Građani, razočarani u demokratiju, traže nove autoritete. I ako ne nalaze nove, vraćaju se starima, onim autoritetima koji mogu da pruže makar neku utehu, možda i nekakav oslonac, ali će uvek ostati manjkavi i parcijalni. Polako se ispostavlja da i postkomunistički nacionalizam samo delimično služi ovom cilju, jer nužno vodi do novih podela i novih isključivosti. Na kraju će se ponovo pokazati da će se i od najvećih nacionalista naći još veći nacionalista. Ovo nadmetanje je nedogledno, pa je zato i neophodan jedan „vođa” koji će biti po svom položaju „vlastan” da odluči ko je pravi nacionalista. Bauk kruži Srednjo-istočnom Evropom, bauk putinizma.
Švajcarska i autonomija
Na ovogodišnjem Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, Švajcarska je proglašena za najstabilniju zemlju. Pravo pitanje glasi: kako je to moguće? Zbog čega je to tako? Zar jedna ovako mala zemlja? Prema mišljenju švajcarskog Credit Suisse to se objašnjava stvaranjem globalnih ekonomskih centara, visokim stepenom građanskih prava i zalaganjima izvrsne preduzimačke, umetničke i intelektualne elite. Jeste – Švajcarci znaju da bez vrsne intelektualne, književne, umetničke elite nema ekonomske stabilnosti. Ta se okolnost kod nas ne uvažava, ne uzima se u obzir. Nemački ekonomista Gerd Hauptman u svojoj studiji ulazi i u detalje tajne švajcarskog uspeha. U Švajcarskoj, piše Hauptman, centralna upravljačka birokratija, koja je i najskuplja, svedena je na minimum, najvažnije odluke se donose na daleko jeftinijim, lokalnim nivoima; nadalje, ne postoji profesionalna politička elita – političari obavljaju javne funkcije pored svog građanskog zanimanja – što znači da nije moguće graditi političke karijere. Uspehu Švajcarske na odlučujući način doprinosi decentralizovani kantonalni sistem, u kojem kantoni, u međusobnom nadmetanju, autonomno donose svoje odluke. Mogao bi ovaj model da bude poučan kako za Mađarsku, tako i za Srbiju. Ako bismo u svetlu švajcarskog uspeha osmotrili, na primer, nasrtaje beogradske elite na Vojvodinu, postaće namah jasni i koreni permanentne ekonomske i društvene krize u Srbiji. Doduše, i u Švajcarskoj nailazimo na znakove strepnje, ali to nije ni blizu strahu, nema ni govora o nekakvoj privrednoj ili političkoj panici. Raste samo zabrinutost. Vozovi su tačni, gradovi su uređeni, putevi čisti, bezbedni, građani na vreme izmiruju svoje poreske obaveze, institucije kulture rade besprekorno, ali u kafeima sedi manje ljudi i sve je više onih koji se žale na današnju omladinu. Međutim, Švajcarcima ne pada na pamet da umanjuju kantonalnu autonomiju. U Švajcarskoj, naime, kantoni imaju i zakonodavnu vlast, vode vlastitu poresku politiku, čak i praznike sami određuju. I – zaista je pravo čudo – Švajcarska je najstabilnija zemlja na svetu.
Polarizacija političara
Srpski političari u horu ponavljaju da veruju u nevinost Miroslava Miškovića, najvećeg srpskog oligarha. A to mi deluje vrlo sumnjivo! Jer, koliko god da to zvuči neobično, oni izražavaju svoju veru u Miškovićevu nevinost kad se kunu da su se, istina, sretali sa njim, ali da je magnat bio uvek krajnje korektan, nije ni u naznakama pokušavao da ih korumpira. A to je upravo komično. Jer je Mišković, kad se kao osumnjičeni našao u pritvoru, navodno izustio neke pokajničke reči: „Davao sam svima…” Ako se ovako nastavi, Mišković će biti svetac ovog vremena.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija info, 29.12.2012.
Peščanik.net, 29.12.2012.
