Plakat na kojem piše: Radi sprečavanja širenja virusa Covid-19
Foto: Peščanik

Vaistinu, ne prođe ni dan, a svi već kao basmu ponavljamo da je pandemija promenila svet iz osnova. Kakva je to promena, šta se, ko se tako fundamentalno promeni(l)o? Svakodnevni život naš, svakako: udaljavanje, maske, rukavice, da li da izađem ili ne (ravno biti ili ne biti); rad od kuće; škola – ima je stvarno, ima je samo virtuelno; zatvaranje, otvaranje. Da li je ta promena dobra ili loša? Za većinu ona je bar ograničenje: komfora, uživanja u društvu, privatnosti, emocija. Dakle, loša. Negde ograničenja nameće državna ili paradržavna vlast, negde ih namećemo sami sebi. Osnov samoograničenja ređe je altruističan – zaštiti druge od sebe, češće egoističan, zaštiti sebe od nepoznatog, od straha makar. Ponekad je promena dramatična kad postane lišenje sloboda na koje smo navikli čak i u ovakvom društvu.

Odista zanemarivo mali broj ljudi uživa u novom pandemijskom dobu. Izuzev njih, autoritarnih ličnosti. Oni su spremni da prihvate i izvrše svako naređenje onog kojeg vide kao višeg (ma kako glasilo, o sadržini se ne misli, samo o naredbodavcu). Lakomi su da izdaju naređenja nižima. Nesigurni su kad nastupi bitna promena društvenog okruženja. Teško su netolerantni prema onom što smatraju „nenormalnim“, a „normalnost“ se, za njih razumljivo, određuje u (uskim) okvirima sopstvene religije, rase, pola, pogleda na istoriju i tradiciju, u okvirima etničke pripadnosti, kulture i jezika. Oni su cinični, skloni sujeverju, destruktivni i kad nastupaju navodno, čak i naizgled „konstruktivno“. Žive u stereotipima, bilo o ženama, LGBT+, manjinama. (T. W. Adorno, Totalitarian Personality, 1950). Metafora njihova je biciklista, pognute glave, slika potčinjenosti prema višem, oštar gaz po pedalama, protiv nižih. Biciklista, oličenje autoritarne ličnosti, nesposoban je da podnosi slobodu i da odgovara za svoja dela (nedela) i reči (mržnje). (E. Fromm, Die autoritäre Persönlichkeit, 1957) Iz svega sledi dualizam ličnosti. Ili je određeni put (dakako, u budućnost) apsolutno ispravan – njihov put, ili je apsolutno pogrešan – put drugih. Put sam, obeležen je kretanjem tih ličnosti između autoritarne agresije i potčinjavanja „autoritetu“.

Lako je uočiti da, kad pojedinačni dualizam (histerijom, propagandom, opstrukcijom profesionalnih medija) preraste u opšti, dobijamo autoritarno društvo. Imamo ga, gledamo ga svaki dan u oblicima koji nadmašuju profesionalnu imaginaciju i slikovite opise Froma i Adorna. Štaviše, naši promoteri autoritarizma imaju i svoju visoku školu za agresiju i potčinjavanje – Akademiju SNS. Videli smo vodeće diplomce tog rasno čistog legla na delu, nedavno u Narodnoj skupštini. Ustav Srbije ne zabranjuje institucionalno obrazovanje o autoritarizmu, on tek pretpostavlja da će svako obrazovanje biti za demokratiju i o njoj.

I nije samo ovde tako. Neskrivene su naznake (čak i strategija o tome postoji) da Tramp može da odbije predaju vlasti i ako izgubi na izborima, da će upotrebiti svoja ne mala predsednička ovlašćenja da predupredi donošenje odluke o izbornom ishodu protiv njega. (B. Gellman, The Election that Could Break America, The Atlantic: „Donald Tramp može pobediti ili izgubiti, ali nikad neće priznati da je izgubio“) Jer, Ustav SAD ne obezbeđuje miran prenos vlasti, samo ga pretpostavlja. Analitičari predviđaju masovne i silovite demonstracije na američkim ulicama, u slučaju „tesnog“ rezultata, ne isključujući fizičke obračune.

Ma nije samo ovde tako. Pristalice desničara Matea Salvinija sakupili su se nedavno u centru Rima na anti-vladinom protestu. „Ovo je Italija koja radi i pati, sanja i nada se!“ – hrabrio je Salvini svoje pristalice. Demonstranti su ponavljali basmu o „italijanskom ponosu“. Centralna ideja demonstracija bila je narod protiv elite. Pre Salvinija na pozornici se pojavio Silvio Berluskoni, tajkun i milijarder, kao predstavnik naroda protiv elite! „Hvala ti Silvio na bitkama koje si vodio i na bitkama koje ćemo zajedno vojevati. I pobediti“, reče Salvini. Demonstracije su održane na Pjaci San Đovani, na trgu gde se inače okupljaju levičari i sindikalci. Dakako, Ustav Italije ne određuje mesta za demonstracije levice i desnice, samo važi pretpostavka da su određena mesta „levičarska“. Ni deset dana posle ovih, održane su nasilne demonstracije u Milanu i Torinu, povodom najavljenog zatvaranja zbog zaraze. Učesnici su ponavljali basmu „Sloboda, sloboda“. Ustav Italije sadrži brojne pretpostavke za ljudska prava i slobode, kao i većina modernih evropskih ustava.

Ta nije samo ovde tako. Ustavni sud Poljske doneo je odluku po kojoj je legalni abortus praktično ukinut, ograničavajući ga na slučajeve silovanja, incesta i rizika po zdravlje majke. Pre ove odluke, abortus je bio dopušten i u slučajevima teškog oboljenja ili anomalija fetusa. Operacija je izvedena prečicom, tj. na primerno autoritaran način. Iako je Poljska dominantno katolička zemlja, nije bilo snažnih zahteva u društvu za strože ograničenje abortusa. Ograničenju se nedavno, 2016. godine, usprotivio i Parlament. Iste godine, oko 100.000 žena demonstriralo je vršeći pritisak da Parlament ne donese još restriktivniji zakon. Međutim, krajem 2019. godine, grupa poslanika iz stranke Pravo i pravda zatražila je od Ustavnog suda Poljske da proglasi neustavnim abortus koji bi bio izveden zbog malformacija fetusa. U prethodno izvršenoj nakaradnoj „reformi“ pravosuđa, većinu sudija Ustavnog suda praktično je imenovala Pravo i pravda. Zato i nije bilo teško doneti odluku o zabrani abortusa zbog obolelog ili defektnog fetusa. Još od 1993. Poljska ima jedan od najrestriktivnijih zakona o abortusu u Evropi. Tadašnje zakonsko rešenje bilo je kompromis između ranijeg liberalnog odnosa komunističkih vlasti prema abortusu i snažnih pritisaka Katoličke crkve da se on bitno ograniči. Nekadašnji predsednik države, levičarske orijentacije, Aleksandar Kvašnjevski je o tome rekao: „Izgledalo mi je tada, 1993, da je to jedini mogući kompromis“. (V. Gera, Why an Abortion Law Ruling Triggered Mass Protests in Poland“, AP News) Da, ali taj kompromis je bio samo jedna (lako oboriva) zakonska pretpostavka. Na čelu Ustavnog suda Poljske je žena, Julija Pšelenpska, koja je objasnila zabranu time da bi, bez nje, bio dopušten eugenički inženjering nad nerođenom decom! Bez ikakvog obaziranja na status roditelja koji znaju da su njihova nerođena deca osuđena na trenutno ili odloženo, teško i bolno umiranje posle rođenja. Ova odluka, koja još nije stupila na snagu, dočekana je najmasovnijim demonstracijama u Poljskoj još od 80-ih godina 20. veka, ne samo u Varšavi. Žene, uglavnom one, demonstrirale su u oko 110 gradova i manjih mesta u Poljskoj. Demonstrantkinje su dobile snažnu podršku spolja. I iz nekih država nastalih iz bivše Jugoslavije – Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slovenije. Žene Srbije, sa časnim i malobrojnim izuzetkom Žena u crnom, za sad masovno ćute.

Eto, ovde je izneseno samo nekoliko primera uticaja pandemije na društveni i pojedinačni život.

Da, naša domaća, uz brojna inostrana iskustva, trebalo je već ponečemu da nas nauče. Taj nauk može zapravo biti jednostavan.

Retko dobro sažeta pouka:

„A korona je nova, ali je autoritarni instinkt star kao i politika sama. Jedan od standardnih trikova neliberalnih populista ere kovida 19, jeste posezanje za religijom onda kada ih optuže za nekompetentnost. Donald Tramp pozira držeći Bibliju, Redžep Taip Erdoan preobražava Aja Sofiju u aktivnu džamiju, Jaroslav Kaćinski lider Prava i pravde, opredelio se za gotovo potpunu zabranu abortusa“. (K. Wigura, J. Kuisz, Poland’s Abortion Ban is Cynical Attempt to Exploit Religion by a Failing Leader, The Guardian)

Glasam za nešto razvijeniji nauk.

Iako svaka svetska nevolja, a pandemija je takva, aktivira „autoritarni“ instinkt svake vlasti, makar bila tradicionalno demokratska u dužem vremenu, mora joj se odupreti. Ne treba biti naivan: današnji autoritarni instinkti gledaju na ustave kao na gomilu oborivih pretpostavki, a ne kao na garantije ljudskih prava, podele vlasti, vladavine prava i demokratije. Da li će autoritarni instinkt zavladati društvom, zavisi od pretežnog cilja preduzetih mera, a taj cilj klizi po skali: sačuvati ljude, na jednom polu skale – do sačuvati ekonomiju, na drugom. Pored cilja, aktiviranje instinkta zavisi i od metoda: da li vlasti autoritarno naređuju, zabranjuju, kažnjavaju ili, pak, preporučuju, poučavaju i opominju, pa tek potom eventualno kažnjavaju, oslanjajući se na zrelost građana. Takođe, njegovo aktiviranje zavisi od doslednosti i prilagodljivosti mera promenjivoj situaciji. Ako vlast odredi strože mere u manjoj opasnosti, navodno dajući prednost „bakama i dekama“, naročito u predizbornom vremenu, a onda blaže mere, u stanju veće opasnosti (ekonomija je važna, postizborno je vreme), toj vlasti više niko ništa ne veruje. Ne prestajući, ipak, da je se boji.

Međutim, u situaciji već aktiviranog „autoritarnog“ instinkta građanin od vlasti može da očekuje sve što je najgore po sebe: počev od apsurdne zabrana abortusa, do nametanja ranije nepostojećih poreskih obaveza. Da li će tom prilikom zloupotrebiti religiju putem organizovanog pritiska određene crkve, ili „rast“ svega i svačega, od investicija do plata – autoritarni režimi odlučuju prema konkretnim društvenim prilikama i prema oceni stepena pokornosti koji mogu očekivati od svojih građana.

Ovako ili onako, u svim državama raste bes građana. Negde prigušen i nemoćan (na primer Srbija), negde eksplozivan i javan (Poljska). Raste bes. Da li će kod nas, slabašan i nemoćan, implodirati, razarajući nas same, ili eksplodirati, uklanjajući bezobzirnu vlast ili bar smanjujući snagu njenog toksičnog ujeda?

Jeste – snažni znaci neposredne eksplozije besa u ovom trenutku nisu vidljivi. Ovde, kao da je tanatos već pobedio eros. Ponosimo se slobodarskim duhom, dok pokorno saginjemo glave pred Gospodarom. Za početak, dignimo glave i pogledajmo ga dobro. Šta stvarno vidimo?

Peščanik.net, 03.11.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.
Vesna Rakić Vodinelić

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)