Nada, foto: Peščanik
Nada, foto: Peščanik

„Strah je pasvord našeg vremena“, napisao je Džerard Padro (Gerard Padró i Miquel), profesor ekonomskih i političkih nauka sa Jejla, u svom eseju „Politika straha“ još 2007. godine. Imao je doduše u vidu autokratske režime koji se služe strahom da bi „izvlačili ogromnu ličnu korist od siromašnih“. Danas ovo važi i za sve ostale. U jednom kaišu stripa Čarli Braun, on mudruje: „Razvio sam sopstvenu filozofiju – plašiću se samo jednom dnevno“. Od dosetke do strašne stvarnosti mali je korak: italijanski sudija Đovani Falkone, koga je likvidirala mafija, kuražio se tvrdnjom da onaj ko se plaši umire svakodnevno, a ako se ne plaši samo jednom. Ovi citati su uvod u razmišljanje o erupciji straha izazvanog epidemijom korona virusa koja je u toku.

Ekonomija, preciznije neuro-ekonomija – disciplina koja se razvija zahvaljujući modernim tehnikama posmatranja funkcionisanja mozga (magnetna rezonanca, TAC, PET, SPECT) dovela je u pitanje shvatanje ekonomije kao discipline čvrstih pravila, koje polazi od toga da je čovek biće obdareno racionalnošću. Iskustvo i još više neurologija koriguju to shvatanje, pa se došlo do zaključka da čovek nije „racionalna životinja“, već da vrlo često reaguje na osnovu impulsa (neuronalnih automatskih procesa), tako da se i njegovo ekonomsko ponašanje shvata kao produkt mešavine racionalnosti i emocija.

Kejnz (John Maynard Keynes) je i bez pomenutih tehnoloških dostignuća uočavao da na donošenje naših odluka utiču navike, socijalne konvencije, optimizam i pesimizam, ukratko – emocije. Istražujući tu oblast definisao je i animal spirits – nagon preduzetnika da preduzme neki odlučan korak, iako za to nema dovoljno podataka i tržišnih analiza. U donošenju odluka, uočio je, strah igra jednu od dominantnih uloga.

Najmasovniji strah u ekonomski razvijenim zemljama danas je strah od gubitka zaposlenja. Aktuelna pandemija korona virusa samo ga je produbila. Karakteristično je da najveće stope straha beleže zaposleni u tzv. tehnološkim kompanijama kao što su Amazon, Cisco, Google, Uber… Gubitak zaposlenja zbog robotizacije i automatizacije proizvodnje poslužio je poslodavcima, čak i u sektorima gde do toga nije došlo, da ucenjuju radnike niskim dohocima uz ciničnu formulu: „Ako ti nećeš, ima stotinu drugih koji hoće da rade za tu nadnicu“.

Zaposleni u vodećim kompanijama strahuju da će izvanredne mere nametnute pandemijom postati pravilo i uzrokovati dalje gubljenje sigurnosti uz presiju ka sniženju dohotka. Generalno 62 odsto zaposlenih u tim kompanijama uvereno je da će vanredno stanje izazvano pandemijom negativno uticati na njihov dohodak i sigurnost. Najniži procenat tog straha je kod zaposlenih u Apple kompaniji (39,2 odsto), a najviši u Expedia (servis za onlajn rezervacije) – čak 77,2 odsto. Gotovo svi oni koji su sada prinuđeni na rad od kuće boje se da će to postati pravilo koje znači smanjenje ličnih prihoda uz vrlo rastegljivo radno vreme.

Ispitivanja u deset zemalja širom sveta pokazuju da se građani boje kako će pandemija imati trajni negativan uticaj na njihov način života. U Kini čak 78 odsto ispitanika smatra da će ih epidemija trajno finansijski pogoditi. U Japanu 56 odsto, Evropskoj uniji 41 odsto, u Rusiji 40 odsto, SAD 37 odsto, Kanadi 21 odsto… Uočljivo je da što je zemlja geografski bliža Kini, to je strah veći.

Tokom proteklih 20 godina tržište je sedam puta zabeležilo dramatičan pad aktivnosti i u proseku je bilo potrebno 18 meseci da bi se aktivnosti vratile na raniji nivo. Najduži period oporavka bio je nakon krize 2008. i trajao je 68 meseci. Nastojeći da sagleda bilans današnje situacije, jedan finansijski analitičar kaže da je jedino što mu pada na pamet – da poruči žestoko piće. Rekordno niske kamatne stope neminovno će doneti najniže zapamćene stope prihoda na štednju i time uzrokovati recesiju nepoznatih dimenzija.

Beker i Rubinštajn u svom eseju „Izazovi straha u ekonomiji“ kažu: „Strah može da ima centralnu ulogu u širenju finansijske krize, u šta smo se kroz istoriju i uverili“. Kako bi sprečile krizu, dominantne države obećavaju da će se poslužiti Fridmanovim „bacanjem novca iz helikoptera“ – ogromnim sumama iz emisije koje treba da ožive ekonomiju. Američki kongres je odobrio 500 milijardi dolara, ali predsednik Trampa zahteva da se ta suma uveća: na 1.000 pa zatim čak na 1.500 milijardi dolara. Nema sumnje da će dobiti sve što traži.

Evropska centralna banka je uz već odobrenih 120, najavila još 750 milijardi evra za otkup dugova zemalja članica – tzv. quantitative easing, što zapravo znači da neće ograničavati srljanje u nove javne dugove. Nemačka samo za svoju stabilnost predviđa trošak od 550 milijardi evra. Kao što niko ne zna kojim će se putem dalje kretati pandemija, tako je neizvesno i koliko i kako će ta hrpa novca uticati na oporavljanje tržišnih procesa; ili će možda omogućiti finansijski haos u svetu.

U ovom trenutku svet je nervozan – nema poverenja ni u koga. Odsustvo vere i poverenja najdublji je uzročnik straha. Danas nema političke ličnosti u svetu koja bi, kao nekada Frenklin Ruzvelt, rekla: „Jedino od čega valja imati strah je – strah po sebi!“ A da mu se pritom veruje na reč da garantuje sigurnost građanima. Zatrpani smo negativnim porukama medija, mržnjom prema političarima, ali i njihovim međusobnim sukobima, a takva atmosfera vodi jedino povlačenju pogrešnih poteza. Porazu doprinosi sve veći broj ljudi koji se iz straha od manipulacije povlače iz javnog života, što ga osiromašuje i prepušta bezočnim nasilnicima.

Januara 1941. Amerika je proklamovala četiri slobode: govora, vere, od siromaštva i od straha. To je bilo propraćeno kampanjom koju će nadmašiti jedino poziv na mobilizaciju za ulazak u rat krajem iste godine. Paradoksalno je, ali jedina zemlja koja ima deklaraciju slobode od straha razvila je najveću industriju horora na svetu. Strah je u mitologiji, sujeverju, knjigama i filmovima našao plodno tle. Kulminaciju je postigao film Anabela, koji je 2014. udruženje francuskih kinematografa skinulo sa repertoara uprkos rastućem prihodu, iz straha da će horor scene, zbog kojih su tinejdžeri hrlili u bioskope, imati opasno dejstvo na njihovu psihu.

Drugi pravac je manipulacija strahom od „moćnog i zlog neprijatelja“ kao najefikasnije sredstvo za jačanje patriotizma i nacionalizma. Galupovo istraživanje iz 1980. pokazuje da se ispitanici (redosled je po broju odgovora) najviše plaše paukova, smrti, usamljenosti, neuspeha, neizvesnosti… Kakva čednost uoči ere neoliberalizma! Danas je na prvom mestu gubitak zaposlenja, koji deli vrh tabele sa strahom od epidemije.

Posledica je to profitabilne simbioze neuro-ekonomije i neoliberalnog koncepta ekonomskog uspeha, koja se zasniva na veštom korišćenju emocionalnih činilaca – straha i pohlepe. Strah je namenjen radnoj snazi, a pohlepa vlasnicima kapitala. U posledicama te politike koja je ovladala svetom žive gotovo svi, bez obzira na veličinu zemlje ili društveni sistem.

Primera radi, Kina koja ima jednopartijski, formalno komunistički društveni sistem, svoj uspeh zasniva na samo delimično ublaženim principima neoliberalizma. Princip bespoštednog grabljenja doveo je do opšteg labavljenja moralnih principa. Studija sestara Pelin i Selin Kesebir, obe su socijalne psihološkinje, bavi se uticajem društvenih promena na dominirajuće reči u svakodnevnoj upotrebi i konstatuje da je tokom druge polovine proteklog veka korišćenje reči skromnost opalo za 52 odsto, ljubaznost i predusretljivost za 56 odsto, te da opšti moralni izrazi postepeno ispadaju iz upotrebe.

Kristalisale su se dve strategije borbe protiv aktuelne epidemije. Jednu zastupaju Britanija, Amerika i delimično Francuska. Drugu Kina, Južna Koreja i veći deo Evrope. Prva podrazumeva, bar kako to tumači strateški analitičar Roberto Bufanji (Buffagni), da je polazna tačka ekonomistička – odnos cena/prihod po kojem se žrtvovanjem jednog dela stanovništva uz neveliku ekonomsku štetu epidemija može savladati „imunitetom krda“: kada oboli više od 60 odsto stanovništva, preživeli stiču imunitet. Pritom bi penzioni fondovi postali solventniji zbog smanjenog broja korisnika. Nešto kao ona „racionalna“ računica koja se vezuje za Memorandum SANU – da će 80.000 mrtvih biti dovoljno za ostvarenje sna o Velikoj Srbiji.

Druga strategija je apsolutna izolacija stanovništva i prekid svih, sem najnasušnijih ekonomskih delatnosti. Ta varijanta je ekonomski pogubna, ali obećava da će veći broj stanovnika preživeti. Prva varijanta se zasniva na onom ogavnom racionalizmu zaštićenih, koji su skloni da žrtvuju druge kako bi njima bilo bolje. Britanija i Amerika su počele sa prvom strategijom, ali shvativši njenu previsoku cenu u ljudskim životima/broju glasova na izborima, postepeno odustaju od nje i prelaze na humaniju, drugu strategiju.

Velika ljudska stradanja u epidemijama inspiracija su ne samo za stručne analize nego i za značajna literarna dela. Andrić je u „Na Drini ćuprija“ pisao: „Za tih dvadeset i pet godina iz sredine 19. veka dva puta je u Sarajevu morila kuga i jednom kolera. U tim slučajevima kasaba se pridržavala uputstava koja je, prema tradiciji, još Muhamed dao svojim vernicima za njihovo držanje u slučaju zaraze: ‘Dok bolest vlada u nekom mestu, ne idite tamo, jer se možete zaraziti, a ako ste u mestu gde bolest vlada, ne idite iz tog mesta jer možete zaraziti druge’… Ali putnik zna da se posao po poruci ne svršava i da zaptije ovakvi kakvi su sada, stalno mamurni ili napola pijani od lečenja rakijom, teško pamte i naopako dostavljaju mnoge poruke. Zato i dalje oteže razgovor, moli, nudi mito, poziva se na boga i na dušu. Sve tako dok onaj od zaptija koga je on uočio i koji je najmekši ne ostane sam na kapiji. Tada se stvar nekako uredi. Duševni zaptija okrene lice onom izdignutom zidu, kao da čita starinski natpis na njemu, a ruke zabaci na leđa i ispruži dlan desne ruke”.

U Sloveniji je internetski superagilni profesor Miran Hladnik na sajtu SlovLit potakao nabrajanje literarnih dela koja govore o epidemijama. Od Karla Maja do Šenoe ima tu hrpa književnih i stručnih dela, pa se među citiranima na samom vrhu našlo „Besnilo“ Borislava Pekića. Isplivava i babavanginska dimenzija proročanskih romana od kojih je najupečatljiviji The Eyes of Darkness / Oči tame Dina Kunca (Dean Koontz) iz 1981. godine po kojem baš iz laboratorija u Vuhanu, naučnik Li Čen beži u Ameriku odnoseći disketu na kojoj je opisan način proizvodnje najopasnijeg biološkog oružja koje pogađa samo ljudska bića. U antikvarnicama Amerike cena te knjige kreće se danas između 500 i 1.000 dolara.

Koncept biološkog ratovanja traje bar od Drugog svetskog rata, kada je po poznatoj šemi da je „onaj drugi prvi počeo“ Treći rajh optužen da uveliko eksperimentiše sa biološkim oružjem, te su tako i Amerika, Britanija i Kanada krenule da se bave tim poslom u ratne svrhe. Još 1960. godine sa Harvarda je pokrenuta kampanja protiv biološkog oružja, a 1969. Ujedinjene nacije su donele Konvenciju o biološkom oružju (BWC), kojom se zabranjuju njegovi istraživanja, proizvodnja i skladištenje. Kina je svoje angažovanje u proizvodnji od 1951. pravdala tvrdnjom da je japanska imperijalna bio-ratna jedinica 731 iz Drugog svetskog rata nastavila da proizvodi bio oružje, zaobilazeći na taj način zabranu o ponovnom naoružavanju Japana koja se odnosila samo na klasično oružje.

Karakteristično je da je 2001. administracija predsednika Buša odbila primenu protokola BWC, a 2002. pojavila se epidemija SARS što se dovodi u međusobnu vezu. Indija je 2004. optužila Pakistan da je u Kašmiru raspršio virus HIV-a. Kada je 2008. u Indoneziji zavladala „ptičija groznica“ (H5N1), domaće vlasti su optužile Ameriku da taj virus potiče iz njihove mornaričke laboratorije za medicinska istraživanja u Džakarti, te su zatražile njeno hitno zatvaranje. U toj prljavoj igri malo ko ima čiste ruke.

Foreign Affairs, iz čijeg martovskog broja potiče veći deo podataka prepričanih u prethodnom pasusu, završava svoju temeljitu analizu rečima: „Niti se teorije o razvijanju virusa u laboratorijama mogu dokazati, niti se mogu dokazati njihovo slučajno ili namerno sejanje, niti ima dokaza da su virusi prešli sa životinja na ljude. Međutim, sasvim je sigurno da će teorije zavere ostaviti nemile efekte na saradnju SAD i Kine“.

Trinaest dana kasnije ista novina, za koju važi da je bliska američkom ministarstvu spoljnih poslova, a sve je dalja od američkog predsednika, objavljuje novi tekst na temu posledica krize: „Korona virus mogao bi preoblikovati svetski poredak“. Ključna je rečenica: „Sjedinjene države svoju ulogu lidera nisu gradile samo bogatstvom i silom, već domaćom stabilnošću, širenjem globalnog blagostanja i sposobnošću da koordiniraju globalni odgovor na krize. Korona virus je testirao sve te osobine… Vašington je pao na tom ispitu… Slika nije prijatna: Nacionalne strateške rezerve izveštavaju da poseduju samo jedan odsto potrebnih maski, respiratora i ventilatora potrebnih da se odupre epidemiji. Većina tih predmeta uvozi se iz Kine, koja zadovoljava čak 95 odsto američkih potreba za antibioticima“. Srećom, Kina ne koristi te okolnosti da ucenjuje. Naprotiv, isporučuje sve proizvedene količine i to ne samo u SAD, nego i u Italiju, Iran i Srbiju; uz opremu šalje i ekipe svojih lekara sa iskustvom stečenim u obuzdavanju epidemije u svojoj zemlji.

Kina nudi pomoć gde je ona najpotrebnija, ne uslovljavajući je ničim. „Počinje da se ponaša kao pravi globalni lider sposoban da rešava probleme kod kuće, da odgovori globalnoj tražnji dobara, kao i da koordinira globalne odgovore“. Nasuprot tome, dok i najgluplji provincijski političari shvataju da nije vreme za konfrontaciju nego za kooperaciju, Trampova administracija vodi inferiornu lokalnu politiku, pa iz političkih razloga zabranjuje izvoz medicinske opreme na Kubu, a umesto humanitarne pomoći u Evropu šalje konvoje ratne gvožđurije i 20.000 vojnika na manevre „Defender Europe 20“ na granicama sa Rusijom.

Srećnija okolnost bi bila „ako bi Vašington i Peking delovali za opšte dobro, ako bi koordinirali traganje za vakcinom, usaglasili klinička istraživanja, koordinirali informacije i ulaganje sredstava za obuzdavanje pandemije, ponudili zajedničku pomoć ostalima… Konačno korona virus bi mogao poslužiti kao poziv na ravnopravnu saradnju na drugim globalnim izazovima kao što su klimatske promene“, što bi svakako obuzdalo talase straha koji se šire svetom.

Psiholozi tvrde da se u okolnostima epidemije prvo razvija strepnja, a ako razlozi potraju dugo strepnja prerasta u bes. To valja imati u vidu, jer samo vračare i tabloidi „znaju“ dokle će sve ovo trajati i kako će se završiti.

Biznis i finansije, 22.03.2020.

Peščanik.net, 26.03.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Milutin Mitrović
Milutin Mitrović (1931-2020) novinar, 1954. kao urednik Studenta primljen u Udruženje novinara i ostao trajno privržen tom poslu. Studirao prava i italijansku književnost, ali nijedne od tih studija nije završio, pa je zato studirao za svaki tekst. Najveći deo radnog veka proveo u nedeljniku Ekonomska politika, gde je obavljao poslove od saradnika do glavnog urednika i direktora. U toj novini je osnovno pravilo bilo da se čitaocu pruži što više relevantnih informacija, a da se sopstvena mudrovanja ostave za susrete sa prijateljima u bifeu. Tekstovi su mu objavljivani ili prenošeni u kanadskim, američkim, finskim i italijanskim medijima, a trajnije je sarađivao sa švajcarskim časopisom Galatea. Pisao za Biznis i finansije i Peščanik. Fabrika knjiga i Peščanik su mu objavili knjigu „Dnevnik globalne krize“.
Milutin Mitrović

Latest posts by Milutin Mitrović (see all)