Iz knjige „Egzistencija“, Prosveta, Beograd 1996.
Posle višemesečnih peripetija i dogovaranja, konačno je održana osnivačka skupština Nezavisnih pisaca i intelektualaca Srbije u Studentskom kulturnom centru.
Premda smo uputili samo oko stotinu pozivnica na adrese potencijalnih članova, na skupštinu su došli i mnogi nepozvani prijatelji, ali i mnogi nepoznati, koji su bili obavešteni preko štampe.
Takoreći na minut pre početka skupštine, neočekivano je sve došlo u pitanje, jer se ispostavilo da nigde nema ključa od glavne sale, a da u samoj sali uopšte nema stolica, iako se one obično tamo nalaze. (Posredi je, po svoj prilici, bila hotimična nemarnost.)
Rekli smo: „Bez obzira na sve, skupštinu danas moramo održati. Ako prisutni budu prisiljeni da stoje, obavićemo samo konstituisanje, usvojiti Statut i Program rada i skupštinu završiti!“
Na kraju smo odlučili da skupštinu održimo u maloj sali na spratu, gde inače radi pozorišna sekcija, i u kojoj je bilo oko 50 stolica.
Nas desetorica iz Inicijativnog odbora, zauzeli smo mesta za stolom na maloj pozornici. Miladin Životić je preuzeo ulogu predsedavajućeg, a za stolom su još sedeli: Rade, Ivan Čolović, Đorđe Lebović, Fića i ja. Uz nas, malo po strani: Zupanc i Nenad Prokić, a u prvom redu ispred pozornice: Stojan Cerović, Aljoša Mimica i Obrad Savić.
Gužva se, međutim, iz trenutka u trenutak povećavala i prosto je bilo nemoguće početi rad. Oko 50 pozvanih, uglavnom malo starijih, sedelo je, dok su svi ostali stajali naokolo. Dvokrilna vrata su bila širom otvorena i ulaz bukvalno zakrčen. U hodniku iza vrata guralo se bar još 50 ljudi koji nisu mogli da uđu.
Sto za kojim je sedelo „predsedništvo“ pomerili smo sasvim do zida iza nas, da bismo načinili više mesta za one koji su po svaku cenu želeli da uđu. Ceo podijum ispred stola bio je začas posednut.
Televizijski kamermani su se nekako provukli, upalili reflektore, počeli snimati i mnoštvo mikrofona se našlo na stolu ispred nas.
Životić je konačno otvorio skupštinu i pročitao uvodni tekst, zatim Fića – Program nezavisnih pisaca i intelektualaca, a Nenad Prokić – Statut. Kako je većina ljudi stajala i prosto se gušila u stisci, nije imalo smisla otvarati diskusiju, već smo uvodni tekst i dokumenta usvojili aklamacijom. Na kraju je Životić dao reč Radetu, koji je, pored ostalog rekao:
„Dok se komadaju ljudska tela niko nema pravo da se ponaša kao uvređena gospođica. Mi smo pozvani da na to odgovorimo, i mi ćemo se tom pozivu odazvati…“
Izabrana uprava je ostala u sali da na svome prvom sastanku izabere predsednika, dva potpredsednika i sekretara, kao i portparola.
Izražavajući opštu želju, privoleli smo Radeta da se prihvati dužnosti predsednika, što je on na kraju prihvatio.
Novi naziv udruženja nezavisnih pisaca i intelektualaca glasi – Beogradski krug.
U okolnostima kada probuđene, sveprisutne i samozvane nacionalne snage nude površno protumačene mitove umesto istorijske istine, zvučne reči i nedomišljene zahteve umesto utvrđenih činjenica i razložnosti, prazne političke fraze umesto svakodnevne (obične) brige za građane, pritom sve vreme prikazujući stvarnost iskrivljeno i lažno, dogovorili smo se da pripremimo i ostvarimo jedan širi naučno-kritički projekt pod nazivom Druga Srbija, čiji bi cilj bio da iznova i svestrano preispita naše osnovne društvene, naučne i kulturne vrednosti, a najpre one danas aktuelne – od istorije, preko sociologije, ekonomije, prava, psihologije (karakterologije), arhitekture, sve do književnosti – i da na osnovu obavljenih ispitivanja i zaključaka ponudi javnosti novu viziju Srbije na ulasku u 21. vek.
Preuzmite PDF knjige sa tekstovima svih izlaganja
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.
Peščanik.net, 23.02.2023.
DRUGA SRBIJA