Tokom dvanaest godina, počev od 1982, moja partnerka i ja, dok smo živele u San Francisku, udružile smo se s dve prijateljice iz Sijetla da bismo zajedno proizvodile nešto što se zvalo Lesbian Contradiction: A Journal of Irreverent Feminism (Lezbijska protivrečnost: časopis drskog feminizma), ukratko LesCon. Počele smo da kucamo na pisaćoj mašni kratke kolumne i da prelamamo na improvizovanom svetlosnom stolu ono što će postati tabloid koji izlazi četiri puta godišnje. Za lepljenje papirnih traka na finalne velike listove koristile smo topljeni parafin iz električne topilice za vosak.
Na kraju smo nabavile kompjutere Macintosh i odlazile do lokalne fotokopirnice, koja nam je lasersko štampanje originala naplaćivala 25 centi po strani. Onda smo opet lepile na starinski način da bismo dobile strane veličine tabloida. Završene ploče su odlazile u lokalnu komercijalnu štampariju, gde se štampao naš tiraž od 2.000 primeraka.
Bilo je to, naravno, pre nego što su obični ljudi čuli za elektronsku poštu. U celom našem uredničkom procesu posredovala je Pošta Sjedinjenih Država; stalno su letela pisma između dva grada. S druge strane, tokom 12 godina i pripremanja 48 brojeva, morale smo da se sretnemo samo četiri puta.
Ovim želim da kažem da sam stara. Ta činjenica – i nedavni događaji u životu nekoliko prijatelja – podsetili su me na prvi tekst koji sam napisala za LesCon: „Ko će upravljati domom za matore lezbijke?“ Danas je to pitanje jednako važno, i to ne samo za lezbijke. U to vreme moj pogled na svet je bio skučeniji; naivno sam verovala da će se neko – država ili porodica – pobrinuti za stare heteroseksualce dok smo mi lezbijke prepuštene same sebi.
Rulet starenja
Ovih dana moja partnerka i ja posvećujemo mnogo vremena brizi o starima. U stvari, dugo sam bila izvor tehničke podrške jednom skupu osamdesetogodišnjaka, pre svega sopstvenom ocu. (Okej, siguran si da si sačuvao dokument? Sećaš li se kako si ga nazvao?“) Pomažemo svojim ostarelim prijateljima kad treba da odu kod lekara ili kad imaju teškoća s komunikacijom (s fiksnim ili mobilnim telefonom i internetom), a ponekad samo ublažavamo njihovu usamljenost.
Poslednjih meseci naši stariji prijatelji suočavali su se s gubitkom stambenog prostora, supruga, pokretnosti ili kognitivnih sposobnosti. Vrlo mi je bolno što ne mogu više da im pomognem.
Ne bi trebalo da se čudim tome što me svakog dana nešto podseti da starenje može biti skopčano s frustracijom i strahom. Boli me saznanje da mi kosti postaju slabije, da ne čujem onako dobro kao nekad, da mi je koža suvlja i izborana, da lice u ogledalu na koje sam navikla izgleda sve čudnije. Imam sreću da sam – kao i moj otac koji je govorio, „Posle sedamdesete, ostaje samo održavanje“ – uspela da zadržim priličnu količinu smeđih vlasi na glavi. Posebno mrzim to što se reči, koje su mi nekad veselo skakale s jezika, sad mrzovoljno kriju u rukavcima mog mozga.
U tekstu o političkoj klasi koja stari Robert Rajk, ministar rada u vladi predsednika Bila Klintona, čudesno je opisao „opadanja“ koja dolaze sa starenjem i sopstvenu odluku da prestane da drži nastavu posle više decenija. Njegov doživljaj anomičke afazije sličan je mom. Žali se da se teško seća imena ljudi i primećuje da su „neka lična imena potpuno izbrisana. Čak i kad ih ponovo otkrijem, ona imaju đavolsku veštinu da opet nestanu.“ Znam o čemu govori. Kad god hoću da kažem indijski orah, nametne mi se reč „rogač“. Neki bezobrazni gremlin zamenio je mesta tih reči u kartoteci mog mozga.
Mada žalim za već izgubljenim sposobnostima i onima koje polako nestaju, još nisam spremna da se suočim s jedinom istinskom alternativom starenju: ne sa sladostrasnim snovima o večnom životu nekog zaljubljenika u tehnologiju, već sa stvarnošću smrti. Protivim se umiranju i da me je univerzum pitao za savet, smrtnost bi bila sasvim izostavljena iz njegovog projekta.
Niko to neće uraditi za nas
Danas se stidim nekih delova teksta „Dom za stare lezbijke“, koji sam napisala pre više od 40 godina. Tada sam imala manje od trideset godina i starost mi je izgledala kao nešto čudno i daleko. Kad sam pokušavala da je predočim samoj sebi, mislim da sam osećala oštru žalost pesme Sajmona i Garfankla „Stari prijatelji“:
„Možeš li da nas zamisliš za mnogo godina
dok tiho delimo klupu u parku?
Strašno je čudno imati sedamdeset godina.“
Što se ostalog tiče, moj članak je neprijatno dobro naslutio u kojoj meri će ova zemlja očekivati od starih ljudi da se sami snalaze u vreme kad ja budem dospela u to čudno životno doba. Ne samo stare lezbijke već manje-više svako ko nije bogat može otkriti da starost donosi ekonomsko očajanje.
Da, američki građani i ljudi sa stalnim boravištem stariji od 65 godina mogu dobiti medicinske usluge preko Medicarea, ali standardni program pokriva samo 80% godišnjih računa. Od 2006. godine imamo pristup nekim lekovima koji se izdaju na recept, ali to iziskuje da stalno pratiš promenljivi meni, kao i da predviđaš koji će ti lekovi možda biti potrebni sutra.
Većina ljudi koji dovoljno dugo požive dobijaće neki mesečni iznos od Socijalnog, mada svota delimično zavisi od toga koliko su bili u stanju da zarade tokom svog radnog života. Ali moramo neprestano da odbijamo napade na socijalno osiguranje, čak i pokušaje da se ono privatizuje, da se smanji iznos ili povećaju godine kad pomoć počinje da se dodeljuje. Razlog je to što Amerikanci sve duže žive. Poslednji predlog je zapravo, kao što je istakao Paul Krugman, još jedan način da se kazne radnici koji malo zarađuju. On piše:
„Očekivani životni vek je zaista mnogo porastao za imućne, ali za slabije plaćene pripadnike radničke klase gotovo se nije promenio. Zahtevati podizanje starosne granice za odlazak u penziju isto je što i reći da čistači ne mogu da se penzionišu zbog toga što advokati duže žive. Taj stav nije baš simpatičan.“
Pretpostavimo da razni oblici nesposobnosti koje donosi starost znače da više ne možeš bezbedno da živiš u sopstvenoj kući. Onda si prepuštena sama sebi i ako nemaš sredstava da se preseliš u neku vrstu smeštaja sa obezbeđenom podrškom, u ozbiljnoj si nevolji. Glavna alternativa ti je da spiskaš najveći deo onog što poseduješ i da se tako kvalifikuješ za crkavicu koju će Medicaid program tvoje države platiti (najverovatnije profitnom) staračkom domu da te skladišti dok ne umreš.
Izgledi da u starosti budeš beskućnik vrlo su realni. Nedavna velika studija o ljudima bez krova nad glavom u Kaliforniji pokazala je da je bezmalo polovina beskućnika starija od 50 godina, a 7% je starije od 65. Pošto troškovi stanovanja rastu, možemo očekivati da će se na ulici naći još više starih.
U ono vreme, napisala sam da u kapitalizmu ne možemo očekivati da „vlasnici bogatstva“ nešto urade za ljude koji više ne stvaraju profit svojim radom ili indirektno – tako što omogućuju zaposlenim radnim ljudima da „budu fizički i emocionalno u stanju da izađu u svet i rade još jedan dan“. Zašto bi kapital bio zainteresovan za ljude koji više nisu izvor profita?
Po mišljenju političke filozofkinje Ajris Marion Jang, ti ljudi – stari, invalidi, trajno nezaposleni – doživljavaju posebno opak oblik ugnjetavanja: marginalizaciju. „Marginalizacija je“, piše Jang, „možda najopasniji oblik ugnjetavanja. Cela jedna kategorija ljudi je isključena iz korisnog učestvovanja u društvenom životu i tako potencijalno izložena ozbiljnom materijalnom lišavanju, pa čak i istrebljenju.“
U mom tekstu je još štošta nedostajalo. Promakla mi je činjenica da je lakše opravdati malu platu za veštinu (i nauku) negovanja jer se time uglavnom bave žene. Nije mi palo na pamet ni da bi negovateljice i negovatelji mogli sami da se organizuju. Nisam mogla da zamislim da će, decenijama kasnije, biti osnovan Nacionalni savez radnika za pružanje pomoći u kući da bi predstavljao interese bedno plaćene, nepoštovane radne snage imigranata i obojenih žena, koji se uglavnom bave negovateljstvom u ovoj zemlji.
Nedavno sam se na putu do posla, u autobusu, najednom onesvestila od bola koji mi je izazvala diskus hernija. Nekoliko meseci sam se oporavljala ležeći u krevetu. Za to vreme sam živela od mesečne pomoći, koja iznosi 185 dolara, i bonova za hranu. Izvukla sam pouku da je rešenje za brigu o ljudima s hroničnim stanjima upravo ono što me je tada održalo: zajednica volonterki, bezmalo 30 žena koje su mi na smenu kupovale hranu, prale veš i vodile me kod lekara. Zašto to ne bi moglo funkcionisati za svakog?
Ali ta mreža podrške je postojala zato što ja pripadam lezbijskoj zajednici koja polusvesno konstruiše jedno paralelno društvo ušuškano u širem grada Portlandu, u Oregonu. U njoj je bilo mnogo institucija kao što su ženska knjižara, svratište, projekat mentalnog zdravlja žena i feministička kreditna unija. Ja sam sarađivala sa ženskom pozorišnom družinom i povremeno sam radila kao sekretarica u ženskoj pravnoj kooperativi.
U stvarnosti, međutim, nismo bile ni blizu tako nezavisne kao što smo mislile. U većini tih institucija radile su žene koje su plaćane po zakonu o opštem obrazovanju i obuci, donetom za vreme predsedničkog mandata Ričarda Niksona i zadržanog pod Džimijem Karterom. Kad su Ronald Regan i njegova nova vrsta republikanaca preuzeli položaje u Vašingtonu 1981, te plate su nestale gotovo preko noći – a s njima i veći deo infrastrukture naše zajednice. Dakle, tada je moj odgovor na problem starenja bio prihvatanje etike volonterstva, ukorenjene u određenim zajednicama poput naše lezbijske. „Feministkinje s razlogom nerado traže od svojih istomišljenica da obave neki neplaćeni posao“, pisala sam, „za razliku od nas i onih žena koje su to vekovima radile.“ Ipak, nastavlja se moja argumentacija, „činjenica je da nam niko neće plaćati da brinemo jedne o drugima… a ne možemo sebi dopustiti da verujemo u kapitalističku i patrijarhalnu laž da podvaljujemo jedne drugima kad tražimo – čak i od nepoznatih – da nešto rade besplatno.“
Naknadno posmatrano, jasno mi je da sam se tada postepeno kretala ka jednom etosu koji je mogao da iščupa projekat uzajamne brige iz kandži kapitalizma. Ali bila sam naivna kad nisam uzela u obzir količinu vremena i energije koju će ljudi moći da potroše povrh svog svakodnevnog rada – pogotovo kad se ima u vidu da su u to vreme plate najpre stagnirale a onda počele da opadaju. Nisam zamišljala da će doći vreme kad će ljudi koji nemaju mnogo novca morati da rade dva, pa čak i tri posla da bi opstali. Nisam mislila, kao što sad mislim, da bi bilo bolje usredsrediti se na podizanje statusa i povećanje plate za negovateljski posao.
Ipak, davnih 80-ih godina prošlog veka priznavala sam granice volonterstva. Bila sam svesna da sam tokom svog privremenog invaliditeta imala sreće. Bila sam druželjubiva i imala popriličan krug poznanika. S obzirom na to da sam bila razumno lakog duha i da sam raspolagala znatnom zalihom tračeva, znala sam da će vođenje brige o meni biti relativno prijatan zadatak.
Ali sam znala i to da ničiji opstanak ne bi trebalo da zavisi od toga da li ima takvu narav. Umesto toga, pisala sam tada, „potrebno je da izgradimo jednostavne, pouzdane strukture za one među nama kojima je potrebna fizička nega“.
Najzad, zar je to tako teško? „Izvestan broj volontera i koordinatori koji se smenjuju mogli bi biti dovoljni“, pisala sam. I tu sam, nažalost, bolje predviđala nego što sam pretpostavljala. Poslednjih godina, tržište za brigu o starima našlo je način da komercijalizuje volonterske napore poput onih koje sam zamišljala u obliku opcija kao što su organizacije Lotsa Helping Hands i Mealtrain.
U se i u svoje kljuse
Moja poenta je tada bila da ćemo mi, kao lezbijke, morati same da se snalazimo. Niko neće otvoriti dom za stare lezbijke ako to same ne uradimo. (Možda je trebalo da predvidim da će neko to ipak uraditi ako se pokaže da je profitabilno!) Zamišljala sam da imamo 10 do 15 godina da izgradimo „formalne mreže podrške za bolesne i one koje ne mogu da brinu o sebi“, jer će na kraju svakoj od nas biti potrebne takve strukture. Mi lezbijke moraćemo da se postaramo za sebe (u to vreme smo živele „na rubovima društva“). Tada nisam shvatala da te rubove delimo s mnogim drugim ljudima.
Izgradnja volonterskih struktura je, mislila sam, samo kratkoročni cilj. Dugoročniji projekat je bio nešto mnogo ambicioznije: izgraditi „svet u kom se briga za druge ne nalazi na rubovima već u središtu društva“. Još verujem u taj veći cilj ne zato što je on divna fantazija, već zato što je to odgovor na osnovnu stvarnost života. Činjenica je da ljudska bića, kao i sva druga, žive u mreži uzajamne zavisnosti. Svako od nas je upleten, umotan u mrežu, i zavisi od drugih koji istovremeno zavise od njega. Pojedinac koji se oslanja samo na sebe je iluzija, što znači da je građenje društava zasnovanih na toj himeri poduhvat osuđen na propast i da će on na kraju izvesno izneveriti mnogo onih od kojih zavisimo, a da toga možda nismo svesni.
Starenje je zaista rulet. Moja partnerka i ja stavljamo žetone na to da će redovne vežbe, razumna ishrana i dovoljna mentalna stimulacija očuvati naše udove, organe i svest u dovoljno dobrom stanju i da ćemo, kao što se kaže, „stariti u mestu“. Planiramo da ostanemo u kući u kojoj živimo već 30 godina, u kraju u kom možemo pešice otići do biblioteke i prehrambene prodavnice. Ne planiramo da dobijemo Alchajmerovu ili Parkinsonovu bolest ili infarkt ili da (kao jedna prijateljica) doživimo pad s vrha stepeništa koji menja život. Pošto smo nekako zaboravile da steknemo decu (a uostalom, brigom o sebi ne bismo htele da opteretimo čak ni potencijalno potomstvo), planiramo da brinemo jedna o drugoj.
Kakav hibris!
Nažalost, naša kontrola nad načinom na koji ćemo stariti mnogo je manja nego što želimo. Sutra bi jedna od nas mogla izgubiti ulog stavljen na sposobnost samostalnog života, i onda bismo, kao mnogi naši prijatelji, mogle samo zuriti u realnost starenja u društvu koje se prema pripremama za starost – i preživljavanje u tom životnom dobu – odnosi kao prema ličnoj odgovornosti pojedinca.
Vreme je za realistički pristup činjenici da ćemo s godinama svi mi kojima se posrećilo da dugo živimo postajati sve zavisniji od drugih. Vreme je da se suočimo sa stvarnošću i postavimo uzajamnu brigu i pažnju u središte ljudskog poduhvata.
TomDispatch, 21.09.2023.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 02.12.2023.
