Sad kad je više nema, red je da se podsetimo da je i koalicija Srbija protiv nasilja nekada bila lepa i mlada. Da se podsetimo svih onih reka ljudi iz maja i juna prošle godine, koje su osvetljavale beogradske večeri mobilnim telefonima, i nepregledne mase koja se razlivala Gazelom u zalazak sunca. Red je i da se podsetimo da je Srbija protiv nasilja bila prva koja je goloruka porazila Vučića i njegove autobuske sendvič brigade u borbi prebrojavanja na beogradskim ulicama, i to u direktnom duelu – što bi se reklo, mano a mano. I konačno, Srbija protiv nasilja je ostvarila najbolji rezultat demokratske Srbije na izborima u celoj Vučićevoj eri. Prvi put se pojavilo neko svetlo na kraju tunela.
Sad kad je više nema, bilo bi pošteno i da kažemo istinu o tome kako se raspala i zašto je više nema: na glasanju da li da se izađe na izbore 2. juna ili ne, stranke koje su ostale u manjini, na čelu sa Đilasovom SSP, odlučile su da ne poštuju odluku većine i da rasture koaliciju. Sve ostalo je magla i izbegavanje odgovornosti. Treba pomenuti časno držanje DS Zorana Lutovca koja je glasala protiv izlaska na izbore, ali se priklonila većini i stavila opšti interes i jedinstvo koalicije na prvo mesto.
Raskolnici svoj postupak pravdaju navodnim principijelnim razlozima i uopštenim moraliziranjem. Na njihovu stranu je iz nedokučivih razloga stao i Proglas, skup od 12 (gnevnih?) ljudi koji su se pre izbora 17. decembra okupili da promovišu upravo izlazak na izbore, a pretvorili su se u porotu i arbitra u političkoj borbi unutar opozicije, toljagu kojom se lupa po protivniku u programima United Media iz emisije u emisiju po ceo dan.
S druge strane, jasno je da će se u junu održati jedini izbori koji su se ikada mogli dobiti. Vlast će dati i neke ustupke, i to ne zato što nas voli, nego zato što je to obećala Predsedniku OEBS-a, te ambasadorima SAD i EU, tj. Zapadu. Zašto su oni došli u Skupštinu Srbije na sastanak kome je prisustvovala i opozicija? Pa da im upravo to kažu i na izvestan način garantuju: tri zahteva će vam kako tako biti ispunjena, izbori su istovremeno i pre leta, jer Predsednik ima sa nama neka važnija posla i ne može da se bavi samo vama. Vozanje do septembra ili decembra, nije naravno dolazilo u obzir ni u najluđim snovima. Sve je to, i njima i nama, jasno rekao posle sastanka Kristofer Hil kad je izjavio da bojkot nije opcija.
Sve što se desilo posle toga je teško shvatljivo. Pogotovo saopštenje koje je tim povodom izdao Dragan Đilas, u kome je propisno izgrdio Hila, što predstavlja redak primer političkog diletantizma. Tako se na Balkanu na vlast ne dolazi, uostalom Aleksadar Vučić bi prvi mogao o tome da mu održi kraće predavanje. Komične su reči kako nama neće ambasadori govoriti šta da radimo jer smo mi suverena zemlja, posle svega što smo videli i doživeli u poslednjih 35 godina. Tačno je da je falio Bocan-Harčenko da i on da svoje mišljenje, pa je koaliciji NADA možda to zasmetalo, ali pametnom je i ovo bilo dovoljno.
Ponašanje tzv. „principijelnih“ stranaka je ispalo još čudnije jer se na kraju ispostavilo da i nisu toliko principijelni kao što se predstavljaju i da uopšte ne bojkotuju izbore, nego izlaze na njih diljem Srbije, sem na mrskom Vračaru, tj. krugu dvojke koji opozicioni političari iz nekog razloga naročito vole da šamaraju, iako baš tu dobijaju najviše glasova. Kod političara koji su bili na visokim funkcijama u tzv. „bivšem režimu“ postao je manir da dokazuju svoj lični moral samopovređivanjem i teatralnim odricanjem. Njima nije do položaja, nije im ni do Vračara iako baš tu nekim čudom žive, oni neće ni mandate ni plate, ne interesuju ih mesta u skupštinama i privilegije, bojkotuju kao da poste, jer njima je samo do ideje i date reči. Taj lažni diskurs dominira sve vreme njihovog batrganja u opoziciji, tokom koga su prvo rasturili DS, a zatim i svaki pokušaj ujedinjenja i svaku koaliciju i stranku koje su se dohvatili. Tadić – check, Jeremić – check, ostalo nam je još da se u opoziciji rešimo Đilasa i da najzad krenemo napred.
Umesto toga, nama trebaju novi političari koji mogu bez kompleksa da kažu: da, mi hoćemo vlast i mandate, mi hoćemo svaku opštinu i svaki grad i više od toga, i za to smo spremni da zasučemo rukave. Koji neće s visine da nam prosipaju lažni moral i cepaju dlaku na četiri dela, nego da nas povedu u pobedu i ponude nam bolji život – bolji „krug dvojke“, bolji Beograd, Niš i Novi Sad, a jednog dana i bolju Srbiju. Ako ima imalo kosmičke pravde, valjda ćemo to u narednih mesec i kusur dana i dobiti.
Peščanik.net, 27.04.2024.
