem prošle sedmice Svetska banka je objavila prognozu da će pandemija i opšti atak na globalizaciju proizvesti 70 do 100 miliona novih pripadnika „ekstremnog siromaštva“ u svetu. U najavi je i zajednička analiza OECD-a i MMF-a o značajnom sniženju ranijih prognoza i porastu siromaštva u zemljama u razvoju. I to je deo budućnosti.

Ovaj tekst je pisan istovremeno za Biznis i finansije i Peščanik.

Peščanik.net, 16.06.2020.

KORONA VIRUS

________________

  1. U vreme finansijske krize 2008. Grčka je bila ukupno dužna 320 milijardi evra, odnosno 177 odsto svog BDP-a. Na ime „pomoći“ za izlazak iz krize dobila je ukupno iz Fonda za finansijsku stabilizaciju 168, od zemalja eurozone 53, iz privatnih izvora (banke) 34, od sopstvene vlade 15, od ECB 13 i od MMF 12 milijardi – ukupno 295 milijardi evra. Od tog novca u grčki trezor stiglo je samo 9,7 milijardi evra, približno 5 odsto ukupne sume. Prema podacima AGI, italijanske ekonomske agencije, poverioci su iz pomoći Grčkoj naplatili ukupno 241 milijardu evra svojih potraživanja. Danas je Grčka dužna 370,4 milijarde evra (50,4 više) što je 181 odsto njenog BDP-a (za 4 poena više). Uspostavljeni automatizam naplate dugova skida sa grčkog računa 593 evra svake sekunde, odnosno 18,7 milijardi godišnje. Grčka nije više nikome problem. U redu je insistirati na pravilima igre i čistim računima, ali nije u redu predstavljati ih kao pomoć onome ko je u nevolji.
  2. Ako je ta teza tačna, onda je tržišna privreda organski opredeljena da ekološki uništava planetu. Sve one stotine hiljada automobila koji ostaju neprodati, milioni kvintala hrane, robe svih vrsta… omogućavaju funkcionisanje jednog modela razvoja uz nedvosmislen zločin prema prirodi koja nas okružuje – valja to imati na umu kada se raspravlja o Next Generation EU.
  3. Italija je četvrta najzaduženija zemlja na svetu sa 2.400 milijardi evra, odnosno 134,8 odsto BDP-A (31. decembra 2019); međutim, istovremeno je i šesta zemlja na svetu (pre Nemačke) po bogatstvu stanovnika. Siromašna zemlja bogatih građana! Bila je to „ideologija“ Berluskonija dok je bio na vlasti i potkopavao državu kojom je upravljao.
  4. Grafički prikaz jedne od mogućih preraspodela ukupnog svetskog bogatstva: ovde.
The following two tabs change content below.
Milutin Mitrović
Milutin Mitrović (1931-2020) novinar, 1954. kao urednik Studenta primljen u Udruženje novinara i ostao trajno privržen tom poslu. Studirao prava i italijansku književnost, ali nijedne od tih studija nije završio, pa je zato studirao za svaki tekst. Najveći deo radnog veka proveo u nedeljniku Ekonomska politika, gde je obavljao poslove od saradnika do glavnog urednika i direktora. U toj novini je osnovno pravilo bilo da se čitaocu pruži što više relevantnih informacija, a da se sopstvena mudrovanja ostave za susrete sa prijateljima u bifeu. Tekstovi su mu objavljivani ili prenošeni u kanadskim, američkim, finskim i italijanskim medijima, a trajnije je sarađivao sa švajcarskim časopisom Galatea. Pisao za Biznis i finansije i Peščanik. Fabrika knjiga i Peščanik su mu objavili knjigu „Dnevnik globalne krize“.
Milutin Mitrović

Latest posts by Milutin Mitrović (see all)