Evropski put u srpskoj interpretaciji
Nedelju dana nakon što je ruski predsednik Dmitrij Medvedev pred srpskim poslanicima izneo ideju o stvaranju bezbednosnog sistema u kojem nijedna država ili organizacija poput NATO, ne bi trebalo da ima isključivo pravo da održava mir i stabilnost u Evropi, u Beograd je došao turski predsednik Abdulah Gul koji je prijateljstvo dve zemlje zasnovao pre svega na bezbednosnom projektu, tretirajući Srbiju, zemlju sa kojom se Turska ne graniči – kao turskog suseda.
Samo dan posle posete turskog predsednika Srbiji, premijer te zemlje Tadžip Erdogan je boraveći u Teheranu izjavio da Turska podržava nuklearni program iranskog režima. Istovremeno, emitovan je snimak na kojem potpredsednik Vlade Srbije Ivica Dačić, u okviru posete Izraelu, ljubi Zid plača u Jerusalimu. Dogodilo se, odmah nakon toga, i to da Izrael javno podrži plan Ujedinjenih nacija za nuklearno razoružavanje Irana.
Sledi niz natpisa u stranim medijima o zabrinutosti lidera zapadnih zemalja zbog odluke Turske da stane na stranu Irana u vezi sa planovima razvoja nuklearnog oružja. Iranski režim bez objašnjenja prekoračuje rok (30. oktobar) za izjašnjavanje o planu UN-a, kojim bi mogli da budu izbegnuti sukobi sa Evropskom unijom i SAD. Da situacija bude još komplikovanija, u iščekivanju zvaničnog odgovora Irana, pojavile su se nezvanične informacije da je tamošnji režim odbio nacrt plana UN o transferu uranijuma na obogaćivanje u neku drugu zemlju. Kako prenosi Njujork tajms, Iran je obavestio posmatrače UN da neće prihvatiti nacrt plana sa kojim su se njegovi pregovarači nedelju dana ranije složili.
Doprinos zvaničnika Srbije celokupnoj slici uspostavljanja „napetih“ odnosa na globalnoj sceni bio je skroman, ali za građane i evropske integracije vrlo značajan. Četvrti put ove godine, 26. oktobra, dakle dan pre nego što je turski premijer pružio podršku iranskom nuklearnom programu, Srbija odlučuje da ponovo ne podrži deklaraciju Evropskog saveta kojom se osuđuje kršenje ljudskih prava Iranu. Predsedništvo Evropskog saveta donelo je ove sedmice zaključak da je stanje ljudskih prava u toj zemlji na još nižem nivou nego što je to bio slučaj pre predsedničkih izbora, 12. juna ove godine. EU podseća vlasti u Teheranu da su se, kao članovi međunarodnog Pakta o građanskim i političkim pravima, obavezale na poštovanje univerzalnih ljudskih prava. „EU žali zbog kršenja slobode izražavanja i slobode medija. Ograničenja su još veća nego pre izbora“, piše u Deklaraciji. Dodaje se da je od juna do polovine oktobra u Iranu uhapšeno više od 4.000 novinara, uz primenu „brutalne sile“. Ranije ove godine, Srbija je bila jedina zemlja koja se nije odazvala pozivu da se pridruži deklaraciji Evropskog saveta, kojom se osuđuje iranski Revolucionarni sud zbog kažnjavanja Roksane Saberi optužene za navodnu špijunažu. Poslednjeg dana aprila ove godine, Srbija nije učestvovala u evropskoj osudi prakse javnih kamenovanja u Iranu. U periodu postizborne krize u toj zemlji, juna ove godine, zvanični Beograd ne potpisuje deklaraciju EU o očekivanju da kriza bude rešena kroz demokratski dijalog i na miran način.
Poljubac koji je Zidu plača uputio Ivica Dačić u Jerusalimu, demonstracija je, valjda, „izbalansirane“ politike koju propagiraju Boris Tadić i Vuk Jeremić.
Magazin Foreign Affairs piše da se “pokrenula planina u turskoj spoljnoj politici” i da osnove vojne i političke saradnje sa Zapadom, koja je trajala šezdeset godina, mogu biti narušene. Trajna kooperacija sa Zapadom, nakon početka hladnog rata u kojem je i započeta, koja je rezultirala turskim članstvom u NATO, otvorila je mogućnost da, kako piše list, saradnja bude moguća “čak i sa Izraelom, zemljom koju je Turska videla kao demokratskog saveznika u nemirnom regionu”. Dve zemlje su delile, kako se ističe, slične bezbednosne probleme, kao što je na primer bila sirijska podrška terorističkim grupama. Danas, međutim, na zajedničke vojne vežbe Turska više ne poziva Izrael nego Siriju, sa kojom pregovara i o strateškoj saradnji.
Njujork tajms piše da se SAD i EU pitaju da li se ova “velika, sekularna muslimanska zemlja okreće ka Istoku umesto ka Zapadu”, imajući u vidu izglede Turske za učlanjenje u Uniju i činjenicu da se ona, sa “živošću koja nije viđena godinama”, usmereva ka muslimanskim zemljama. Pojedini zapadni zvaničnici dovode u pitanje pouzdanost Turske kao saveznika, dok se mnogi Turci pitaju da li bi oni trebalo da budu ti koji će odbaciti EU, pre nego što taj blok odbaci njih, ističe list.
Bojazan da bi Turska mogla da napusti svoju ulogu “mostograditelja” između Istoka i Zapda je pojačana ovog meseca, kada su otkazane vojne vežbe sa Izraelom što je, kako se ističe u američkom listu, dodatno zateglo odnose koji su uzdrmani tokom januara, kada je premijer Erdogan, pred svetskim liderima na ekonomskom forumu u Davosu, kritikovao izraelskog predsednika Šimona Peresa zbog rata u Gazi. Visoki turski zvaničnici, piše Njujork tajms, kažu da je Erdogan, koji je posredovao između Sirije i Izraela samo nekoliko nedelja pre sukoba u Gazi, smatrao agresiju ličnom izdajom i bespotrebnim ubijanjem nedužnih muslimana. Istovremeno, Turska je krenula u ono što su pojedine zapadne diplomate nazvale “uznemirujućim otvaranjem prema Iranu”.
Njujork tajms podseća da su se predsednik Nikola Sarkozi i kancelarka Angela Merkel suprotstavili članstvu Turske u EU, jer ona “geografski nije deo Evrope”. Mnogi Turci, zaključuje list, smatraju da to odbijanje znači da njihova zemlja nije dobrodošla zbog svoje brojne muslimanske populacije.
List navodi i mišljenje vodećeg turskog eksperta za evropska pitanja, Čengiza Aktara, koji smatra da bi Zapad, umesto da brine o tome da li se Turska okreće prema Istoku, trebalo da obrati pažnju na to da bi se “ranjena” zemlja mogla okrenuti Rusiji. “Ova vlada je savršeno sposobna da kaže “ne, hvala” Evropi i umesto toga se okrene Rusiji”, citira list, i dodaje da Rusija već uveliko mami Tursku, nudeći joj da postane distributivna tačka za snabdevanje energijom. Prema istraživanjima javnog mnjenja sprovedenim u Turskoj, broj ljudi koji sebe vide kao muslimane je skočio za deset odsto između 2002. i 2007; pored toga, skoro polovina njih sebe opisuje kao islamiste. Ono što čini razliku između islamista i ostalih muslimana je ideja da je islam više od religije – prema islamistima to je politički sistem na kojem treba zasnivati zakone, tj. društveno-ekonomsko uređenje države. Takođe, i podrška ulasku Turske u EU je opala na jednu trećinu populacije, sa ranijih nešto više od osamdeset odsto.
Zanimljivost posete Ivice Dačića Izraelu povećava i njegovo sastajanje sa ministrom spoljnih poslova te zemlje Avigdorom Libermanom, koji je potvrdio da Izrael neće priznati kosovsku deklaraciju o nezavisnosti. Izraelski list Harec prenosi vest iz britanskog Gardijana da je turski premijer Erdogan pre nekoliko dana izjavio da je “Liberman pretio da će upotrebiti nuklearno oružje protiv Gaze”. Prema pisanju lista, komentar je usledio nakon krize koja je nastala kada je Turska zabranila Izraelu da učestvuje u vojnim vežbama NATO. Kriza je produbljena, kako se ističe, kada je pre dve nedelje Ankara odbila da skine sa programa TV dramu u kojoj je izraelski vonik prikazan kako ubija palestinsku decu. Iako je Erdogan u intervjuu insistirao na tome da je izraelsko-turski strateški savez još uvek na snazi, ipak je naglasio, braneći iranski nuklearni program, da je predsednik Ahmadinedžad prijatelj Turske: “Nema sumnje da je on naš prijatelj.”
Turska štampa je dosta pažnje posvetila kritici koju ta zemlja trpi zbog odnosa sa Iranom. Naročitu pažnju je privukla izjava premijera Erdogana kojom je odgovorio na kritike da je Turska okrenula leđa zapadu: “Jednim okom Turska gleda ka Zapadu, a drugim prema Istoku”. List Hurijet, međutim, navodi da je Erdogan rekao da će Turska nastaviti svoje odnose sa Izraelom. Turski premijer je rekao da bi bilo pogrešno tumačiti njegovu reakciju tokom Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, kada se oštro sukobio sa izraelskim predsednikom Šimonom Peresom, kao stav protiv Zapada, piše Hurijetl. Drugi list, Milijet čak podseća na reči Mustafe Kemala Ataturka, turskog lidera zaslužnog za sekularizaciju države: “Otomanska imperija je pala onoga dana kada je raskinula veze sa Evropom. Mi nećemo ponoviti tu grešku”. Milijet takođe govori o dva lica turske spoljne politike, ali navodi i da je premijer Erdogan podsetio na to da Turska nastavlja pregovare sa EU o priključenju, da je ona članica NATO saveza, kao i da sarađuje sa mnogim zapadnim zemljama.
List Sabah pod naslovom “Ti si jedan od naše braće” piše da je, prilikom posete Iranu, Erdogan potpisao značajne ugovore iz oblasti energetike i ekonomije, kao i da je, tokom susreta sa Ajatolahom Ali Hamenejom, najuticajnici iranski lider pohvalio tursku spoljnu politiku prema muslimanskom svetu. List Radikal piše da je svet vrlo pažljivo pratio posetu Erdogana Teheranu, tokom koje je on nastavio da pruža podršku iranskom nuklearnom programu. List Zaman citira Erdogana, koji je rekao da bi “svet trebalo osloboditi od nuklearnog naoružanja”, ali i istakao pravo svake države da koristi nuklearnu energiju.
Još jedan doprinos ovom iransko-tursko-srpsko-ruskom odnosu, koji postoji, ako ni po čemu drugom, onda kao grupa zemalja koja nije saglasna sa EU i SAD interesima, dao je i Vaclav Klaus, češki predsednik odbijajući da potpiše Lisabonski sporazum. On opisuje sebe kao “evropskog disidenta” i ne plaši se da zauzme snažnu prorusku poziciju. Nakon što je postalo jasno da je postavio još jednu prepreku potpisivanju Lisabonskog sporazuma, u poseti Moskvi on je svojim susedima rekao da je “ozbiljno zabrinut jačanjem evropskih integracija”.
Kako pišu Hospodarske novini, prilikom posete SAD u septembru, Klaus je izjavio da je Moskva mnogo manja pretnja za Češku od preregulisane Evropske unije. U intervjuu koji je nedavno dao neokonzervativnom Vašington tajmsu, Klaus je izjavio da su “politički sistem i sloboda u Rusiji trenutno na najvišem nivou u istoriji Rusije, u poslednja dva milenijuma”.
Peščanik.net, 01.11.2009.
