Pavel Viltouski i Zmitser Hvedaruk su beloruski aktivisti koji su uhapšeni tokom demonstracija povodom izborne krađe u Belorusiji. Oni su bez advokata, svedoka, čak i svedočenja policajaca osuđeni na 10 dana zatvora. Pušteni su posle jednog dana, jer vlasti nemaju gde da drže više od 600 pritvorenih u Minsku. Prilikom puštanja iz pritvora potpisali su da neće napuštati zemlju i da će doći da odsluže dodatnih 9 dana zatvora kada bude slobodnih ćelija. Njihov jedini greh je to što su protestovali protiv izborne prevare u kojoj se išlo toliko daleko da na nekim mestima glasovi (i pored posmatrača) nisu ni prebrojavani.

Pavel i Zmitser su relativno dobro prošli. Nasuprot njima, Varvara Krasutskaya je LGBT aktivistkinja koja je takođe bila na ulici te noći. Ona je kao i stotine drugih pretučena na ulici. Zahvaljujući kamerama na skoro svakom telefonu i dostupnoj tehnologiji, mnogo je snimaka na YouTube na kojima se vidi brutalnost beloruske policije. Varvara ima povredu mozga i u kritičnom je stanju u jednoj od bolnica u Minsku.

Gora sudbina od Varvarine je zadesila je predsedničkog kandidata koji je od svih opozicionih dobio najveći broj glasova. Njegovo ime je Uladzimir Nyaklyayeu i on je brutalno pretučen tokom demonstracija. Kadrovi na kojima se vidi kako ga u nesvesti unose u ambulantna kola, obišli su svet i pored zabrane stranim dopisnicima da šalju izveštaje te noći. U bolnici je sa njim bila i njegova supruga. U jednom trenutku sedam muškaraca u civilu (u Belorusiji su pripadnici tajne policije KGB i drugi „specijalci“ najčešće u civilu), upalo je u bolničku sobu i odnelo ga u nepoznatom pravcu. Iako se iz dosadašnjih iskustava u ovoj državi može zaključiti da je u nekom od brojnih zatvora KGB-a, predstavnici KGB nikada nisu potvrdili ni demantovali da je tamo. Jedini koji je bio „ovlašćen“ da progovori je Lukašenko lično, ali on je na konferenciji za štampu samo rekao da je Nyaklyayeu „u pritvoru“. U toku današnjeg dana njegova supruga je probala da mu dostavi paket sa ličnim stvarima, a njegova advokatica je zahtevala da razgovara sa njim. Paket je odbijen, kao i zahtev advokata za razgovor sa pritvorenim.

Što se tiče postupaka protiv više od 600 uhapšenih, organizacije za ljudska prava kažu da su postupci trajali u proseku par minuta i da je na njima samo čitan policijski zapisnik. Advokata, svedoka, niti policajaca u ulozi svedoka nije bilo. Generalno, žene su dobijale oko 10 dana zatvora, a muškarci najčešće od 12 do 15. Međutim, grupa od 19 osoba suočava se sa mnogo ozbiljnijim optužbama za masovne nerede (član 293. Krivičnog zakona Belorusije). Među 19 optuženih su 7 (od 9) opozicionih predsedničkih kandidata, nekoliko ljudi iz njihovih izbornih štabova, novinari i aktivisti. Prema procenama agencija, na ulici je te večeri bilo oko 40.000 ljudi, a jedini sporan (nasilan) događaj je bio upad u vladinu zgradu.

Epilog još nije na vidiku, ali se neki elementi naziru. Prvo, OEBS, SAD i EU nisu priznali rezultate izbora, osudili su nasilje i zahtevali da se uhapšeni puste na slobodu. Drugo, Rusija, sa kojom Lukašenko nije u dobrim odnosima (neki od predsedničkih kandidata igraju upravo na tu kartu) je prvo ćutala, a kasnije prilično mlako priznala rezultate izbora. Iako su istraživanja javnog mnenja pokazivala da po prvi put Lukašenko nema podršku više od polovine glasača, Centralna izborna komisija (potpuno kontrolisana od strane vlasti kao i sve drugo) je objavila da je Lukašenko dobio preko 80% glasova. Aktivista jedne od organizacija koje su nadgledale izbore mi je opisao da je zajedno sa 3 druga posmatrača video kako je na glasačkom mestu 68 u Minsku, materijal samo složen, rezultati upisani, a da nije bilo nikakvog brojanja.

Čim su u svet počele da dolaze informacije o nasilju policije nad demonstrantima, iste noći su usledili upadi u gotovo sve značajnije organizacije za ljudska prava. Aktivisti su hapšeni, a prebijanje i hapšenje ogromnog broja novinara se dešavalo tokom cele noći. Lukašenko je poručio da će partije (a očigledno i nevladine organizacije) biti zabranjivane ukoliko se ispostavi da imaju veze sa demonstracijama. Pored toga, on je najavio „reformu“ interneta, kako bi se sprečilo „bacanje prljavštine“ na vlasti. Budući da ceo internet saobraćaj prema svetu (i pored više provajdera) ide preko jedne državne kompanije, ovo neće biti teško sprovesti u delo. Zvuči kao situacija u Srbiji pre pada Miloševića. Klasični mediji su u još goroj poziciji, jer je njihovo „davljenje“ besmislenim optužbama i sudskim procesima redovno, a i distribucija je gotovo nemoguća, jer država potpuno kontroliše i pretplatu i prodaju na kioscima.

Gde je bila Srbija?

Pravdajući odluku da ne pošalje svog predstavnika na dodelu Nobelove nagrade za mir, ministar Vuk Jeremić je rekao da su „ljudska prava jedna od najvećih vrednosti kojima se rukovodimo na putu ka EU“, ali i da Srbija „posvećuje pažnju zaštiti ljudskih prava i da doprinos tome pokazuje politikom koju vodi.“

Neki su govorili da je Kina velika sila, pa da Srbija zbog toga nije smela da odbije zahtev da ne prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu. U slučaju Belorusije, Srbija je ćutala, iako Belorusija nije nikakva sila. Ona je „poslednja evropska diktatura“, kako često s pravom kažu mnogi analitičari. Da je Srbiji zaista stalo do ljudskih prava, mogla je da izda saopštenje u kome će zatražiti da se rasvetli sudbina pretučenog i otetog predsedničkog kandidata Uladzimira Nyaklyayeua. To je uradio Predsednik Evropskog parlamenta iste te noći, a mogao je to da uradi i naš ministar spoljnih poslova. Mogao je da izazi zabrinutost zbog kršenja osnovnih građanskih prava (tortura policije, nepostojanje fer i pravičnih suđenja i slobode informisanja) i političkih prava (nepostojanje fer i slobodnih izbora). Politika ćutanja koju vodi ministarstvo spoljnih poslova može jedino da znači da se ono slaže sa svime što vlasti u Belorusiji rade ovih dana. Ponovo se desilo da je gotovo svako ministarstvo spoljnih poslova članica EU reagovalo, a da se Srbija ponaša kao da je članica Saveza Rusije i Belorusije, a ne država čija birokratija upravo popunjava upitnik za članstvo u EU.

Srbija nije pustila ni glasa povodom kršenja osnovnih ljudskih prava u Belorusiji. Zašto? Zato što nas već dugo lažu da je Srbiji stalo do ljudskih prava.

Peščanik.net, 23.12.2010.