Naši zapisi iz palanke izazivaju pažnju – pa i neku pohvalu – ali pristižu i zamerke, pa i neka prekorna reč – sve je to tako i neka je.

O pohvalama nećemo, ali o primedbama ćemo reći neku reč, jer su u pitanju državnici naši, te posebno glavni lik A. Vučić, koga smo u više navrata oslovili kao Gospodar. Jedan kritičar nam prigovara da smo navodno lik A. Vučića doveli u vezu sa čuvenim Tomom Vučićem Perišićem, koji je bio u XIX veku naš poznati državnik – ne, ništa slično nismo imali na umu jer to su davna vremena, a A. Vučić ima tek neke crte s Tomom Vučićem Perišićem, ali nikako nisu isti. Vuk Karadžić u svojim spisima naziva Tomu Vučića tiraninom i tlačiteljem, odnosno kaže za njega da je „veliki krvopilac“ i o tome detaljno piše, jer je poznavao sve ustaničke vođe Srbije i sve potonje vladare naše. Vuk je u pravu. U vreme čuvene Katanske bune u Šapcu, Toma Vučić je bunu ugušio za račun Obrenovića i to surovo. Osnovao je u Šapcu autentični Gulag koji se zvao „Obor“ i učesnike bune je pohapsio i streljao lično ili, kako se onda govorilo, „puškarao“ svakog jutra po nekoliko i više tih pobunjenika. Užasi koji su se tu odigravali opisani su u istoriji do detalja – grozote prevazilaze one u Staljinovim Gulazima i to uveliko. Ni na pamet nam padalo nije da A. Vučića poredimo s tim krvolokom i teroristom. Vučića su zvali Gospodar Vučić i to je sve za sada. Kada su recimo Titovi ljudi oborili Rankovića, onda su srpski komunisti svakodnevno u govorima govorili o „novim gospodarima koji hoće da udave Srbiju“, a to su bili oni po srezovima ljudi Partije koji su se surovo želeli obračunati i s Titom ali – gospodari su oboreni a neki i pohapšeni. I još nešto o Gospodaru Tomi Vučiću Perišiću – imao je žbire i obaveštajne strukture koje ni sam knez Miloš, ni sin mu knez Mihajlo, nisu mogli da nadigraju. Gospodar Toma Vučić je bio obaveštajac kakvog ni danas nema.

Zahvaljujući tome, Vučić- Perišić je ugušio bunu 1844. I potom svrgao s vlasti i Miloša i Mihajla – to je deo naše istorije.

Nismo poredili Aleksandra Vučića s ovim Tomom Vučićem, ali ipak njih dvojica imaju neke zajedničke crtе – nikako nije reč o ubistvima. Toma Vučić je voleo apsolutnu ličnu vlast i držao je pod svojom rukom, partije je menjao često, niko nije smeo da pisne. Za sve se pitao on. Svi su mu celivali ruku i gurali se da do njega dođu. Tu je sličnost i samo tu sa A. Vučićem. Evo Vučić-Weber smenio sve šefove obaveštajnih agencija, jer samo on može sve da zna – i neku tamo VBA i VOA i doveo svoje ljude, jer on je sada Gospodar. On se za sve pita. Da li će biti izbora, kada i kako ili neće, pita se A. Vučić. Da li će deca dobiti paketiće za Srpsku novu godinu, pita se opet On; da li će se kopati kanal da tri Morave krenu – ispod Kosova i Makedonije – prema Jegejskom moru, da jednom izađemo na more, pita se On, Gospodar Vučić.

I sada novo ovo – Grad na vodi – Beograd na vodi – kao da grad ne leži milionima godina na dvema velikim vodama kao retko koji drugi grad.

Novaca nema, budžet je veštački, nema ni za penzije ni za plate žandarima, a neko hoće da igra ulogu Petra Velikog i da gradi čudo od grada i da otvara neki „prozor u Evropi“, kako je Petar Veliki činio gradeći Sankt Petersburg – donedavno Lenjingrad – ali car je imao novaca jer mu je brodogradnja donosila milione, a i sam je radio kao radnik sa alatom u ruci i u poslu nije bilo problema. Niko ne sme ni da pita šta će vam to, kome to danas treba u gradu koji grca u siromaštvu. I za to se On Gospodar pita i samo On. Niko nema ni struju da plati, sve je pokradeno, a država plaća svakog jutra neke milione i milijarde samo da otplati dugove, a to su takve cifre da običan čovek to ne ume da izgovori, a kamoli da napiše te njihove desetine miliona milijardi. Ludilo. Ali za sve se pita On, Gospodar Vučić, i ako kaže nećemo, nećemo, ako kaže hoćemo – hoćemo. On vlada suvereno u zemlji čiji je suverenitet blago rečeno okrnjen odavno. Ludilo košta, a megalomanija je još skuplja, crkve i hramovi niču, veće od one u Rimu u kojoj služi sam papa rimski. Nema dana da nam novine ne jave kako je Bogorodica proplakala – kako i ne bi u ovakvom ludilu. Običan čovek to ne shvata i shvatiti ne može.

Ako je tačna vest – daj bože da nije – da će i Boris Nejaki Tadić učlaniti se u SNS, onda je to to, pa ako nam je dobro, onda ništa. Ko zna, jer najprkosniji opozicionari već ljube ruke Vučiću, a neki ga proglašavaju za apostola, kažu da drži reč, i tako to.

Lajbnic – to je filozof – kaže ne brinemo jer ovo je najbolji od svih svetova – bože jedini, kakav li je onaj svet na koji se nadamo ako je ovaj najbolji.

Tužno i sumorno.

Autonomija.info, 21.01.2014.

Peščanik.net, 22.01.2014.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)