Razgovor sa Dubravkom Stojanović o novoj knjizi „Prošlost dolazi. Promene u tumačenju prošlosti u srpskim udžbenicima istorije 1913-2021“ u izdanju Biblioteke XX vek. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Posle dvehiljaditih Demokratska stranka je kao stožerna stranka prepuštala ministarstvo prosvete Demokratskoj stranci Srbije…

Dubravka Stojanović: Otkad su ušli u koaliciju sa SPS-om 2008. to pripada SPS-u.

Svetlana Lukić: Tako da je nastavljeno prećutkivanje devedesetih godina. Šta se dalje dešava u ovim promenama udžbenika, kada su u pitanju devedesete?

Dubravka Stojanović: Tu je važno da pomenemo knjigu Nenada Makuljevića, mog kolege sa katedre za istoriju umetnosti, „Memorija i manipulacija“, gde se bavio spomenicima u Srbiji od devedesetih do danas, i to pokazuje isto. Dakle, demokratske vlasti su prećutale ratove devedesetih, nisu znale šta s njima da urade. Možemo da razmišljamo o razlozima, veliki deo razloga je u tome što su se slagale sa programom koji je Srbiju tu doveo, pa nisu ni bile spremne za jaču kritiku. Ali i na nivou spomenika, i na nivou udžbenika se pokazuje da Aleksandar Vučić zna da je izuzetno važno da se upravo bavi devedesetim, da izvuče srpsku žrtvu. Dakle, on je sada izvukao Oluju i Košare kao dva jedina događaja, ne ključna, to su jedini događaji koje obeležava država i koji se slave i kroz serije, dakle, imamo oba filma ili televizijske serije snimljene i o Oluji i o Košarama.

Bavi se time zbog svoje uloge i uloge radikala u tim ratovima, ali i zbog ovog revanša o kome smo govorili. On dobro zna da će se upravo sada na priči o devedesetim gajiti te emocije pripreme za sledeći ili konačni obračun, koji oni očigledno negde sanjaju, ili već pripremaju. E sad, šta se desilo s udžbenicima? Ono što je dobro bilo, to je da se malo pomerila hronologija, zato što su stvarno devedesete dolazile negde na red krajem maja, i svi nastavnici su uvek govorili: To ne možemo da stignemo, tada se popravljaju ocene, ovo su mali maturanti, ovo su veliki maturanti, oni su potpuno neuračunljivi…

Svetlana Lukić: Biraju haljine za matursko veče…

Dubravka Stojanović: Jeste, i ne može da se stigne. E sad se to promenilo posle najnovije ove reforme 2020, i 8. i 4. gimnazije uče od 1918, znači pomerilo se to hronološki, da bi bilo više vremena i za ovaj period hladnog rata i socijalističku Jugoslaviju i, konačno, za ratove devedesetih. Tako da smo dobili više prostora, što je dobro i važno. Ali naravno, sad je taj prostor iskorišćen za ono za šta nije trebalo da bude iskorišćen, i sad, umesto za neke pokušaje suočavanja, dakle, opet moram da pohvalim ovaj udžbenik Todosijević – Petrović Todosijević, koji je vrlo jasno opisao sve događaje i pokazao da se može, čak i pod ovim ministarstvom. Ovi drugi se bave onim čime se Srbija bavi već 30 godina. Ono što je zapanjujuće tu, zaista za mene zapanjujuće, to je da su potpuno prihvaćeni svi Miloševićevi argumenti. Dakle, nema nijednog preispitivanja bilo čega, ali bilo čega: 8. sednice, antibirokratske revolucije, mitinga… znači, čak ne ni rata, nego ni načina na koji je on preuzimao vlast. Ne. To se potpuno odobrava. Ukidanje autonomije? Gde ćeš bolje, odlično.

Dakle, nikakve distance u odnosu prema ipak, ako hoćete, revolucionarno srušenoj vlasti. Dakle, kad god imate neku revolucionarno srušenu vlast, ti posle, dakle posle 5. oktobra, trebalo bi da preispitaju, bar da postave neko pitanje, da podstaknu neku diskusiju. Ne. Lepo se sve to potvrđuje, uključujući sve današnje, znači sve ove udžbenike objavljene 2021. godine. Potpuno je to isto. Gde se smešta razbijanje Jugoslavije, kad ono počinje? Dve su varijante, ne znam koja je smešnija. Prva varijanta koju imamo već od ovih udžbenika 1993, a posebno od ovih 2000. godine objavljene – rušenjem Rankovića. Dakle, taj mitski trenutak, Brionski plenum 1966. godine, se nedvosmisleno i otvoreno naziva početkom rušenja Jugoslavije, naravno od Slovenije i Hrvatske, podrazumeva se, ko bi je drugi srušio. I vi sada odgovornost svih iz 1990. i 1991. prebacujete na nešto toliko godina ranije. Jedan unutrašnji obračun sa zapravo šefom tajnih službi i krajnjim dogmatom, koji nije dao ništa da se promeni u toj državi i krene u bilo kom pravcu, dakle jedan unutrašnji obračun – e, vama je zgodno da je to tu počelo.

To u najnovijim udžbenicima nije baš toliko Ranković, ali je Ustav 1974, i vi vidite šta današnja Srbija uopšte misli o federalizmu, o decentralizaciji i o bilo kojoj složenijoj vlasti, koja nije unitarna, centralizovana Jugoslavija, kakva je bila kraljevina. To je takav antifederalistički odnos, da ne ostavlja nikakav prostor za razmišljanje da je to zapravo bilo jedino uređenje te države koje slave svi oko nas, svi ti narodi pozitivno, bez obzira koliko negativno govore o Jugoslaviji, ali jedino o čemu pozitivno govore, to je federalizam. To je ovde zacementirano kao najgore moguće rešenje, ovde se naravno kaže: za sve jugoslovenske narode. Ma kako sve jugoslovenske narode? Znači, vi vidite koliko je tvrdo danas ukorenjen centralizam i unitarizam, koji je uništio u stvari obe Jugoslavije i u oba slučaja doveo do krvoprolića.

I vi ste znači odgovornost sa nacionalista 1991. prebacili na komuniste iz šezdesetih, sedamdesetih godina, i vi ste odgovornost republika koje su dovele do rata prebacili na Jugoslaviju i rešili problem. Vidi ruke, mi tu ništa nismo radili. I to je prosto da ne verujete da je tako nešto moguće. Jer vi imate kao centralni događaj Oluju, ali tu niko ne može da razume, jer nema obaveštenja o tome, da je napravljena Republika Srpska Krajina, da se ta Republika Srpska Krajina referendumom otcepila od Hrvatske početkom maja 1991, pre hrvatskog referenduma, to se otcepljenje već desilo. Onda ide hrvatski referendum, otcepljenje Hrvatske i tako dalje. Ne, svuda piše: Republika Srpska Krajina je nastala posle otcepljenja Hrvatske. Pa nije. Nastala je pre.

Ili za Republiku Srpsku, to je za mene oduvek fascinantno. Dakle, u svim udžbenicima današnjim piše: Republika Srpska je proglasila nezavisnost posle proglašenja nezavisnosti Bosne i Hercegovine, 6. aprila 1992. godine. To svuda piše. Istovremeno, pretpostavljam, svi ti autori tih udžbenika slave 9. januar koji je, izvinjavam se, 3 meseca ranije. Sama Republika Srpska je izabrala datum koji meni nikad nije bio jasan, jer time preuzima odgovornost za rušenje Bosne i Hercegovine, i za rat. Jer ako se ona otcepila u januaru, znači ona je srušila Bosnu i Hercegovinu. Koji je drugi zaključak? I sad se pitate da li autori ne znaju da Republika Srpska slavi 9. januar, ili znaju, ali su svesni da se time preuzima odgovornost, i onda svi odreda, svi pišu: Prvo se Bosna i Hercegovina otcepila, proglasila nezavisnost 6. aprila, a onda i Republika Srpska. Dakle, vi ništa ne možete da razumete, jer nema ni Republike Srpske Krajine kao prvog koraka, nema ni ovde stvaranja Republike Srpske, takođe kao prvog koraka, i onda šta? Kako onda objasniti sankcije? Šta onda napišu? Nepravedne sankcije.

Evo, danas piše: jer je Srbija humanitarno pomagala svoj narod, na šta valjda svaki narod ima pravo. I tako završavamo priču o sankcijama, i ko je odgovoran? Znači, vi pokrivate odgovornost Slobodana Miloševića za sankcije, pobogu, jer pokrivate odgovornost za sve ono što je do sankcija dovelo. Nema Vukovara. Ili ima nekih neobičnih rečenica, u najnovijim udžbenicima piše: Onda je ušla JNA i deblokirala grad. Kao što znamo, blokada je negativna u principu, a deblokirati je nešto pozitivno u srpskom jeziku. Dakle, osvajanje i rušenje Vukovara, i iseljavanje hrvatskog stanovništva, toga nema, nema Ovčare, nema opsade Dubrovnika, nema ni opsade Sarajeva, opet ima neobičnih rečenica, kaže: Bošnjaci nisu Srbima dali da izađu iz grada. Dakle, u stvari su Srbi živeli u Sarajevu i oni su bili opsednuti.

Naravno, najproblematičnije je ono što piše o Srebrenici. Šta rade jadni autori udžbenika, koji ništa od ovoga pre toga nisu ispričali, znači ne znamo kako su ratovi počeli, ne znamo ništa šta se u njima dešavalo, ne znamo šta to traje tolike godine… E, sad dolazi Srebrenica, to nekako moraju da pomenu. U najnovijim udžbenicima, ne u svim, ali u nekim, se stanje pogoršalo tako da sad imamo opravdanje za napad Vojske Republike Srpske, jer se kaže: Trebalo je da bude demilitarizovana zona, a nije bila. Većina ubijenih bili su vojnici. Dakle, sad je pokrivena i Srebrenica, a kad dođemo do presude, onda u većini udžbenika, dakle, opet ne u svim, ali u većini, današnjim, objavljenim 2021. piše: Haški sud je doneo takvu i takvu presudu, a onda, u drugom delu rečenice: Većina pravnika u Srbiji se ne slaže s tom presudom. Takva presuda u Srbiji nije prihvaćena. Dakle, vi ste raspravu o sudskoj presudi uneli 14-ogodišnjacima u glavu. E, to će zapamtiti. Neće možda zapamtiti druge datume, ali ovu relativizaciju će zapamtiti.

I onda imate Deklaraciju, kao što se sećamo, Narodne skupštine Republike Srbije, koja je neverovatnim jezičkim egzibicijama napisala da se desio strašan zločin i da Narodna skupština Republike Srbije prihvata karakterizaciju zločina koju je doneo Međunarodni sud pravde, trenutno sam zaboravila tačan citat. U udžbenicima oni kažu: Skupština je donela Deklaraciju o Srebrenici, ali nema ovog dela. I vi ste, dakle, to potpuno relativizovali. Kad je reč o broju žrtava, oni kažu ili: Broj nije utvrđen, ili kažu: Utvrđen je, ali je daleko taj broj preteran od ovog koji je stvaran. Dakle, o Srebrenici znamo više nego o bilo kom zločinu učinjenom u savremenom dobu. Svaka koščica sahranjena na Potočarima je DNK analizom dokazana o kome se radi. Nema nikakve sumnje u broj koji se svake godine promeni u Potočarima, i vi bez problema u udžbenicima danas objavljenim napišete da broja nema, ili da je on preuveličan ili da vi njega jednostavno ne prihvatate. I da se ne može ni znati, i tako dalje. Sankcije su bile iz čista mira, bombardovanje je bilo iz čista mira, jer ništa nije opisano šta se dešavalo na Kosovu.

Piše u današnjem udžbeniku: Sjedinjene Američke Države otele su od srpskog naroda Kosovo i Metohiju. Čak Sjedinjene Države, dakle, čak ne ni NATO. Ne, Sjedinjene Države, otele su Kosovo i Metohiju. I šta sad vi drugo da mislite kad imate takvu situaciju u udžbenicima, nego ono što smo oduvek govorili na Peščaniku, da je ta nastava istorije predvojnička obuka, i da je to priprema za buduće sukobe, a ne način da se suočite sa onim što se desilo, i iz toga koliko je moguće racionalno izađete.

Svetlana Lukić: E sad, gde se desila najveća promena u interpretaciji?

Dubravka Stojanović: Pa najveće promene u interpretaciji smo već neke pomenuli. Dakle, to je pre svega u Prvom svetskom ratu. Način na koji se piše u tim udžbenicima je do te mere slavljenje smrti i insistiranje na neverovatnim detaljima… Znači, meni je prosto sad neprijatno da ponovim te detalje. To je meso koje otpada od kostiju, to su kosti koje se mrve, to su lica koja trule, to su deca koja se bacaju u jame… Dakle, takvih opisa nikada nije bilo u udžbenicima posle Prvog svetskog rata. Ovo je jedna nova pojava. Ovo je zaista jedno patološko slavljenje smrti i taj traumatizovani poraz koji vas potpuno, u stvari, blokira. To je unošenje tog novog razumevanja poraza, dakle tog traumatizovanog poraza, za koji Aleida Asman kaže da ono blokira, evo čitam, „razvojne sposobnosti društva“. Ono onemogućava društvo da se razvija, vi ostajete u tom porazu i vama ne daju da iz njega izađete. Izdajnički je iz tog poraza izaći, izdajnički je postaviti pitanje te pobede. Ljudi, mi smo imali pobednički mentalitet. Šta se desilo ovde? I ona dalje analizira i kaže: „To je društvo koje gubi vezu s realnošću i koje je neosetljivo na patnje drugih“. To je užasno važno, to je naše društvo danas. Dakle, ovde više nema šta da vas potrese, ovde su jedino Ribnikar i Mladenovac izazvali neku emociju. Ja poslednjih decenija nisam nikakvu emociju osetila, ne samo prema žrtvama devedesetih, prema žrtvama u Ukrajini, prema žrtvama danas na Bliskom istoku…

Jel se ovde iko stvarno potresao? Jel se iko potresao zbog poštara ili poljoprivrednika? Dakle, vi ovde ne možete više da izazovete reakciju, jer je društvo mrtvo, a mrtvo je jer se identifikovalo sa mrtvima i sa poraženima, a ne sa živima, pobednicima i herojima, kao što je to bila neka epska tradicija, koju bih ja isto rado dovodila u pitanje, ali moram da kažem, ona je zdrav odnos prema sadašnjosti i budućnosti. Mi smo uplovili u jedan težak i bolestan odnos. Naravno, ono što je najopasnije su te nove interpretacije Drugog svetskog rata, dakle izbrisana je kolaboracija četnička, izbrisane su sve njihove žrtve i svi njihovi zločini. Sada su najveći krvnici partizani i komunisti, a najveće žrtve gubitnički četnici. Dakle, došlo je do potpune promene, pri čemu, naravno, ni u kom slučaju nema mesta za žrtve Holokausta jer bi one smetale i komunistima u današnjoj interpretaciji.

Svetlana Lukić: Jedna od traumatičnijih stvari koje su se desile u postpetooktobarskoj Srbiji je atentat na Zorana Đinđića. Da li je to uopšte ušlo u udžbenike i na koji način?

Dubravka Stojanović: Ušlo je odmah, već u one prve iz 2005, bila je njegova fotografija i tako dalje. Međutim, to me je zaista zapanjilo, a to je da u najvećem broju, opet kažem ne svih, ima dobrih udžbenika ovih današnjih, 2021. objavljenih, ali u najvećem broju piše da je Zorana Đinđića ubio zemunski kriminalni klan, i tačka. Dakle, ni u ovom slučaju, kao ni u suđenju u Hagu, kao ni za Srebrenicu, ne prihvataju se odluke suda, ne prihvata se da je dokazano da ga je ubila državna bezbednost, drugim rečima država, uz pomoć, naravno, i kriminalnog klana, ali koji je tu savršeno druga ruka. Zvezdan Jovanović je specijalna jedinica. Pa pobogu, od njega do Legije, do svih direktnih učesnika, do onih koji potežu obarač – to je država. Ne. I danas u udžbenicima, 20 godina posle ubistva, piše da su ga ubili kriminalci, drugim rečima i on je kriminalac, to je neki unutarkriminalni obračun, nećemo da se mešamo, nije to političko pitanje. Doviđenja, Zorane Đinđiću.

Dakle, to su te ogromne interpretativne promene koje su se desile, i koje su sve odreda izuzetno opasne, i koje dovode onda do ovoga što je bilo negde tvoje prvo pitanje, o identitetskom predmetu. Dakle, istorija se, uz književnost, uz srpski jezik, uz geografiju pa čak i muzičko, naziva identitetskim predmetom. Dakle, ona ne služi obrazovanju, to je jasno rečeno. Ona služi, u stvari, mitologizaciji i mitskom verovanju o sebi samom, ili kao što je 1. septembra, na prvi dan škole, patrijarh Porfirije rekao: Vrline su važnije od znanja. Dakle, to jeste temelj naše obrazovne politike, verovati u sve ovo što udžbenici donose.

Svetlana Lukić: Tvoj kolega Ković je rekao da treba da se spreči duhovna kolonizacija.

Dubravka Stojanović: Da, i tu su sad strašni primeri Orbana i Putina i tako dalje… Teoretičari kulture sećanja gaje neki optimizam, jer sad navodno ne može svaka nacija da luduje kako joj padne na pamet, jer sad postoji globalno sećanje, i onda će to globalno sećanje u stvari da utiče racionalno na nacije. Neće da utiče racionalno. Naprotiv. Mi, Mađari, Putinova Rusija, mi smo dokaz da ono još više izaziva ovo što bi se nazvalo borbom protiv kolonizovanog sećanja, i mi onda još više radimo na stvaranju neke sopstvene slike o ukupnoj svetskoj prošlosti, ne više samo o našoj. Sve, mi sad sve interpretiramo na drugi način, e da bismo se mi tu našli kao žrtva svih tih sistema. I tu je negde najgorči utisak za mene, posle ove analize tih 110 godina srpskih udžbenika, i opet za mene iznenađenje, nisam to očekivala: tih nekoliko ključnih identitetskih pitanja, već smo mnogo govorili: pobeda ili poraz, heroji ili žrtve, prijatelji ili neprijatelji, to su te glavne stvari koje u stvari šalju poruku kakvi smo mi Srbi – tu je došlo do tog prevrata potpunog. On se vidi u prvim udžbenicima objavljenim 1992, ali on se u stvari desio osamdesetih.

Dakle, taj preokret koji se desio kroz književnost, kroz Golubnjaču, kroz predstavu Kolubarska bitka, kroz Knjigu o Milutinu, naravno, kroz istoriografiju koja se u sve to uključila. Taj prelom koji se desio osamdesetih i koji je stvorio ratove je doveo do, po mojoj sadašnjoj proceni, jednog paranoidnog, klaustrofobičnog, ksenofobičnog, anksioznog razumevanja samog sebe okruženog neprijateljima. Dakle, dramatična mi je bila ta analiza, recimo u poglavlju Prijatelj ili neprijatelj. Od jedne Srbije koja već od Prvog svetskog rata širi ta prijateljstva, dakle ona pre svega ima jugoslovenske narode kao braću i sestre, onda ima svoje saveznike, i to koje, ima Francusku, ima Britaniju, ima Sjedinjene Države… dakle, ona je pobednik, sila pobednica.

Posle Drugog svetskog rata, ista stvar se ponavlja, još imamo i nesvrstane prijatelje, ceo svet je naš. Da biste vi došli danas do toga da je tu Rusija, ali ni ona previše, ona je tu kao neko ko vas povremeno podrži, bez obzira što je to istorijski netačno. I u poslednjim udžbenicima, otpali su i poslednji, Crnogorci. Dakle, sve vreme su tu bili bar Crnogorci. U poslednjim udžbenicima otvoreno se pojavljuje politika Amfilohija Radovića, litija i svega onoga što je sada u Crnoj Gori pobedilo, i tu se piše da je Srbima u Crnoj Gori strašno, da njih proteruju sa posla, da njih kinje na sve moguće načine, da ni ćirilice nema, i tako dalje. Dakle, to je bio poslednji kamen, otpali su i Crnogorci. I više nema nijednog prijateljskog naroda, i vi vidite tu skvrčenu Srbiju, koja je sama donela odluku da tako živi, koja kopa po tom sopstvenom pupku i te rane neprekidno raskopava.

Za mene je to bila iznenađujuća i strašna slika za koju se bojim, ono što si isto ti malopre rekla: bilo ko da pobedi, ne znam kako može iz ovoga da se izvuče. Ne zato što kažem svi su isti, taman posla, nisu svi isti i ovaj Vučić mora da ode po svaku cenu, ali izaći iz ovako dubokog moralnog, etičkog posrnuća, gde ste dozvolili da vas istorija zarobi, umesto, kao što kažu moderni istoričari, da vas istorija oslobađa, da vam ona daje snagu za nove poduhvate, ne. Vaše novo tumačenje istorije vam je potpuno vezalo i noge i ruke, i zato je taj naslov Prošlost dolazi. Ona nije iza nas, ona nije rešena. Mi prema njoj ne možemo da uspostavimo kritički odnos, jer smo mi u nju upali kao u živo blato, i ja ne znam da li je moguće iz ovog stanja izaći. Ta slika je neverovatno tužna, u krajnjoj liniji, ako pređete taj vek koji je mogao da ispadne bolji.

Svetlana Lukić: Kad smo govorili o reviziji istorije, pogotovo reviziji Drugog svetskog rata, mi smo i posle 5. oktobra imali ove vlasti koje nisu htele da idu na obeležavanje oslobađanja Aušvica, pa nisu odlazili na paradu u Moskvi… E sad, u čemu je razlika? Mi imamo na evropskom nivou te mahnite baltičke zemlje, koje su iz tog antikomunizma i otpora prema Rusiji dozvolile da im SS-ovci marširaju ulicama glavnih gradova. Imamo reviziju Hortija u Mađarskoj, pa Slovačku… Hoću da kažem, i mi smo bili deo tog trenda.

Dubravka Stojanović: To je tačno, ali prva razlika je u tome što smo mi stvarno imali antifašistički pokret, i to od početka, za razliku od ovih drugih. Dakle, oni svoj identitet antikomunistički, antisovjetski vezuju za te fašističke pokrete kao prethodnicu onoga što će njima doći sa okupacijom u vreme hladnog rata. Ali naša situacija je bolesna. Dakle, vi imate sve to, vi ste sila pobednica, i vi to izbrišete, i vi ne slavite 20. oktobar i vi ukinete imena 900 ulica u Beogradu i ne znam koliko osnovnih škola, i vi sami sebe porazite. Dakle, to je prva specifičnost. A druga jeste ovo tačno što si rekla: dakle, rehabilitacijom četnika ti rehabilituješ sve one iz devedesetih koji se jesu pozivali i na četnički program i na četničke tradicije i tako su se, kao što se sećamo, i maskirali i oblačili, naročito na početku, ili krajem osamdesetih, kad su počeli da se pojavljuju u Hrvatskoj, kad su se oblačili u one šubare i držali noževe u zubima. Nikad neću zaboraviti tu naslovnu stranu Vremena, bio je neki incident…

Svetlana Lukić: Izvini, pa Mladić je nosio titovku prvo, pa je nosio…

Dubravka Stojanović: Pa je nosio Stepinu ovu kapu. Dakle, i on je tražio te svoje istorijske korene. Ali u stvari tom rehabilitacijom Drugog svetskog rata, vi rehabilitujete i sve što se radilo devedesetih. I sad ako pogledamo, na primer, evo, sad nam ide 29. novembar, eto, i o tome treba da govorimo, i ide nam 80 godina od AVNOJ-a, verovatno se ovde toga niko neće setiti, i jedna od najcrnjih stvari u današnjim udžbenicima je upravo AVNOJ, zbog onog federalizma o kome smo govorili, jer kaže, tada je podeljen srpski etnički prostor, tada je sve propalo. I otvoreno se tom rešenju avnojevskom kontrastira selo Ba, i četnički program obnove Jugoslavije, ali sa takozvanom homogenom Srbijom, koja bi drugima ostavila ono što im etnički pripada, a ona bi se proširila do čuvenog Karlobag-Karlovac-Virovitica.

Dakle, kad stavite kako je napisano o AVNOJ-u, a kako je napisano o programu iz sela Ba, potpuno je jasno šta mi tu podržavamo. Ali sad kad smo kod AVNOJ-a, a evo ide nam godišnjica, ima sad tu još jedan novitet koji sam zaboravila da ispričam kad sam govorila o prijateljima i neprijateljima. Među neprijatelje je sad svrstan i dobar deo srpskog naroda. Znači, ne sad samo svi narodi sveta, nego i delovi srpskog naroda, pre svega oni delovi koji su otišli u partizane i koji su bili na tom zasedanju AVNOJ-a. E sad, pošto je u najnovijim udžbenicima sve nacionalizovano, dakle nema nikakvog traga Jugoslavije više, sve je srpsko – srpski su i partizani i to se otvoreno piše, da je to jedan srpski pokret, da su se Hrvati i drugi tome priključili tek posle pada Italije, u jesen 1943, da ih pre toga uopšte nije bilo, ne znam ko je onda bio na Sutjesci, ko je poginuo, tih 7 hiljada ljudi, pretežno Dalmatinaca, ali dobro.

E, ali kako sad jedan pokret koji je srpski, donese toliko antisrpskih odluka? Tu sad imaju problem, kako to da protumače, posebno taj AVNOJ. I onda kažu: na zasedanju AVNOJ-a nije bio niko iz Srbije, što je tačno, ali ne kažu: dominirali su Srbi, već su to bili „zapadni Srbi“. Dakle, ovo je najnovija kategorija, evo da obavestim naše gledaoce, postoji najnovija kategorija, to su zapadni Srbi. Zapadni Srbi su tu negativno obeleženi kao oni koji su otišli u partizane i koji su izneli, u stvari, taj pokret, i u Hrvatskoj, a pre svega u Bosni i Hercegovini. Oni su na AVNOJ-u nama prekrojili granice, oni nikad nisu razumeli srpske potrebe, i oni su došli i kako čak neke lekcije kažu, krenuli u ofanzivu na Srbiju 1944. To se ne zove oslobađanje. U mnogim udžbenicima se to zove ofanziva na Srbiju, i onda su došli zapadni Srbi i oni su u stvari nas pokorili. Tako da, evo, ima i ta nova kategorija. Nisu ni svi Srbi prijatelji, ima ih, bogami, vrlo nezgodnih.

Svetlana Lukić: Koja filozofija istorije se može iščitati ovde iz tih udžbenika?

Dubravka Stojanović: Bez obzira na to koliko su oni različiti, koliko su izmišljali ili menjali činjenice, interpretacije i tako dalje, ono što ostaje je jedno dubinsko razumevanje istorije, i to je ono, možda, što najviše treba da nas zabrine, jer je to viđenje istorije duboko autoritarno i antidemokratsko. Ono pre svega tumači kretanje istorije na nekoliko načina, i svi su antidemokratski. Znači, jedna mogućnost je da se istorija stalno vraća, i malo-malo, eto nje. I to se neki put i direktno napiše, kao što su recimo čuvene rečenice: 1991. se vratila 1941. Pa ništa se nije vratilo. Nema svetskog rata, nema Hitlera, nema napada na Jugoslaviju, nema podele Jugoslavije, nema okupacije, nema NDH, nema ničeg od toga. Ne, mi smo razbili Jugoslaviju, napravili smo jednu potpuno novu situaciju u kojoj jeste došlo do klanja, ali u potpuno drugom kontekstu. Ali ideja da se to vraća je nešto što fantastično oslobađa društvo. Zašto vi uopšte da se trudite? Nema odgovornosti. Ko je kriv? Pa istorija! Evo nje! Ide, dođe, ode… Teološko objašnjenje. Vrati se, op! A mi sedimo i vrtimo palčeve, a eto, ona se vratila.

Znači, to je jedno autoritarno tumačenje. Drugo autoritarno tumačenje, to je da istorija ima neki cilj, i da vas ona jasno nekuda vodi. U Kraljevini, to je bila nedvosmisleno Jugoslavija od Dnjepra i Dnjestra, vi jasno 1200 godina idete ka Jugoslaviji. Onda to opet idete, ali sada ka socijalističkoj Jugoslaviji, i sada nedvosmisleno idete prema nacionalnoj srpskoj državi, koja je jedan jasan cilj, pa što veća, to bolja, dakle, taj cilj je takođe zacrtan. To je ono na čemu jaše svaki diktator, pa i Aleksandar Vučić, jer onda je on taj koji će vas do tog cilja dovesti. Tome služi ta interpretacija istorije. Jer, kako ćete vi kao neka masa, kao neko društvo, kao neki narod stići do cilja? Pa tako što ima taj jedan vođa koji to ume, i on vam to neprekidno objašnjava i vi, kao što vidimo, u to poverujete i to lepo prihvatate, i to vama prija.

Mnogo smo puta ovde govorili o jednoj infantilizaciji društva. To vam prija. Ono što je takođe jedan od načina, i to evo molim naše gledaoce da na to obrate pažnju, to je kako se govori recimo o ratovima, posebno ratovima devedesetih. Tu se istorija, pored ova dva načina, prikazuje i kao prirodna pojava, i tu se koriste termini iz recimo vremenske prognoze. I onda kažete: Rat je počeo lokalno, u Hrvatskoj, ali se rasplamsao, kao požar neki, proširio se, prelio na Bosnu i Hercegovinu. Kao poplava. E, kad te termine prebacite na društvo, istoriju, politiku, vi se takođe oslobađate odgovornosti, jer onda su to tako neke pojave pred kojima ste vi nemoćni.

I u to se uklapa još jedna stvar koju sam ovde zaboravila da pomenem, a to je odustajanje od pobune, i to je nešto duboko vezano za tu četničku ideologiju, jer ste vi, nudeći četnike kao idealno rešenje, pa sad u Drugom svetskom ratu ili devedesetih, vi ste u stvari otvoreno rekli, a u velikom broju udžbenika zaista otvoreno, da je partizanska pobuna bila iracionalna, da je dovela do civilnih žrtava, da to nije bilo pametno ponašanje, već je daleko, u stvari, pametniji i Nedić, i Mihajlović, koji čekaju.

I opet da se vratim: to je današnji Vučićev govor. Mi čekamo. Neka se to reši na velikim svetskim frontovima. Mi čekamo svoj trenutak. Dakle, to je gore od onoga što je Todor Kuljić zvao anti-antifašizam, jer i anti-antifašizam je anti, mislim, on je isto protiv nečega. Ne, ne. Ovo je protiv svake pobune, protiv pomisli da vi možete nešto da promenite, i to je ta najdublja potka koja omađijava te učenike koji će, srećom, zaboraviti podatke, ali ovo neće zaboraviti. Ovo im je poruka: glupo ti je da se buniš. Nije to na tebi. Dođe istorija, prođe, ode. Čekaj. To je to užasno antidemokratsko viđenje i prošlosti i sadašnjosti, pa samim tim i budućnosti, da ništa ne zavisi od ljudi, od tebe ništa ne zavisi. To je stalno ponavljanje toga, ali i ponavljanje kroz ove opise, kako se istorija rasplamsava, preliva, zapljuskuje i tako dalje. Tako da molim naše gledaoce da nikada ne koriste te izraze i da nikada ne kažu: Istorija se ponavlja.

Svetlana Lukić: Hvala, Dudo.

Dubravka Stojanović: Hvala tebi.

Peščanik.net, 24.11.2023.

Srodni linkovi:

Dubravka Stojanović – Prošlost dolazi

VIDEO – Prošlost dolazi, 1. deo

DRUGA SRBIJA
JUGOSLAVIJA
PRVI SVETSKI RAT
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU
REHABILITACIJE U SRBIJI
REVIZIJA ISTORIJE

PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija